Foto: Privatna arhiva Matija Miličić rođen je u Vrbasu, a završio je arapski jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao i Master studije – program Bliskoistočne studije (Middle Eastern studies), sa specijalizacijom Arabistika (Arabic studies), koje je završio na Univerzitetu u Lajdenu, u Holandiji.
Nakon toga, upisao je i doktorske studije na Radboud Univerzitetu u Nijmegenu (Holandija), na Fakultetu za filozofiju, teologiju i verske studije, gde istražuje i analizira aktivnosti i savremenu crkvenu književnost Kopta u zapadnoj Evropi.
Tokom studija u Beogradu predavao je arapski jezik oko dve godine u jednoj školi za strane jezike, bio član Arapskog kulturnog centra i volontirao u ambasadi Egipta šest meseci.
Matija govori čak šest stranih jezika, od kojih engleski, arapski, portugalski, slovenački, i osnovni nivo holandskog i italijanskog.
Odluka da napusti Srbiju bila je, kaže, prilično spontana.
Foto: Privatna arhiva„Kada sam razmišljao o nastavku studija, ..
Sve Darinka stigne, a kad, pojma nemam, govorio je suprug Darinke Matić Marović (1937-2020) koja je preminula danas .
Njen otac Branko Marović, oficir Kraljevine Jugoslavije, jednoga dana za vreme Drugog svetskog rata u njenom rodnom Kotoru, rekao je ženi da ide nešto da obavi u gradu, izašao je iz...
Foto: Privatna arhiva Nakon povrede kolena morala sam da se suočim sa činjenicom da se više nikada neću baviti sportom kao što sam do tada, i da će san o Vojnoj Akademiji ostati samo to – san.
Odluka da svoje obrazovanje nastavim u inostranstvu došla je iznenada i neočekivano. Nakon srušenih snova, morala sam da nađem neku alternativu. Šta sada studirati?
U Biologiju sam se zaljubila još kao dete, i odlučila da se usmerim ka tome. I nakon predloga prijatelja moje mame da svoje školovanje nastavim u Beču, odluka je pala.
Bez ikakvih nedoumica sam svoje kofere spakovala, nakon završenog prvog semestra u Beogradu, i krenula put nepoznatog.
Nisam previše razmišljala o tome da li treba otići ili ostati, jasno mi je bilo još tada da mogućnosti koje pruža Austrija, Srbija nažalost ne nudi. Jedini uslov da svoje studije počnem na Univerzitetu u Beču bio je nemački jezik.
Tada za mene to nije bio samo uslov, već i veliki izazov, jer se do tog trenutka sa nemačkim jezikom nisam srela.
Foto: Priv..
Foto:Privatna arhiva Kad me pitaju zašto sam izabrala baš Rim kao grad u koji ću da se preselim, odgovoram da je on izabrao mene.
Moj plan je bio Čikago, pošto mi je tamo živela sestra, ali se onda desilo nešto nepredviđeno: bombardovanje.
Mislila sam da ću ga nekako pregurati, kao što sam i raspad Jugoslavije i godine embarga, ali neki unutrašnji nemir mi je jednog jutra naredio da jednostavno pobegnem bilo gde.
U tom trenutku sam imala dosta prijatelja među Italijanima koji su radili u Srbiji (i bili vraćeni u Italiju pre bombardovanja), i nije mnogo dana prošlo kada sam, uz njihovu pomoć, bila u autobusu za Budimpeštu, sa avionskom kartom za Rim.
Sudbina je htela da taj dan bude 1. april.
Krenula sam samo sa ručnim prtljagom, sa planom da ostanem samo par nedelja, dok se bombardovanje ne završi. Kada se ni nakon te dve nedelje nije nazirao kraj, upisala sam se na kurs jezika.
Istovremeno sam pokrenula i proceduru za nostrifikaciju diplome pejzažnog arhitekte, ali se taj pokušaj zavr..
Foto: Tviter Tokom epidemije korona virusa koja je prvo počela u Kini, redovno je „izveštavao na Tviteru o stanju na terenu“. U Kinu je prvo otišao sam , a potom i njegova porodica, žena i ćerka.
Bojan kaže da je prelomio da ode iz Srbije noseći se mišlju „ma bilo gde“, onog trenutka kada je izgubio i poslednju nadu da će uspeti da u okviru svoje profesije radi posao koji voli, a da istovremeno može da pruži svojoj porodici ono što zaslužuje.
„Stvari su postale toliko predvidive, a ja sam po prirodi posla morao da budem informisan i da čitam vesti (koje se i dalje kao na industrijskoj traci ponavljaju), da je počela glava da me boli. Svakodnevno. Bukvalno sam shvatio da je odluka o odlasku dilema između očuvanja mentalnog zdravlja ili kičme“, objašnjava Bojan.
Kako kaže nikada mu ranije „nije palo na pamet“ da bi mogao živeti u Aziji.
„Ranije sam maštao o Australiji, a Kina mi nije bila ni na kakvoj listi. Pa naši prvi susreti sa idejom Kine i Kineza kroz odrastanje su bili kung fu f..
U vreme najžešće pandemije naši zemljaci koji u Italiji obavljaju razne delatnosti većinom su obustavili i umanjili svoje aktivnosti. Tako je Marija Miletić morala da zatvori svoju plesnu školu u Vićenci, dok je Dejan Mitić kao vlasnik prehrambene prodavnice jedan od retkih koji je sve vreme radio.
Dejan se iz rodnog Donjeg Milanovca, otisnuo u svet pre više od dve decenije. U Italiju je došao sa suprugom Draganom (41). Otac troje dece, najbolje zna kako se treba boriti za budućnost svoje porodice. Od 2009. godine to u gradiću Montekio Mađore, nadomak Vićence, čini kao vlasnik prodavnice koja ima na neki način patriotski naziv Naša prodavnica. Otvorena je za Svetog Nikolu, na radost naših zemljaka koji vole da kupuju proizvode iz zavičaja, jer kako kažu neki od njih, tako su u kontaktu sa otadžbinom.
Iako je najgore vreme korona virusa prošlo Dejan se sa strahopoštovanjem priseća mera sa početka vanrednog stanja.
– Pribojavali smo se kako će se odvijati situacija, ali imali smo pravo..
Tamara Antonijević, medicinska sestra iz Trsta i članica KUD Pontes-Mostovi u tom gradu, bila je zaražena korona virusom od koga se uspešno oporavila, a u vreme dok je bila u izolaciji učestvovala je u snimanju spota za pesmu „Ovo je Srbija“, koji su napravili naši folkloraši širom sveta, o čemu su „Vesti“ već pisale.
Devojka koja je rođena u Trstu školovala se za medicinsku sestru i imala sreću da se prošle godine, samo dva meseca po završetku studiranja, zaposli u gradskoj bolnici Kantinara, na odeljenju za plućne bolesti (pneumologija). Kako ističe, voli svoj poziv, obavlja ga s ljubavlju i savesno, ali desilo se da se u ovo „zlo doba“ i ona zarazi COVID-19.
– Na početku pandemije na mom odeljenju morali smo da odvojimo bolesnike od onih pacijenata koji su bili zaraženi virusom. Praktično je napravljeno novo odeljenje sa tim pacijentima i sa njima smo imali poseban tretman. Morali smo da preko uniforme oblačimo posebne zaštitne skafandere i svaki put kad smo menjali prostoriju i ul..
Ivana Popa Foto: Privatna arhiva Ivana Popa radi kao profesorka u Šendženu, u Kini.
Prvi slučaj kovida 19 registrovani su u Šendženu 19. januara, a već četiri nedelje kasnije, 20. februar je bio prvi dan bez novozaraženih.
Vrhunac oboljevanja bio je 31. januara, kada je registrovano 60 obolelih, a drugi talas i to isključivo importivanih slučajeva, znatno slabiji, otpočeo je sredinom marta.
Ivana Popa radi kao profesorka u Šendženu, u Kini.
Do sada, početkom maja, u Šendženu je registrovano ukupno 462 slučaja zaraze kovidom 19, i nema novoobolelih. Sva je prilika da je situacija više nego dobra.
Šendžen je grad na jugoistoku Kine, na granici sa Hongkongom i dom je za oko 12 miliona ljudi.
„Prve vesti o novom obliku pneumonije stigle su već oko Nove godine. Tada se nije znalo tačno o čemu se radi, niti o prirodi virusa, ali su vlasti ipak polako počele da sprovode neke preventivne mere: putem SMS i WeChat poruka dobijali smo smernice kako se ponašati. Međutim, kako je broj zaraženih vrt..
Ema Bašović Foto: Privatna arhiva Ema Bašović završava Mašinski fakultet u Mađarskoj i radi kao Junior Mehanički Inženjer 3D dizajner. Tamo je od 2016. godine. Živi i studira u mirnom i lepom mestu Dunaujvaroš.
Najpre je u rodnom Prijepolju završila srednju školu, smer „Modelar odeće“ i po preporuci profesora vrlo brzo počela da radi u jednoj firmi koja se bavi proizvodnjom tekstila, gde se zainteresovala za izučavanje mašina.
„Uz taj rad, kontrolom materijala, procesa proizvodnje i interakcije sa ljudima sve više se rađa ljubav prema kompleksnosti a opet jednostavnosti mašina. Taj paradoks u meni budi želju da istražujem i želim nešto više da saznam. Tokom rada u periodu od šest meseci sam izučavala mašine, učila sam strane jezike i pripremala se za određene međunarodne testove engleskog jezika i matematike. Naravno, prošla sam sve testove SAT i TOEFL sa više nego zadovoljavajućim poenima i samim tim shvatam da imam veliku šansu da apliciram za različite programe studiranja u Evropi, ..
Foto: Lična arhiva Olja Bezdenješnji (38 godina) je završila Šumarski fakultet u Beogradu.
Presudno za njen odlazak u Belgiju bilo je to što, kako kaže, nije želela da trazi posao “preko veze”.
– Nema to neke specijalne veze sa aktuelnom vlašću u Srbiji. To je nekako postao model ponašanja i delovanja, mislim još od devedesetih. Ako nemaš vezu ili novac, znanje i motivacija ti neće puno pomoći – objašnjava Olja za sajt Danasa razloge za odlazak iz Srbije, koju je napustila sa 29 godina.
Kako ističe, u početku joj je bilo jako teško i stresno.
– Bez posla, bez znanja francuskog i holandskog, koja su uz nemački dva od tri oficijalna jezika Belgije, osećala sam se prilično izgubljeno – započinje svoju priču naša sagovornica.
Odlučila je da prvo nauči jezik pa da onda pokuša da pronađe posao.
– Trud se isplatio nakon nekoliko godina traženja posla u struci, Institut u kojem sam volontirala šest meseci mi je ponudio posao. Prepoznali su moju motivaciju i želju za usavršavanjem i dali mi šan..