Nikola sa porodicom Foto: Privatna arhiva„Moj život u Srbiji je bio obeležen sankcijama i ratovima devedesetih. Nadrealno mi je bilo kada sam saznao da su devedesete bile fenomenalne u Kraljevini Norveškoj. Sada živim jedan normalan život, verujem da bi sa ovim obrazovanjem danas to mogao da ostvarim i u današnjoj Srbiji. Time bi sačuvao sebe gorkih utisaka jednog emigranta“, priča za Danas.rs stomatolog Nikola Petronijević, koji već više godina živi sa porodicom u Oslu.
Odluka da napusti Srbiju je, kako kaže Nikola, sazrevala u njegovoj porodici, koja ga je i usmeravala ka tome još od kraja osnovne škole što je uglavnom koincidiralo sa okolnostima sankcija, hiperinflacije, rata.
Jedan je od onih koji su, i kad su odlazili imali nameru da se ponovo vrate u Srbiju. I to se za Nikolu, nije promenilo ni danas.
„O tome uvek razmišljam. Sada imam dve ćerke i njihovo obrazovanje i budućnost naravno utiču i na moje dalje odluke. U Srbiju bih se uvek vratio drage volje u naučno-istraživačkom..
https://youtu.be/nKwKypxcOog
Nikola Radinović Foto: Privatna arhiva Nikola kaže da je nestalnog karaktera po pitanju mesta života i da je bilo samo pitanje vremena kad će otići.
„Ovu ličnu osobinu priznajem, od nje ne bežim i njoj sam se prepustio. Još kao dete sam bio fasciniran stranim jezicima i svime što je drukčije i nepoznato. Tada sam izrazio želju da napustim Srbiju i imao sam svu podršku porodice. Tek ću videti gde me put vodi“, priča Nikola.
Kad je napuštao zemlju i grad u kojem se rodio nesvesno se odlučio na neminovnu ličnu krizu. Prema njegovim rečima, napušta se sve što je blisko i drago, zarad nečega što je nepoznato.
Nikola Radinović Foto: Privatna arhiva„Želja da se spozna nepoznato je jača od mene. Potreba za povratkom je uslovljena ljubavlju prema bližnjima. Ta potreba nije uslovljena osećajem pripadnosti naciji ili mentalitetu. Sa ovim pojmovima se ne poistovećujem. Ja sam napustio zemlju u svojim mislima, mnogo pre nego što sam to ostvario. Moja budućnost je tamo gde se ja osećam dobro i gde o..
Majstor za konferencijske veze
Da sastavite 150-200 ljudi u sedam-osam gradova širom sveta, potrebno je nedelju dana pripreme, kaže Siniša Simić, povratnik iz Kanade, jedan je od retkih stručnjaka za video-konferencije u regionu i Evropi
U Beogradu danas živi jedan od retkih stručnjaka informacione tehnologije, specijalista za komuniciranje posredstvom video-konferencija. Beogradski...
Foto: Miloš R. „Trenutno živim u petnaestomilionskom gradu, Šendženu, centru kineske industrije informacionih tehnologija, koji se nalazi na samom jugu zemlje i odlikuje ga topla i vlažna suptropska klima. Na području grada, koji je do kraja sedamdesetih godina XX veka bio malo ribarsko naselje, počinje da niče urbana megastruktura koja usled svog odličnog geografskog položaja (delta Biserne reke, blizina azijskog ekonomskog centra – Hong Konga) postaje jedan od motora razvoja kineske ekonomije“, priča Miloš.
Kako on tvrdi, najzaslužniji za ovaj pomak je tadašnji kineski predsednik Deng Sjao Ping, koji je svojim ekonomskim reformama, koje kombinuju socijalističke i kapitalističke ekonomske principe, izvukao milione državljana iz siromaštva.
Foto: Miloš R.Perspektiva iz koje Miloš posmatra ovu, nama stranu zemlju, vezana je za njegovu vokaciju.
Diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je upoznao profesore i stekao prijateljstva koja su učinila da svet oko sebe ..
Ko god se poslednju deceniju, dve vozio u nekom od čuvenih sportskih automobila štutgartske fabrike Porše verovatno nije ni slutio, da su u brze lepotane te firme ugrađene ideje i patenti našeg Pančevca, doktora tehničkih nauka i diplomiranog inženjera Josipa Vlahovića. A patenata sa njegovim potpisom–dovoljno. Do danas ih je ukupno 143! Ali, počnimo redom priču o velikom stručnjaku, rodoljubu, tihom čoveku za koga mnogi kažu da ne pamte kada je Josip podigao glas. Nije čak ni na legendarnim demonstracijama u Štutgartu protiv NATO bombardovanja. Tiho je na grudima na svakoj od brojnih demonstracija nosio veliku sliku Avalskog tornja, namerno srušenog da se istina ne bi prenosila u svet. Ta slika je kazivala više od hiljadu reči! Josip Vlahović je rođen u Karlovcu. Sticajem prilika, zbog posla svoga oca, porodica se preselila u Priboj, nekadašnji grad kamiona koji su itekako pomogli brz razvoj ondašnje Jugoslavije. Sledeće preseljenje je vodilo u industrijski grad Pančevo gde je Josip završio gimnaziju. Kaže, bilo to najlepše doba njegovog života. Otac ga je često vodio u čuvenu “Utvu” gde je nastavio započeto “upoznavanje” sa automobilima. U Priboju, doduše sa kamionima, u Utvi je sledilo poznanstvo sa prvim civilnim terenskim vozilom tipa džip. Vozilo džip GRT je bilo preteča kasnije čuvenom engleskom Land Roveru. U Pančevu je bio začetak interesovanja malog Josipa za konstrukcije automobila. Pravio je modele automobila i malih čamaca u koje je ugrađivao mini elektromotore, demontirane iz nekada poznatih igračaka „Mehanotehnike“ iz slovenačke Izole. Iz Pančeva, za koji tvrdi da je imao svoju specifičnu, nažalost davno nestalu dušu koja je plenila istorijom, kulturom, sportom i umetnošću, krenuo je na studije u Beograd. Ne dizajna što mu je bila žarka mladalačka želja, nego mašinstva na u to vreme širom Evrope i tzv. „Trećeg sveta“ u koje su ubrajane mnoge nesvrstane zemlje, poznatom Mašinskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Fakultet je završio na vreme, a njegov diplomski rad je 1973.g. proglašen najboljim u ondašnjoj Jugoslaviji.Porše –proba aerodinamike Na poslediplomskim studijama na Mašinskom fakultetu, Josip Vlahović se isticao svojim radom na poboljšanju aerodinamičnosti motocikala, konstrukciji uređaja za razna ispitivanja materijala i gotovih proizvoda, radom u tzv. „vazdušnom tunelu“ itd. Posle magistrature, otišao je na rad u fabriku Tomos u Kopru gde je do izražaja došao njegov poseban talenat dizajnera i konstruktora. U saradnji sa kolegama, nastao je Josipov u ono vreme najbrži motocikl sa motorom od samo 50 sm³ u Evropi, pobednik mnogih takmičenja. Dostizao je, zahvaljujući izuzetnoj aerodinamici dvotočkaša, neverovatnu brzinu od preko 200 km/sat. Taj motocikl je bio uzor mnogim kasnijim proizvođačima čak i najjačih mašina velike kubikaže.Motorcikl Tomos 50 kubika Po završetku svog posla u Tomosu, 1984.g. se Josip vraća u Beograd u ondašnju čuvenu „Industriju motora Rakovica“ –IMR gde je radio na projektima konstrukcije terenskih vozila. Zadatak je bio proizvesti vozilo koje će biti u stanju da savlada mnoge prepreke čak i po nepristupačnim terenima gde pravih puteva uopšte nema. I uspelo je. Nastalo je vozilo „Tara“ za koje, kao ni za mladog inženjera Josipa, kao da nije bilo nikakve nesavladive prepreke. Kretalo se veoma stabilno i dovoljno brzo i po kamenjaru, i preko potoka i balvana, i po raskaljanim planinskim putevima, po vrletima i strminama. Uglavnom zahvaljujući genijalnoj konstrukciji vešanja pogonskih točkova i sklopa osovina-karoserija Josipa Vlahovića! Nažalost, zbog kasnijih događaja koji su se već naslućivali u ondašnjoj Jugoslaviji, nije došlo do serijske proizvodnje tog za ono vreme tehničkog čuda od terenskog vozila. Mnogi kažu da život, a ne ljudi, pišu romane. Tako je bilo i sa Josipom Vlahovićem. Na jednom stručnom simpozijumu o automobilima u Beogradu, upoznao je starijeg kolegu, takođe nekadašnjeg studenta Mašinskog fakulteta u Beogradu, potom profesora na fakultetu u Beču, Beograđanina dr Dušana Grudena koji je u Poršeu već bio stekao ugled odličnog stručnjaka za konstrukcije motora. Gruden je bio šef razvoja motora, kasnije direktor Razvojnog odeljenja za ekologiju i energiju u istraživačkom centru Poršea.Na sajmu automobila u Frankfurtu 1999.g. Na preporuku prof. Grudena 1989. g. se Josip obreo u pomenutom istraživačkom centru u kome danas radi preko 4000 najpoznatijih stručnjaka svih profila. Tu se pokazao izuzetan talenat našeg zemljaka. Radio je na iznalaženju rešenja na području tzv. pred konstrukcija, koje će kasnije ući u proizvodni proces. Jedan je od prvih stručnjaka koji je konstruisao tzv. “laku karoseriju”, osmislio posebne sisteme vešanja točkova i osovina itd. Ređali su se patent za patentom, kao što rekosmo do danas njih 143! -Kada sam došao u Porše, bila je to još mala fabrika a razvoj konstrukcija se crtao na table na zidovima sa hartijom dugoj oko 6 metara korišćenjem flomastera raznih boja. Danas je Porše fabrika svetskog glasa, robotizovana, konstrisanje se radi kompjuterom uz pomoć specijalno osmišljenih programa. Želim da pomenem, kaže dr Vlahović, da je zhvaljujući prof. Grudenu u našem istraživačkom centru urađen i razvoj motora za legendarni Jugo. Naš istraživački centar spada u najmodernije, ja sam u njemu radio sve do nedavnog odlaska u penziju- priča Josip Vlahović.Terensko vozilo „Tara“ Razvoj IM Rakovica I pored rada, Josip je doktorirao tehničke nauke u nemačkom gradu Ahenu. Jedan od prvih projekata dr Josipa Vlahovića je bio nov sistem povezivanja spiralne opruge i amortizera sa karoserijom koji je prikazan na Sajmu automobila u Frankfurtu 1999. g. A posle, iz godine u godinu, ređali su se brojni uspešni projekti koji su pomogli da Porše postane još bolji –Porše. Dr Vlahović je zajedno sa prof. Grudenom, patentirao i sistem brze izmene praznih akumulatora kod automobila na elektro pogon. Osmišljen je poseban tunel u vozilu, u koji bi se uguravali sa jedne strane puni akumulastori a izguravani su na drugu stranu prazni koji bi ostajali na servisnoj stanici da se napune. Primenom tog patentiranog sistema bi se zadržavanje na servisnim stanicama smanjilo na samo nekoliko minuta jer bi na njoj uvek bilo dovoljno punih akumulatora za zamenu i ne bi moralo da se čeka više sati da se baterije vozila napune.Josip Vlahović je često držao predavanja i srpskim stručnjacima i studentima o modernim konstrukcijama karoserija. On je jedan od suosnivača Društva inženjera tehničara u Štutgartu, prvog te vrste van matice. Za svoj pronalazački rad, prošle godine je u Idvoru dobio Pupinovu medalju. Oženjen je Ljiljanom, ona je arhitekta, njihova ćerka je doktor hemije a sin doktor tehničkih nauka. Od nedavno je u penziji ali je još uvek veoma aktivan, tako da će dr Vlahović sigurno još dugo biti proisutan u stručnoj javnosti verovatno i sa nekim novim patentima.
KUD Kolo Baden osnovano je 1981. godine pod pokroviiteljstvom Jugoslovenskog kluba građana Baden. U 35 godina postojanja Kolo je osvajalo mnogobrojna priznanja, medalje i pohvale. Od prvog dana Kolo je imalo zadatak da svojim umećem i znanjem čuva i neguje tradiciju svog naroda i dočara, kako Švajcarcima tako i...
Udruženje Srba Kruna, iz italijanskog grada Skio, ove godine slavi deceniju postojanja, a tokom proteklih 10 godina mnogo dobrog je uradilo za tamošnju Dopunsku školu na srpskom jeziku i čitavu srpsku dijasporu. Zbog toga zaslužuje da se sazna za nju.
Upravo u Udruženju se nalaze prostorije Dopunske škole na nastavnom mestu u Skiju. Osim što neumorno rade na animiranju đaka da se upišu u srpsku školu i na opremanju školskih prostorija, članovi Krune dve godine zaredom besplatno štampaju udžbenike i sav prateći materijal za sve učenike od prvog do osmog razreda.
Nabavili su mnoga nastavna pomagala (veliki plazma televizor, table, školski inventar), ali i opremili biblioteku za decu i odrasle, koja je dostupna svim Srbima u Venetu. Poslednja u nizu lepih stvari koje su uradili je organizacija putovanja za Srpske radoznalce iz Dopunske škole (četiri đaka, dva roditelja i učiteljicu Dragicu Doderović), koji su nedavno išli u Čačak na finale najmasovnijeg međunarodnog kviz – takmičenja Nem..
Sara Stojanović iz Barbarana kod Vićence strpljivo je čekala da u otadžbini proslavi punoletstvo. I, dočekala je da svoj 18. rođendan slavi sa najmilijima, onako kako joj je duša sanjala. U svet odraslih ušla je 11. septembra 2020. godine i taj datum je obeležila u Italiji, uz snažnu čežnju da organizuje svetkovinu u Srbiji. Ta njena radost je već dva puta, od septembra do decembra 2020, bila odložena zbog virusa. Konačno, korona se “smilovala” i 13. avgusta u restoranu Šumadija u Kučevu njeni snovi su se pretvorili u javu.
– Strepela sam od decembra do avgusta šta će biti. Bojažljivo smo mama Biljana, sestra Elena i ja pratile kakva će biti situacija u Srbiji i hoćemo li uspeti da ispunimo naše želje, jer se bliži i moj 19. rođendan. Presrećna sam što sam okupila rodbinu iz Srbije i sve prijatelje oko sebe i dosanjala započeti san. Srce puno, želja je ispunjena i ne tražim ništa više od više sile koja ne menja samo zakon, nego i snove! – otkriva za “Vesti” slavljenica Sara Stojanović,..
Foto: Privatna arhivaU trenutku kad je svakodnevica postala nepodnošljiva, beg van zemlje bio je jedini izlaz za Darka Lilića. Želeo je da živi u nekom boljem i pravednijem društvu, a sa druge strane pritiskale su ga surova realnost i izneverena očekivanja. Tada je odlučio da napusti Srbiju.
WPrijavio sam se za rad na kruzeru, a zauzvrat dobio novčanu satisfakciju, mogućnost da putujem po celom svetu, po pola godine bez ikakvog kontakta sa našom tragikomičnom političkom scenom. Naravno, periodični odmori u Srbiji su mi tada bili najdraži i neophodni jer su moja porodica, rođaci i prijatelji, sušta suprotnost onoga što nam je naš sistem nudio, i što nam, nažalost, nudi i sad“, priča Darko.
Međutim, ne krije da su i dok je odlazio njegova razmišljanja uvek bila usmerena ka tome da se jednog dana vrati u Srbiju.
Na pitanje kako mu sa distance izgleda ovdašnja stvarnost odgovara slikovito: „Oduvek su me nervirali frajeri koji stoje sa strane, dobacuju i prave se pametni, umesto da delima..