Udruženje Bez granica iz Vićence raspisalo 23. po redu tradicionalni literarni konkurs, za mlade i odrasle “Adolfo Đurijato”, a poziv za učešće upućen je i svim strancima koji žive u ovom gradu i okolini. Poziv strancima je pre svega upućen Srbima i to je učinjeno na konferenciji za novinare, na kojoj je dopisnik “Vesti” bio jedini predstavnik nekog stranog medija.
– Srbi su najbrojniji među strancima koji žive u ovom regionu i zato očekujemo dobar odziv mladih Srba, koji vole pisanu reč i stihove. Sećam se da je 2000. godine prvonagrađena pesnikinja bila upravo iz Srbije. Nadam se da će i sada neko poslati literarni rad na konkurs, jer se na taj način širi prijateljstvo među narodima. Kultura treba da zbližava i ujedinjuje narode, kao nikada do sada, a nikako da ih razjedinjuje – istakao je Đani Faćo, pesnik i veliki prijatelj nekoliko srpskih udruženja.
Na konferenciji za medije na kojoj je predstavljen konkurs govorili su i Mateo Tozeto, opštinski referent za kulturu i društvena pi..
Foto: Lična arhivaPresudna je bila filmska ljubavna priča mene i mog bivšeg dečka, a sadašnjeg muža.
Prvih godinu dana smo putovali svakog vikenda, ili on u Beograd ili ja u Ljubljanu. U međuvremenu sam napustila posao projektnog vođe u jednoj internacionalnoj kompaniji i pokrenula svoj biznis. Postala sam fleksibilnija, naš odnos sve ozbiljniji, pa sam posledično provodila više vremena u Ljubljani. Kako je njegova firma tada većinu klijenata imala u Sloveniji, nije bilo zgodno da se on preseli pa smo se dogovorili da ja pokušam da živim u Ljubljani. Živeli smo malo duže od dve godine u Ljubljani, prošle godine smo se preselili u Maribor. U Ljubljani sam bila očajna, zaista mi nije prijala. U Mariboru mi je napokon lepo. Maribor ima dušu, reku, i mislim da nikada nisam srela toliko predivnih ljudi na jednom mestu za tako kratko vreme. Ali bez obzira na to koliko volim Štajerce, svakog dana se budim sa željom da se vratim u Beograd. Kuća je kuća – tako svoj životni put opisuje Jelena D..
U prostorijama Srpskog udruženja “Vuk Karadžić” u Trstu, koje su nedavno renovirane i zvanično otvorene za članove i aktivnosti, organizovan je deseti po redu turnir u pikadu. Turnir je trajao dva dana, sa ukupno 24 igrača. Finale se igralo u pet dobijenih partija, a prvo mesto osvojio je Marko Živković. Drugoplasirani je Dejan Simić, a treće mesto pripalo je Nikoli Živkoviću.
– Drago mi je što sam u neizvesnoj borbi sa velikim brojem učesnika uspeo da pobedim. Hvala udruženju “Vuk Karadžić” koje nastavlja tradiciju takmičenja i posle korone i misli na nas mlade – izjavio je pobednik Marko Živković.
POBEDNIK: Marko Živković
Dejan Nika Nikodijević, predsednik udruženja “Vuk Karadžić”, kaže da su jedva čekali popuštanje korona mera i mogućnost ponovnog okupljanja.
– Vrata naših renoviranih prostorija su svima otvorena i ko god dođe, dobro je došao. Počeli smo aktivnosti u našem udruženju i krenuli turnirom u pikadu. Moram da se pohvalim, to nam je deseti po redu turnir u pikadu, a prvi..
Foto: Iz lične arhiveRadomirka Petrović rođena je u Sarajevu i prve dve decenije života provela je upravo u gradu koji je bio sinonim za simbiozu različitih kultura. Odlazak iz Sarajeva je za nju, prvobitno, bio samo odlazak na odmor.
Kako kaže za list „Danas“, doživela je prve barikade u Sarajevu, a 27. marta 1992. godine odlučuje da kratko ode u Nemačku u posetu kod sestre, ni ne sluteći do kojih će razmera sukob u Bosni i Hercegovini eskalirati.
– Odlazak iz Sarajeva je za mene bio samo kratak odmor i poseta Nemačkoj. Bila sam mlada i nisam baš shvatala da će se takve stvari desiti u Sarajevu. Nadala sam se da neće biti rata, da se to ne može desiti kod nas – počela je priču Radomirka Petrović.
Roditelji i prijatelji su insistirali da otputuje u Nemačku, a put koji je trebalo da traje dve nedelje, postao je daleko duži.
– Prihvatila sam da odem na kratko na insistiranja i mojih roditelja i prijatelja, čak i mog šefa kod kog sam tada radila u Sarajevu. Mislila sam, ovde se svakako ..
Foto: Privatna arhiva„U Srbiji se nekako i spoji ‘kraj sa krajem’ i uvek se ode i sedne na kafu sa prijateljima, ponekad i po nekoliko sati“, kaže Nemanja Ostojić, muzičar, pedagog i zaljubljenik u motore, koji živi i radi u Americi.
Da napusti Srbiju Nemanja je odlučio nakon završetka osnovnih studija na Fakultetu muzičke umetnosti, 2007. godine.
„Nakon toga imao sam priliku da upišem poslediplomske studije na Džejkobs muzičkoj školi u Indijani u SAD, i tada sam otišao. Nisam planirao da ostanem u Americi ‘za stalno’, ali se tako ispostavilo da mi ovde trenutno više odgovara način života“, objašnjava on.
Kako kaže, često sanja o povratku u domovinu, obilazak bližnjih ga neizmerno raduje, ali ekonomsko stanje Srbije vraća ga u ne tako sjajnu realnost ove zemlje.
„Za sada nemam konkretne planove, ali je sasvim moguće da bih se jednog dana vratio u zavičaj na duže vreme – nije isključeno. Uvek mi je lepo kad posetim Srbiju i vidim bližnje i drage ljude. Možda se samo ponekad taj osećaj..
Kulturno udruženje Srba Mladost iz Loniga (okolina Vićence) moralo je zbog pandemije, kao i svi ostali naši klubovi, da privremeno zaustavi svaku aktivnost. Ali čim su mere ublažene i ponovo dozvoljeno organizovanje javnih manifestacija, Mladost je tu priliku oberučke prihvatila. Prvo su povodom Dana žena priredili lepo druženje, a proteklog vikenda su organizovali priredbu Homoljski motivi dijaspore. Predivno druženje uz igru, muziku i dobru trpezu okupilo je naše zemljake i bilo prvi znak početka novog života, posle popuštanja pandemijskih mera.
Kulturno-umetnički program trajao je više od sat i po, a publici su se predstavili folkloraši domaćina i SKSO Kruna iz Skija, gosti iz SKZ “Sveti Sava” iz Valdanja i recitatori, učenici srpske dopunske škole iz Alontea, nadomak Loniga.
Dragiša Blagojević, predsednik udruženja Mladost vidno je zadovoljan priredbom, brojem gostiju i time kako je sve proteklo.
UŽELELI SE DRUŽENjA: Na priredbu došli brojni zemljaci
Došao i gradonačelnik
– Preza..
Foto: Privatna arhivaVanja Čorokalo je odluku da napusti Srbiju donela tokom gimnazijskih dana, a nakon završenih studija uspela je da ostvari svoju želju i odseli se u Kinu. Tamo je našla posao i zasnovala porodicu, a sa sobom svuda u srcu nosi miris maminih sarmi i kolača i njima se najviše diči.
„Odluku da napustim Srbiju donela sam poprilično davno, još negde u gimnazijskim danima. Presudan je naravno bio finansijski momenat, iako nikada nisam, zahvaljujući majci sa kojom sam živela, imala probleme egzistencijalne prirode, moram priznati da su moji apetiti za putovanjima, upoznavanjem različitih naroda i kultura, rasli iz dana u dan“, počinje svoju priču Vanja.
U tom periodu nije imala mogućnosti za putovanje na dalje destinacije o kojima je maštala, te je sa majkom odlazila u Republiku Srpsku odakle su devedesetih godina proterane.
„Bila sam okružena ljudima koji su svake godine odlazili na letovanja ili zimovanja, što je u svetu sasvim normalno i moguće za prosecnog građanina, ..
Mnoge naše narodnike težak život i besparica oteraju u svet, čak i onda kada nisu spremni da se uhvate u koštac sa tuđinom. Jednostavno, život im ne nudi alternativu. Među njima je i Vesna Radonjić (53). Ona je svoj zalogaj hleba našla u Italiji, a nakon izvesnog vremena srela je i ljubav svog života, Đovanija Stradu (Giovanni Strada), 57-godišnjaka iz Kaldonaca, po profesiji vozača kamiona i voćara u slobodno vreme.
– Krenula sam u Italiju na privremeni rad, ne znajući i ne sluteći da me tamo čeka neko sa kim ću podeliti život. Rodom sam iz Podina, kod Prokuplja. U Srbiji sam teško živela, bez posla. I mladima je teško da dođu do zaposlenja, pa šta sam mogla da očekujem ja koja imam više od 50 godina – priča Vesna.
Mukotrpni rad
Dok je živela u Srbiji, leta je provodila na planini Vidojevica u selu Vidovača.
– Bavila se teškim fizičkim poslovima na zemlji i muzla ovce, koze i krave. Život me nije, što se u narodu kaže, nimalo mazio, a ni nagrađivao za sav taj moj mukotrpni rad i ulo..
Foto: Privatna arhivaStudije farmacije Maša Jovović završila je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, nakon čega je našla posao u struci na Havajima. Život je dalje odveo u Čile, gde živi sa suprugom i radi u velikoj farmaceutskoj kompaniji. Ipak, kako tvrdi, u Srbiju će se sigurno vratiti kada za to dođe vreme.
Život u Srbiji predstavljao je prvu, bezbrižnu etapu Mašinog života.
„U Srbiji sam živela kao student, okružena porodicom i prijateljima, uz puno druženja i izlazaka, sa ispitnim rokom tj. učenjem kao svojom jedinom brigom. Etapa života u inostranstvu je etapa kada je počeo moj život odrasle osobe, da tako kažem. Bilo je i uspona i padova, ali celog života stvari gledam optimistično, tako da sam i te “padove” gledala kao nove izazove“, ističe ona.
Odlaskom u inostranstvo, suočila se sa brojnim izazovima sa kojima do tada nije bila upoznata.
„Život u inostranstvu doneo mi je nezavisnost, borbenost, istrajnost kao rezultat, i ogromno iskustvo. Upoznala sam razne k..
Navikli na prirodu, šum vode i talase reke ribolovci osim sto vole da zabacuju udicu u reku, ili jezero, vole i da se nešto slavi i proslavlja tik uz obalu, kraj vode.
Tako su i članovi Srpskog kluba ribolovaca Italije odlučili da rođendan Igora Mitrovića, u nedelju, 6. marta, proslave u prirodi. Kako kažu, smrzli su se, ali su uživali, jer sve ima svoju cenu.
– To je bilo jedno spontano druženje srpskih ribolovaca na jezeru Trinita. Zvanično sezona pecanja još nije počela jer se čekaju topliji dani, ali smo hteli da ispunimo želju našeg člana i drugara Igora, koji živi u Valdanju, a hteo je da slavi rođendan na otvorenom i da tamo, umesto da jedemo ribu, “okrenemo” prase na ražnju, na pravi srpski način. Bilo nas je oko dvadesetak – objašnjava Darko Dražilović, predsednik Srpskog kluba ribolovaca Italije.
Slavljenik je bio prezadovoljan zbog ispunjene želje, a i celokupnim slavljem.
– Volim prirodu, reku, zelenilo, a sve to sada još nije dostupno zbog hladnog vremena, ali smo se n..