Karavan kulture – Dani Srbije i srpske kulture i ove godine putuje Evropom, a posle Slovenije druga stanica bio je Frankfurt. U metropoli na Majni doček su priredili Generalni konzulat Srbije, Udruženje pisaca Sedmica i poštovaoci srpske kulture iz ovog grada. Učesnici karavana su uzvratili bogatim i raznovrsnim kulturnim sadržajem.
Posle pozdravnog govora Branka Radovanovića, generalnog konzula Srbije u Frankfurtu, učesnike karavana i publiku je pozdravio i Ljubiša Simić, predsednik UP Sedmica. Program su otvorili članovi KUD “Dimitrije Koturović” iz Beograda, nastavio je kvartet Petra Gojkovića tradicionalnim etno-pesama, zatim su se publici predstavili pesnici, Miladin Berić aforizmima, njegova ćerka Selena svojim pesmama od kojih su neke već bile nagrađivane u Frankfurtu, Gordana Srećković iz Holandije, Tatjana Vujović Kostić iz Nikšića i Slavica Mastikosa, književnica iz Frankfurta, koja kao učesnik Karavana promoviše svoj najnoviji roman “Preludijum”. Madam Pijano je izvođenjem s..
U cilju druženja i zabave naših zemljaka u dijaspori u ovim teškim danima, sada već godinama, koji su posledica pandemije korona virusa, Kulturno udruženje Srba Mladost iz Loniga organizovalo je manifestaciju Prva gulašijada, u gradiću nadomak Vićence.
Manifestacija posvećena čuvenom srpskom specijalitetu organizovana je na inicijativu predsednika udruženja Dragiše Blagojevića i sportskog savetnika u opštini Lonigo Andrea Kastjela, a “start” je dao Željko Marković, sekretar KUS Mladost u 10.00 ujutru. Narednih šest sati oko kotlića se smenjivalo više od 200 posetilaca, srpskih, ali i italijanskih državljana. I sve je zanimalo koji će gulaš na kraju pobediti!
Gulaše ocenjivao i Dušan Aleksić
Falila samo muzika
Svi su se smejali i pričali, jednom rečju uživali. Nedostajala je samo “živa svirka”, što je možda malo pokvarilo celokupan utisak. Mada, s druge strane, ljudi su toliko bili srećni što su se okupili, da mnogi nisu ni primetili da fali muzika.
– Na manifestaciji su ispoštovane s..
Ovako razloge za odlazak iz Srbije 2018. godine, opisuje specijalista strukovni inženjer elektrotehnike i računarstva Marko Vuksanović. Ovaj tridesetdvogodišnjak iz Ćuprije posao u struci pronašao je na kruzeru.
– Radio sam na brodu Grand Princess, koji je obilazio Aljasku, Zapadnu obalu, Havaje i Meksiko, a poslednji brod na kome sam bio je Sea Princess koji je išao na put oko celog sveta za 106 dana, obišao sam 53 zemlje, kaže u razgovoru za Danas Vuksanović koji je trenutno na odmoru u Srbiji.
Počeo je kao asistent IT oficira, a onda je unapređen. Specifičan posao IT oficira na brodu, naučio ga je, dodaje on, da se nosi sa poslom i stresom kroz jako teške uslove ali i da bude fleksibilan, odgovoran, disciplinovan i vredan.
– Moj zadatak kao IT Oficira je da održavam celi računarski brodski sistem – servere, računare, mobilne uređaje i ostalo. Zadatak mi je da u slučaju problema u sistemu reagujem i rešim problem, kako na mreži tako i u drugim sistemima. Održavam mrežnu komunikaciju ..
Foto: Tatjana Blažin/privatna arhivaTatjana Blažin medicinu je završila u Novom Sadu, trenutno u Americi čeka specijalizaciju. Priželjkuje internu medicinu. U razgovoru za Danas.rs otkriva da put do specijalizacije medicine u Americi nije ni lak, ni jeftin, ali da joj je cilj bio iznad svega.
„Trenutno sam završila sa svim intervjuima i napravila svoju listu željenih bolnica. Nestrpljivo čekam mart da saznam gde sam dobila specijalizaciju. Sam proces je bio užasno skup, zbog toga sam se posle diplomiranja vratila u Masačusets gde sam radila različite poslove da bih pokrila što je više moguće troškova. Radila sam u hotelu, u restoranu, u butiku, čak sam postala i menadžer u istom butika itd. To mi je bilo prelepo iskustvo i mislim da je dosta uticalo na mene kao osobu. Radila sam dva posla istovremeno tako da je bilo naporno, ali imala sam zacrtan cilj i bila sam odlučna u tome da ga ostvarim“, priča Tatjana Blažin.
Srbiju je napustila posle diplomiranja 2019. godine. Od tada je u Amer..
Foto: Privatna arhiva Kaže da je sadašnjeg supruga upoznala u Beogradu, gde su i počeli da se zabavljaju.
“Posle nekog određenog vremena mi je zasmetala ta daljina. Mi smo se čak i venčali u Beogradu. Sin iz prvog braka je krenuo u prvi razred, a ja sam i dalje odbijala da dođem ovde. Dobila sam papire u februaru i dalje sam odbijala da dođem. Tek sam se u avgustu 2013. preselila zvanično”, priča Sanja.
Prema njenim rečima, plašila se da po ko zna koji put počne život iz početka, i to je bio glavni razlog za odlaganje odlaska. Presudno je bilo, kako se često šali, zdravstveno stanje njenog sina.
Foto: Privatna arhiva“Moj sin nikad nije bio bolestan ovde, nije imao laringitis. Živeli smo sa aparatom za inhaliranje, sa gomilom lekova, a kad god bismo došli ovde on jednostavno nijedan napad nije imao. Čak je i doktor koji ga je lečio imao komentar kako je dete uvek zdravo dok smo ovde, a to bi bilo i po mesec dana”, navodi Sanja.
Trenutno živi u gradiću koji je od Osla udaljen kao Pančevo..
Braća Zoran i Bojan Kačavenda, koji su 11. septembra biciklima iz Pariza krenuli za Novi Sad, polako se približavaju cilju i ostvarenju velikog podviga. Kao što su “Vesti” već pisale, Zoran i Bojan su svoj put dug 2.800 kilometara, nazvali Ruta heroja, u čast dece koja se bore protiv cerebralne paralize. Oni su članovi humanitarne fondacije Prvi korak, a namera im je da prikupe novčana sredstva za kupovinu lokomat pro aparata, namenjenog za lečenje dece koja imaju cerebralnu paralizu. U glavni grad Vojvodine trebalo bi da stignu 18.oktobra, a u utorak su bili u Lincu.
Zatekli smo ih u hramu Svetog Oca Vasilija Ostroškog gde su prenoćili, pre nego što su nastavili put za Krems, odnosno Beč. Bili su oduševljeni kako dočekom koji im je priredio starešina parohije u Lincu, tako i izgledom hrama Svetog Oca Vasilija Ostroškog.
– Zahvaljujemo proti Draganu Mićiću na gostoprimstvu, na konaku i blagoslovu za dalje putovanje i uspešnu realizaciju našeg humanitarnog puta. Zaista odavde nosimo na..
Nikola Janic je filmski i televiziski reziser, novinar, pisac, publicista, predsednik Glasa Srpskog naroda i Srpskog Saveza u Svedskoj. Osnivac je i glavni i odgovorni urednik casopisa «Koreni», clan je Svedskog saveta za integraciju i etnicku ravnopravnost i clan drugih strucnih grupa Svedskog Minostarstva, doseljenickog biroa i drugih institucija...
Uprkos velikoj vrućini naši ljudi su se drage volje, posle dugog perioda izolacije, odazvali pozivu Srpske kulturne zajednice Arzinjano, da na Svete duhove, prisustvuju slavskom ručku ovog udruženja. Neki gosti su došli čak iz Padove, što nije blizu, samo da ispoštuju domaćine i njihovu slavu. Među gostima su bili i predstavnici drugih srpskih udruženja. Na svečarskom stolu u jednom restoranu u Trisinu, nedaleko od Vićence, uz ikonu je gorela slavska sveća, svi gosti su posluženi žitom, onako kako nalažu običaji hrišćana pravoslavne veroispovesti. Sveštenik Dalibor Đukić je čestitao domaćinima člavima SKZ Arzinjano, kumovima slave Ljubiši i Živadinki Milosavljević, pozdravio goste i blagoslovio ručak.
Prisutnima se obratio Živomir Ilić, bivši predsednik udruženja. On je u ime domaćina slave pozdravio goste, zahvalio predstavnicima udruženja i svim drugima koji su došli. Istakao je da od januara, kada je podneo ostavku, udruženje funkcioniše bez predsednika.
TREBA NAM ČELNIK: Živomir I..
Dok god nas drugi budu hvalili, cenili i poštovali, postojimo kao narod. Potvrda toga desila se u Vićenci na Univerzitetu za odrasla lica, gde je održana konferencija Dijalog Italije i Srbije, na kojoj je pre svega bilo reči o kulturnom bogatstvu, umetnosti i istorijskim vrednostima naše zemlje. Konferenciju je otvorio organizator, monsinjor Đuzepe dal Fero osvrtom na Srbiju od nastanka države do raspada SFRJ. O našoj zemlji su govorili Mario Guderco, koji je ukazao na njeno vredno umetničko nasleđe, Luka Krako, istoričar umetnosti i Rada Rajić Ristić, profesorka i pesnikinja.
Najiscrpniji je bio Luka, koji je predstavio svoj diplomski rad o Srbiji koji je odbranio u novembru 2019. na venecijanskom fakultetu.
– Dok sam se spremao da idem na konferenciju, zastao sam na trenutak i pomislio da pre 12 godina, kada sam prvi put posetio Srbiju, nisam mogao ni da zamislim da ću jednog dana sugrađanima (i drugima) govoriti o bogatoj istoriji zemlje kojom sam toliko fasciniran. Mogu da kažem d..
Irena Jovanović je rođena u Krupnju, pored Loznice u trgovačkoj porodici u kojoj su uz nju i roditelje bile još dve sestre. Sve tri su sada u „belom svetu“, jedna sestra je u Austriji, druga u Italiji, a Irenu je ljubav prema suprugu Siniši dovela u Švajcarsku. Danas Irena živi sa suprugom u Oberglatu. Sa njima su njene tri ćerke iz ranijih brakova i četvrta devojčica koja je kruna ljubavi sa Sinišom.
– Slučajno sam 2014. došla kao turista u Švajcarsku, upoznala Sinišu i odmah smo počeli da živimo zajedno. Kasnije su došle i moje ćerke iz ranijih brakova. Nekako sve je brzo išlo, a ja sam neko ko se vrlo lepo oseća ovde. U srcu nosim Srbiju i na sve načine je predstavljam ljudima ovde. Jezik sam solidno naučila i sve me zanima, od istorije, do kulture. Mislim da smo svi ovde odgovorni da kao ambasadori svoje zemlje napravimo mostove među narodima, svako na način koji to najbolje ume, neko na radnom mestu, neko putem umetnosti, a ja to trenutno činim slatkišima koje pravim – počinje Ire..