Maja Barčot Foto: Samuel BlackPozorišna i TV glumica Maja Barčot jedna je od onih za koje se može reći da su uspele „preko“. Britanska publika je mnogo više poznaje, jer više od 20 godina živi i radi u Londonu, a kako govori engleski jezik reklo bi se da je tamo i rođena.
Međutim, malo je poznato da je ona praunuka naših prvih posleratnih glumaca Milice Carke i Dragoljuba Tave Jovanovića, te joj je, kako kaže, „gluma u krvi“.
Carka i Dragoljub zajedno su radili u putujućim pozorištima i jedno vreme su živeli u Banja Luci. Nakon Drugog svetskog rata Tava je dobio angažman u Beogradskom Dramskom Pozorištu a Carka je bila jedna od prvih članova ansambla novootvorenog Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta i takođe je igrala u prvim jugoslovenskim filmovima tog doba („Slavica“, „Živjeće ovaj narod“, „Major Bauk“).
– Moja baba-tetka Ljiljana Jovanović je isto bila glumica a deda-ujak nagrađivani tonac za filmove Siniša Jovanović-Singer. Kao mala sam glumila za porodicu i prijatelje – uvek sam ..
U prostorijama Srpskog udruženja “Vuk Karadžić” u Trstu, koje su nedavno renovirane i zvanično otvorene za članove i aktivnosti, organizovan je deseti po redu turnir u pikadu. Turnir je trajao dva dana, sa ukupno 24 igrača. Finale se igralo u pet dobijenih partija, a prvo mesto osvojio je Marko Živković. Drugoplasirani je Dejan Simić, a treće mesto pripalo je Nikoli Živkoviću.
– Drago mi je što sam u neizvesnoj borbi sa velikim brojem učesnika uspeo da pobedim. Hvala udruženju “Vuk Karadžić” koje nastavlja tradiciju takmičenja i posle korone i misli na nas mlade – izjavio je pobednik Marko Živković.
POBEDNIK: Marko Živković
Dejan Nika Nikodijević, predsednik udruženja “Vuk Karadžić”, kaže da su jedva čekali popuštanje korona mera i mogućnost ponovnog okupljanja.
– Vrata naših renoviranih prostorija su svima otvorena i ko god dođe, dobro je došao. Počeli smo aktivnosti u našem udruženju i krenuli turnirom u pikadu. Moram da se pohvalim, to nam je deseti po redu turnir u pikadu, a prvi..
Foto: Privatna arhiva Želja da napusti Srbiju nije bila ishitrena reakcija, kako nam priča, već plod višegodišnjih sistematskih priprema. Oduvek je, kaže, imala želju da radi u inostranstvu i na engleskom jeziku.
Foto: Privatna arhiva„Odgajana sam tako da svaki trenutak koristim za učenje nečeg novog i godinu u kojoj nisam napredovala smatram izgubljenom. U Srbiji sam završila fakultet i odmah počela da radim kao psiholog i profesor psihologije i građanskog vaspitanja u srednjoj stručnoj školi. U međuvremenu postala psihoterapeut i imala svoju privatnu praksu, član više NVO i direktor Centra za socijalni rad. Takođe učila sam nemački i nostrifikovala diplomu u Austriji“, ističe Slađana.
Kako kaže, život joj se iznenada okrenuo i krenuo u drugom pravcu.
„Poziv da idem u Kinu i radim kao psiholog u Kandaskoj internacionalnoj školi došao je od strane mog prijatelja sasvim iznenada u trenutku kad sam uveliko spremala B2 ispit iz nemačkog. Ponudu sam prihvatila istog trenutka iako je podra..
Foto: Privatna arhivaJoš od srednje škole Aleksandra Maldžiski bavila se aktivizmom, iako je želela da iskusi život u inostranstvu, situacija u Srbiji zadržala ju je tamo još od 2013. godine, kada se uputila za Portugal u kom je pronašla mir i slobodu da menja društvo nabolje.
Aleksandra živi u Setubalu a radi u Lisabonu, u nevladinoj organizaciji na međunarodnim projektima koji se bave tematikom učešća mladih u donošenju odluka na lokalu, ali priznaje da povratak u Srbiju za nju nije otpisana opcija.
– Kada sam otišla, to je bilo inicijalno na godinu dana da radim jedan evropski volonterski program 2013. godine, a nakon toga sam želela da ostanem jer mi se svideo Portugal, a u to vreme u Srbiji politička situacija nije obećavala mnogo, što mi je pomoglo u odluci da ostanem – kaže Maldžiski za Danas.
Po odlasku u Portugal nije razmišljala o tome da li će se vratiti u Srbiju, a odgovor na to pitanje nema ni sada. Iako smatra da je uzrok toga njena ličnost koja je nepredvidiva i ne pla..
Jednostavno, postoje osobe koje su rođene za bilo koju sportsku granu. Na profesorima fizičkog vaspitanje je da ih kanališu.
To se desilo i u životu Dejana Gajića (44) koji je do neugodne povrede ramena bio izuzetno perspektivan rukometaš. Trenutno je najuspešniji rukometni trener u Luksemburgu, a reporter „Vesti“ sreo ga je na nedavnoj utakmici fudbalskih selekcija Srbije i Luksemburga.
– Već sedmu godinu radim ovde kao trener i kvalitet lige iz godine u godinu raste. Trenutno vodim HB Kerjeng – Bašaraž. U klubu sam već četvrtu sezonu. Počeo sam 2016/17. kao trener ženske ekipe. U januaru 2018. preuzeo sam i mušku pošto je prethodni trener dobio otkaz zbog loših rezultata, na početku plej ofa. Sezonu smo završili kao prvaci i u ženskoj i u muškoj konkurenciji! Prvi put u istoriji rukometa u Luksemburgu jedan trener je postao šampion sa obe selekcije u jednoj sezoni.
Usledila su priznanja.
– Iste godine Rukometni savez Luksemburga me je proglasio za najboljeg trenera u muškoj i žens..
Foto: Tatjana Blažin/privatna arhivaTatjana Blažin medicinu je završila u Novom Sadu, trenutno u Americi čeka specijalizaciju. Priželjkuje internu medicinu. U razgovoru za Danas.rs otkriva da put do specijalizacije medicine u Americi nije ni lak, ni jeftin, ali da joj je cilj bio iznad svega.
„Trenutno sam završila sa svim intervjuima i napravila svoju listu željenih bolnica. Nestrpljivo čekam mart da saznam gde sam dobila specijalizaciju. Sam proces je bio užasno skup, zbog toga sam se posle diplomiranja vratila u Masačusets gde sam radila različite poslove da bih pokrila što je više moguće troškova. Radila sam u hotelu, u restoranu, u butiku, čak sam postala i menadžer u istom butika itd. To mi je bilo prelepo iskustvo i mislim da je dosta uticalo na mene kao osobu. Radila sam dva posla istovremeno tako da je bilo naporno, ali imala sam zacrtan cilj i bila sam odlučna u tome da ga ostvarim“, priča Tatjana Blažin.
Srbiju je napustila posle diplomiranja 2019. godine. Od tada je u Amer..
BERLIN/ŠTUTGART - Nemci, a sa njima i brojni Srbi su i proteklu, sada već staru godinu dostojno ispratili -bar što se tiče vatrometa, petardi i brojnih drugih pirotehničkih drangulija mahom kineske proizvodnje. Uvoznici pirotehnike su doduše u odnosu na 2015.g. očekivali veći promet koji je tada iznosio preko 150...
Tim rečima master diplomirani inženjer saobraćaja Aleksandar Petković opisuje porodičnu odluku o odlasku iz Srbije.
„Avantura“ njegove porodice otpočela je u avgustu 2017. godine, a u razgovoru za portal Danasa ovaj tridesetsedmogodišnjak kaže da je ideja napuštanja Srbije dugo bila prisutna u njegovoj glavi. „Nekako sam mislio da se nikada na taj korak neću odlučiti. Već sam zašao u godine koje, po mom mišljenju, predstavljaju granicu za odlazak“.
– Supruga i ja smo imali poslove za stalno, čime se u Srbiji ne može podičiti dobar deo stanovništva, tu su i dva sina, svi uslovi ispunjeni da se odlazak iz Srbije nikada ne desi. I verovatno i ne bi, da nije moje drage supruge, priseća se Petković.
Krajem aprila 2017. godine odlazak iz zemlje postaje moguć zahvaljujući njegovoj ženi koja je aplicirala za posao u norveškoj niskobudžetnoj avio kompaniji Norwegian Air.
– Taman kada smo pomislili da od svega neće biti ništa, stiže odgovor da je od svih kandidata na konkursu upravo ona najbolja..
Srpski momci, kao već treća generacija rođena u inostranstvu, proteklih dana i nedelja su zabrinuto pratili TV izveštaje i novinske članke koji su nagoveštavali ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji.
Neko od srpskih političara, iz ko zna kojih, možda i ličnih razloga nezadovoljan profesionalnom srpskom vojskom se dosetio,...
Foto: Privatna arhivaMaja Milatović-Ovadia, rediteljka koja predaje na Kraljevskoj centralnoj školi za govor i dramu (eng. Royal Central School of Speech and Drama), odlučila je da napusti Srbiju na proleće 2003. godine i nastavi svoj život u Londonu.
Uprkos tome što glavni i najveći grad Engleske i Ujedinjenog Kraljevstva, kako Maja kaže, nije idealan, polifonija kultura i misli, kao i koegzistiranje različitosti i raznolikosti čine život u njemu zanimljivim.
Odluku da napusti Srbiju donela je zbog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg muža. Iako već 18 godina živi u Londonu, ne misli da će zauvek ostati u tom gradu, te naglašava da su se sa nacionalističkom retorikom Brexita pojavile misli o odlasku negde drugde.
– Nisam došla u London za stalno, a ni sada ne mislim da ću zauvek ostati u ovom gradu ili u ovoj zemlji. Koliko dugo ću još živeti ovde i gde ću živeti posle, stvarno ne znam. Danas razmišljam o tome gde će moja šestogodišnja ćerka odrastati i sa čime će morati da se nosi u proces..