Sa dubokom tugom rastajemo se od izuzetne osobe, velikog borca, neumornog rodoljuba, požrtvovane osobe, kažu Srbi iz Valdanja, gradića na severu Italije, povodom odlaska Slaviše Ivanovića, koji je preminuo u 55. godini.
Zemljaci će ga pamtiti po plemenitosti, ali i po dragocenim zaslugama u ujedinjavanju dijaspore u ovom regionu Italije. Slaviša je bio potpredsednik Inicijativnog odbora za osnivanje Saveza Srba Italije. Bio je osnivač i prvi predsednik Udruženja “Sveti Sava” u Valdanju. Preduzimljivi idealista je ostvario svoje snove.
– Njegove ideje i stavovi ispisani su njegovom rukom u Statutu Saveza, njemu na čast, a nama za nauk. Iza sebe je ostavio suprugu Zoricu i dve kćeri, dobre studentkinje i nadarene sportistkinje. Njima upućujemo reči utehe u ovom iznenadnom bolu sa kojim će se poneti stoički i hrabro, kako je to naš Slaviša činio. Šta reći više o velikom neimaru inventivnog duha, preduzetniku i bogoumilnom čoveku. Dragi naš prijatelju, neka ti je večna slava i hvala, saču..
Članovi Srpskog kluba ribolovaca Italije su prvomajski uranak proslavili u prirodi, na jezeru Oasi le Ghiahie kod Verone; od subote ujutru do nedelje po podne trajao je ovaj nezaboravni provod. Bilo ih je petnaestak.
– Prvomajski uranak nam je oživeo sećanja iz zavičaja na divna okupljanja u prirodi. Dodir trave i kontakt sa vodom nam daje posebnu energiju i vibracije. Nema lepše proslave Dana rada od ovakvog druženja. Srđan Trajilović i njegova supruga Simona su prevalili čak 1.450 kilometara od Beča specijalno za ovu priliku – priča predsednik ovog udruženja Darko Dražilović.
Miki i Srđan iz Austrije
– Supruga i ja smo zbog nekoliko sati zadovoljstva na točkovima bili više od 12 sati, samo da bismo podelili vreme i radost sa prijateljima. Bilo nam je zadovoljstvo da budemo zajedno, da se šalimo, nazdravljamo i da zapevamo. Ponela nas je pesma iz ranijih dana, kada smo uranak dočekivali u našoj otadžbini, kraj naših reka. Nostalgija je naš usud. U Beč smo se vratili punog srca – kaže..
Učiti srpski u tuđini, gde svi govore drugi jezik nije lako, ali je svakako lakše uz “Učimo ćirilicu”, knjigu koju su objavile “Vesti”. To su nam potvrdili i mališani iz italijanskog naselja Lageto, na čelu sa učiteljicom srpske dopunske škole Dragicom Doderović.
Nastavnica nam otkriva da se deca u srpskoj dopunskoj školi raduju svakom gostu i poklonu iz Srbije, a najviše ih obraduju pisci i darodavci knjiga.
– Imali smo čas u prirodi, a spremali smo radove za konkurs “Dani ćirilice”. Učiteljica nam je tada donela knjigu “Učimo ćirilicu”, koju su na poklon dobili članovi naše ekipe Srpski radoznalci iz Skija koji su posle učestvovanja u kvizu Nemanjići bili gosti u redakciji “Vesti” u Beogradu. Mnogo smo se obradovali. Knjiga je predivna. Ima puno pesama i priča – u dahu priča Sofija Stojanović, učenica trećeg razreda. Pohvalila se da je drugarima pročitala pesmu “Moja majka” iz štiva.
Dragica Doderović i Aleksandar Vidaković
– Radujem se sledećem času na kojem ćemo opet koristiti kn..
Nataša u laboratoriji Foto: Stian JørgensenKad je shvatila da ne napreduje i da ne postoji perspektiva da se profesionalno ostvari, Nataša je odlučila da ode iz Srbije. Ne seća se o čemu je razmišljala u tom trenutku, ali povratak sigurno nije bio na dnevnom redu. Imala je jasan cilj – da doktorira i nađe posao u struci u Norveškoj, Americi ili Kini.
Prilika da doktorira Nataši se ukazala u Norveškoj, na Univerzitetu nauke i tehnologije (NTNU), a put Trondhajma krenula je pre punih 17 godina.
Nekoliko stvari je prethodilo odluci o odlasku – 2002. je diplomirala, a 2004. magistrirala na Mašinskom fakultetu u Beogradu. S ponosom ističe da je studije završila u roku (pet + dve godine) „kako se nekada studiralo“.
Zatim je pokušala da nađe posao apliciravši možda i na preko 20 mesta, međutim, najčešće nije bilo odgovora.
„Kad sam otišla u biro za zapošljavanje na Novom Beogradu, žena koja tamo radi mi je rekla kako ‘imaju na birou i magistre i doktore nauka’. Jednom prilikom sam apliciral..
Kao i svake godine za Uskrs naši ljudi u rasejanju poreklom iz vlaškog sela Mokranje dolaze u rodni kraj kako bi proslavili najveći hrišćanski praznik.
Najlepši čin je na Vaskršnji ponedeljak kada se svi okupe u porti Crkve Svete Trojice odakle kreće litija kroz Mokranje do starog zapisa na kraju sela. Zapis se nalazi na placu porodice Trajstarević, gde za sve učesnike bude priređena bogata trpeza sa pečenjem, slatkišima, pićem. Prethodno stari zapis bude osveštan.
– Svake godine dolazim u rodno Mokranje, naročito prethodnih godina od kada sam dobio decu. Oženjen sam Blankom, Špankinjom, a deca Vera, Alba i Teo pričaju sva tri jezika – srpski, španski i nemački, ali odmalena ih učim i našim običajima i kulturi – izjavio je Dejan Niculović koji živi i radi u Beču.
Nenad Prvulović i Živorad Blagojević
Igor Milenković živi i radi u Ofenbahu u Nemačkoj.
– Kad god možemo, gledamo da Uskrs slavimo u rodnom kraju. Ovog puta su uz mene supruga Dragana i ćerka Mia. Najlepše je kada se svi d..
Foto: Maja Ranković/Privatna arhivaUvek je težila novim iskustvima i izazovima i nikada odlazak iz Srbije nije smatrala konačnom odlukom. Maja Ranković, diplomirani inženjer FON-a sa završenim masterom život u inostranstvu započela je odlaskom u Englesku 2006. godine na „work and travel“ programu tokom postdiplomskih studija, u želji da stekne internacionalo iskustvo, usavrši engleski jezik i oproba se u nečem novom.
Život u Londonu kao dvadesetčetvorogodišnjakinja nikada, kaže ona, neće zaboraviti i ne bi ga nikada menjala. Međutim, nakon jedne turističke posete Oslu ostala je u tom gradu da živi i radi do danas. Norveška joj je otvorila neke nove vidike.
„Neko je napisao divnu misao „Postoje dva poklona koje trebamo dati našoj deci, jedan su koreni, a drugi su krila“. Geografska širina nas ne treba nikako ograničavati ni u kakvom pogledu, naučite biti zadovoljni onim što jeste i ceo svet može biti vaš. Svakim korakom ka željenoj unutrašnjoj harmoniji postaje mnogo lakše ići dalje“, ..
Kada je završio Visoku poslovnu školu u Blacu, a potom postao i inženjer računarstva i elektrotehnike i specijalista za računarske mreže, Marko Vuksanović (35) iz Ćuprije nije ni slutio kuda će ga poslovni put odvesti, a kamoli da će pola godine provoditi na brodu.
I to ne na bilo kom plovilu, već na brodu “National geographic explorer”
sa stotinak članova posade, poput stručnjaka za proučavanje biljaka i životinja, 140 putnika, tačnije turista, koji sebi mogu da priušte obilazak Antarktika. Marko na brodu radi kao IT oficir, a posao mu je veoma odgovoran.
Vodene, neleteće ptice
Stručnjak i za brave
– Jula prošle godine počeo sam da radim za firmu “Lindblad expeditions”
. Reč je o kompaniji koja je ime dobila po svom osnivaču, Šveđaninu Larsu Eriku Lindbladu, koji je polovinom prošlog veka napravio revoluciju u turizmu počevši da organizuje turistička putovanja u udaljene i najčešće ne baš pristupačne delove sveta. Kome bi palo na pamet da turistički poseti Antarktik? Ali Lindblad je..
Sudbina nam daje krila, na nama je samo hoćemo li poleteti. Svaki let je izazov, svako nebo je nepoznanica, ali iskoristiti sve svoje atribute je umeće i veština.
Mnogo je naših mladih ljudi koji su spakovali život u jedan kofer i odlučnog koraka prekoračili granice domovine, ostavljajući za sobom najbliže. Ko nije okusio taj zalogaj nikada neće shvatiti suštinu pečalbarstva i gorčinu kore hleba u tuđini. Tuga se meri u milionima, koliko ih je otišlo na put bez povratka. Doći mlad, nespreman, neiskusan, ali sa papirom koji potvrđuje talenat, zasigurno je već velika propusnica za arenu u kojoj te spremno čeka zver život da se uhvatiš ukoštac sa njom.
Naklon publici posle nastupa
Pleni energijom
Naš muzički ponos u Italiji je, svakako, naša operska pevačica Jasna Kovačević (57). Umetnica anđeoskog lika, prodornog dramskog glasa, no uprkos krhkom stasu zrači neverovatno prodornom energijom koja osvaja i pleni. Ništa joj nije bilo poklonjeno, sve je to ona sama trudom i znojem zaslužila...
Posle više od godinu i po dana neaktivnosti, počele su probe folklora u udruženju Vidovdan iz Vićence u prostorijama u Meledu. Vladiša Buzejić, član Upravnog odbora je pozvao mlade, a oni su se odmah, bez oklevanja, sa puno oduševljenja i radosti odazvali. Neki od njih su samo to i čekali.
U iščekivanju da se potvrdi prostor u Vićenci, koji je Vidovdan koristio pre pandemije, probe su počele u glavnom sedištu udruženja, u Meledu, nedaleko od Vićence. Trenutno vežbaju samo omladinci, a kasnije slede probe dečje postave i veterana. Pred uskršnje praznike, zbog privatnih obaveza, na prvoj probi bilo je samo četvoro omladinaca, a sa svakom novom probom broj prisutnih bio je sve veći.
– Sve je izgledalo neverovatno, jer smo se odvikli od okupljanja, ali smo bili prezadovoljni kada smo se ponovo sreli. Neke devojke su sada punoletne, pa su na probu došle automobilom, same bez roditelja. Prethodni put kad sam ih video došle su u pratnji roditelja, Posebno mi je drago što su se odmah odazvale..
Foto: Privatna arhiva/Duška RadosavljevićDuška Radosavljević, jedna je od bivših đaka Kruševačke gimnazije, koja je iznedrila više pozorišnih ljudi nego bilo koja druga škola u Srbiji. Karijeru dramaturga Duška Radosavljević gradila je u Velikoj Britaniji, gde je otišla po završetku gimnazije, pre skoro tri decenije. Od nedavno se sa porodicom preselila u Švedsku.
„Iako lično više volim da pripadam većim celinama – da budem građanin sveta, Jugoslavije, Britanije, ponosna sam i na svoj grad a naročito na ljude iz Kruševca koji su postali uspešni van svoje zemlje kao što su glumac Sacha Petronijević u Francuskoj, scenarista/reditelj Zoran Lisinac u Americi, pesnikinja Frida Šarar u Hrvatskoj, ili na ljude iz drugih malih gradova kao što je meni jedan jako drag Leskovčanin s kojim sam se družila u Njukaslu, genetičar Miodrag Stojković“, priča za Danas.rs Duška Radosavljević u rubrici „Naši ljudi u svetu“.
Iz Kruševačke gimnazije, na čijem sajtu među istaknutim bivšim đacima stoji i Duški..