Foto: Privatna arhiva Biljana Bonić napustila je Beograd pre 22 godine u potrazi za nečim boljim. Na bolje je i naišla, promena za nju nije bila teška. Danas je zadovoljna, živi u Čikagu sa svoje dvoje dece.
„Iz Beograda otišla sam 1998. godine sa mužem za Čikago. Takvo je bilo vreme, veliki broj naših prijatelja selio se u potrazi za poslom. Mi smo bili u dobroj finansijskoj situaciji, radili smo, ali atmosfera je bila takva da smo odlučili da krenemo na put za nečim boljim. Iako nismo najbolje poznavali jezik u početku, nismo imali problem da se snađemo ovde. Muž je našao posao u struci, ja sam u početku radila u velikim robnim kućama. Majka sam dvoje dece, za vreme trudnoće nalazila sam poslove na određeno vreme, a 2006 godine sam se zaposlila u kompaniji gde i sad radim, zadovoljna sam“, priča nam Biljana.
Foto: Privatna arhivaČikago je Biljani pružio nove prilike i poznanstva. Njeno iskustvo ruši predrasude o nedruželjubivim strancima. Trudi se da svojoj deci prenosi delove naše ..
Foto: Privatna arhiva Jelena je još kao student otišla iz Srbije, kako bi se posvetila svom obrazovanju, ali kako nam kaže, ponosna je na svoje poreklo.
Foto: Privatna arhiva„U inostranstvo sam otišla kao student razmene devedesetih godina, ne kao neko ko napušta svoju zemlju, naprotiv. Srbija je jedina zemlja koju smatram svojom. Ja sam veoma ponosna na svoje poreklo, ali cenim i poštujem druge, te nikad nisam osuđivala bilo čije odluke jer svako u srcu nosi svoju priču i vodi se svojim ciljevima“, počinje Jelena priču za sajt Danasa.
„Što se tiče boravka u inostranstvu, moji roditelji su uvek ulagali u naše obrazovanje, i činili sve da moj brat i ja u životu cenimo to kao najveće bogatstvo koje čovek može da stekne. Tako da je moja želja za novim saznanjima najviše uticala na moje odluke“, nastavlja ona.
Kako nam kaže, planirala je da se vrati u Srbiju nakon studija.
„Naš porodični plan bio je da se, kada zavrsim program, vratim u zemlju. Godinu dana nakon što sam se vrati..
Kulturno udruženje Srba Duga iz Montekio Mađorea, gradića nadomak Vićence organizovalo je druženje uz muziku uživo, kako bi se sakupila sredstva za rad sportske sekcije ovog udruženj. Naši zemljaci su se rado odazvali pozivu jer su pod strogim merama zbog pandemije dugo bili udaljeni jedni od drugih. Ovo je bila jedinstvena i lepa prilika da se ponovo okupe.
Dušica Lalić, predsednica Duge ne krije oduševljenje posle veoma uspešne zabave.
– Druženje je bilo pravo osveženje za mnoge naše zemljake željne okupljanja, veselja i kola, jer kolo je naš kulturni identitet, nešto što nas drži na okupu. Zadovoljna sam ishodom, posećenošću zabave i posebno zahvaljujem svim našim vrednim sportistima na požrtvovanju i istrajnosti, kako na treninzima, tako i na nadmetanjima – ne skida osmeh s lica Dušica.
Igor Rašić ističe pozitivnu atmosferu
Nenad Stokuća, potpredsednik Duge kaže da ovom zabavom završavaju prvi deo sezone i kreću na zasluženi odmor.
– Zadovoljan sam sveukupnim radom sportske sekc..
Udruženje Vidovdan iz Vićence obeležilo je, prigodnim časom za najmlađe, godišnjicu streljanja đaka u Kragujevcu.
Namera udruženja je da se svaki datum koji je značajan u otadžbini obeležava i u dijaspori. Svetlana Stanojlović pročitala je „Krvavu bajku“ Desanke Maksimović na srpskom, a Slobodanka Olar na italijanskom.
Prvi utisak koji je bio primetan kod svih mališana bila je – tuga.
– Ove pesme što sam večeras čula su me potresle i rastužile. Nisam ih pre nikad čula. Poneću ih u školu da ih pročitam profesorki italijanskog – izjavila je Ivana Stefanović.
Aleksandar Ivković je naglasio da će u školi na sledećem času istorije ispričati celom odeljenju i nastavniku o streljanju đaka u Kragujevcu.
Roditelji su bili zadovoljni što je deci pružena prilika da čuju nešto iz istorije i da osim folklora nauče više o otadžbini.
Lidija Stefanović, Ivanina mama, rodom je iz Kragujevca i kaže da je prijatno iznenađena što je udruženje obratilo pažnju na godišnjicu streljanja đaka.
– Taj geno..
Foto:Privatna arhiva Kad me pitaju zašto sam izabrala baš Rim kao grad u koji ću da se preselim, odgovoram da je on izabrao mene.
Moj plan je bio Čikago, pošto mi je tamo živela sestra, ali se onda desilo nešto nepredviđeno: bombardovanje.
Mislila sam da ću ga nekako pregurati, kao što sam i raspad Jugoslavije i godine embarga, ali neki unutrašnji nemir mi je jednog jutra naredio da jednostavno pobegnem bilo gde.
U tom trenutku sam imala dosta prijatelja među Italijanima koji su radili u Srbiji (i bili vraćeni u Italiju pre bombardovanja), i nije mnogo dana prošlo kada sam, uz njihovu pomoć, bila u autobusu za Budimpeštu, sa avionskom kartom za Rim.
Sudbina je htela da taj dan bude 1. april.
Krenula sam samo sa ručnim prtljagom, sa planom da ostanem samo par nedelja, dok se bombardovanje ne završi. Kada se ni nakon te dve nedelje nije nazirao kraj, upisala sam se na kurs jezika.
Istovremeno sam pokrenula i proceduru za nostrifikaciju diplome pejzažnog arhitekte, ali se taj pokušaj zavr..
Kako ste dosli na ideju da se bavite scenografijom?
Od malena sam bila okruzena umetnoscu i volela sam uvek da crtam i slikam najvise. Moji roditelji, a i sira porodica se bave klasicnom muzikom tako da sam prvobitno i ja bila usmerena na muziku - u mom slucaju violinu.
Do duse,...
U organizaciji SKUD Pontes-Mostovi iz Trsta održano je novo, sada već tradicionalno Srpsko etno-veče kome su uz velik broj naših zemljaka nenadano prisustvovali i italijanski turisti koji su obilazili ovaj deo zemlje.
– Za temu srpske etno-večeri bilo je Kosovo i Metohija. Organizovali smo malo predavanje o važnosti ovog dela Srbije za identitet našeg naroda, koje je bilo praćeno snimcima manastira i drugih znamenitosti. Naravno, ovaj deo naše otadžbine smo predstavili i pesmom i igrom, a zatim i bogatom trpezom za koju su zaslužene sve žene iz našeg društva – kaže Dragana Antonijević, potpredsednica SKUD Pontes-Mostovi.
Među gostima su bili paroh Raško Radović, koji je i otvorio svečanu večeru, Nemanja Sekicki, konzul Srbije u Trstu, predstavnici UO Crkvene opštine na čelu sa Radetom Milivojevićem i Zlatimirom Selakovićemi dugogodišnji prijatelj društva, Emiliano Eder.
– Specifičnost ovih manifestacija je što su 99 odsto gostiju zapravo Italijani, jer je i cilj cele manifestacije da..
Miško je preminuo danas od Covida.
Imao je suprugu i dvoje dece.
Svima je pomagao i bio poštovan kao stručnjak i ČOVEK .
Voleo je da se druži i okuplja svoje drugare.
Imao je šarmerski smisao za humor.
Uživao je u podsećanju na pesme i muziku svog detinjstva i mladosti.
Svesno je zadržao i često...
U svečanoj sali Crkve Sv. Velikomučenika Georgija u Kopenhagenu održana je tribina Rat rečima – medijska manipulacija, slučaj Jugoslavija.
U organizaciji Srpsko-danskog kulturnog foruma Prosveta iz Kopenhagena pred prepunom salom u parohijskom domu dr Rajko Kornja iz Temišvara (Rumunija) održao je veoma zanimljivo izlaganje i promociju svoje knjige „Rat rečima – medijska manipulacija od Jugoslavije do Ukrajine“. U ime organizatora, gosta iz Temišvara je predstavila Ljiljana Bulajić, predstavnik Prosvete. Ovom interesantnom predavanju prisustvovala je i Jasmina Mitrović Marić, ambasadorka Republike Srbije u Kraljevini Danskoj.
Zašto su Srbi izgubili medijski rat, ko i kako je manipulisao svetskom javnošću i zašto su Srbi pretvoreni u dežurne krivce za vreme raspada Jugoslavije jesu samo neka od pitanja na koja je gost iz Rumunije ponudio odgovore na osnovu svog gotovo dvodecenijskog istraživanja na temu medijske manipulacije.
– Srbija je izgubila medijski rat svojom nezainteresovanošć..
Foto: Privatna arhiva Nikolina kaže da iako su putovanja i upoznavanje sa kulturama različitih naroda njena velika strast, nikada nije planirala da se seli u inostranstvo.
Foto: Privatna arhiva„Rođena sam i odrasla u Beogradu i mogu da kažem da sam koliko toliko živela ušuškano u komforu svog doma u kom sam odrasla. Mama se postarala da se u kući uvek jede kuvano, da je veš uvek čist i ispeglan, da su sudovi oprani, prašina obrisana, pas prošetan. Sad kada bolje razmislim ni sama ne znam kada je sve to stizala radeći puno radno vreme. Na meni i bratu bilo je samo da učimo i donosimo dobre ocene kući, a kada „zaškripi“ uvek smo mogli da se obratimo tati za pomoć oko matematike, fizike, hemije, te smo tako imali časove do kasno u noć, sve dok se tata ne iznervira i ne ode da spava jer ujutru i on mora na posao“, priča Nikolina.
Nikolina je želela da upiše baletsku akademiju, međutim predomislila se u srednjoškolskim danima.
„Pošto sam pohađala srednju baletsku školu „Lujo Davičo“ imala..