Lovačko društvo „Fazan“ iz Bršadina danas ima 20 članova sa jednim počasnim članom, a gospodari na 1.277 hektara lovne površine.Povodom stogodišnjice društva svim institucijama, udruženjima i pojedinicima koji su doprineli razvoju ove lovne organizacije uručene su zahvalnice.
– Naše lovačko društvo osnovano je 1920. godine i do danas je opstalo dobrim radom, zalaganjem i trudom lovaca koji su bili aktivni u njemu. Samo su ratovi ti koji su prekidali rad društva, ali opet smo se nakon tih vremena vraćali društvu i lovu, obnavljali fondove divljači, brinuli o objektima u lovištu, o lovačkom domu i strelištu – istakao je predsednik LD „Fazan“ Vladimir Živković.
Da bi jedan lovac dobio pravo da ide u lov neophodno je da ispuni niz uslova, pre svega prehranu divljači, dovoljan broj radnih akcija i plaćanje članarine.
– Mi kao lovačko društvo možemo da se pohvalimo sa puno toga, pre svega sa dosta divljači koja obitava na našem području. Tu svakako mislim na fazansku divljač kao i zeca, o..
Razgovor sa Brankom Kuzmanovićem (72) dogovoren je još zimus, ali čekali smo da dođe lepše vreme, a kada se to konačno dogodilo desila se i ova nesreća sa pojavom virusa koji je zaustavio ne samo nas, nego i ostatak sveta i samo je potvrdilo njegove reči da su planovi jedno, a realnost ipak nešto sasvim drugo.
Lepo vreme bilo nam je potrebno zbog izlaska na Dunav jer Branko je imao želju da nam dočara zašto je veliki ljubitelj ove reke i njenih čari zbog čega je počeo da gradi i lađe, a jednom takvom i sam krstari ovom rekom čije obale poznaje kao vlastiti džep.
– Sve što radim podređujem tome da negde krajem aprila svojim brodićem krenem na put prema Đerdapu. Pojava ovog virusa me sada malo omela u tome pa sam sve morao da prolongiram za kasnije. Taj put je ranije uglavnom trajao 60-70 dana jer smo pravili jedan krug do Đerdapa Banatom i Bačkom, Savom, Dravom, Tisom, Moravom, Mlavom. Na tim rekama se zadržavamo i tako pređemo oko 1400 kilometara. Ceo taj put sada obavim za 25 do 30 ..
Generalni konzul Vladimir Nikolić posetio je Trebinje, dana 9.6.2020.g, u sklopu oproštajne posete Hercegovini. Na sastanku, koji je tim povodom održan sa gradonačelnikom Trebinja Mirkom Đurićem i generalnim direktorom Elektroprivrede R. Srpske Lukom Petrovićem, generalni konzul V. Nikolić je istakao da je imao potrebu da dođe u oproštajnu posetu Hercegovini i posebno Trebinju, koje smatra svojevrsnim centrom pameti, duhovnosti i gospodstva. V. Nikolić je razmenio utiske o dosadašnjoj saradnji, ocenjujući je kao vrlo uspešnu i sa pozitivnim rezultatima. Kao jedan od tih rezultata, posebno se ističe osnivanje konzularne kancelarije R. Srbije u Trebinju, koja je otvorena 2018. godine. “Posebno mi je zadovoljstvo što je Srbija ovde, tokom mog mandata, otvorila konzularnu kancelariju koja će i u godinama pred nama biti na usluzi svim stanovnicima Hercegovine”, istakao je Nikolić. Gradonačelnik Trebinja Mirko Đurić zahvalio se generalnom konzulu na profesionalnom i ličnom zalaganju, tokom d..
Što je paradoksalno, ova nikad ispričana priča najživlja je na groblјu u selu Dicmu, udaljenom od Splita dvadesetak minuta lagane vožnje, gde počivaju najugledniji splitski Srbi 19. veka. Istoričar pravoslavne crkve, Milan Radeka, u svom „Almanahu o Srbima i pravoslavlju u Dalmaciji“ iz 1971. godine za šušačko groblje u Dicmu napisao je da je to groblje splitskih Srba. Gledajući sa istorijskog aspekta, ta konstatacija je tačna, potvrđuje nam istoričar Božidar Simić.
– Ako gledamo taj istorijski aspekt Splitski Srbi, splitski trgovci i Dicmo-Šušci, onda dolazimo do takvog zaključka koji stoji u njegovoj konstataciji. Krajem osamnaestog veka u Splitu postoje grupe Bosanskih trgovaca pravoslavne vere. Negde najpoznatija od njih bila je porodica Dimitrović, poreklom Sarajlije. Zajedno sa svojim prijateljima iz Sarajeva, porodicom Vuković, držali su trgovačke radnje u Sarajevu i Splitu, bavili se trgovinom duž celog jadrana. U tom svom trgovanju stekli su ogroman kapital, a sve su vodila d..
Ova dobrotvorna akcija nosi naziv „Moja kuća – moj dom“, a cilj joj je da se prikupe novčana sredstva za obnovu kuće 37-ogodišnjeg Moravičana Bogdana Petrovića koja je stradala u noći 6. aprila usled neispravnih elektronskih instalacija.
– Bogdan je izuzetno vredan čovek i cenjen u mestu, pobegao je kroz prozor kuće, a sve mu je izgorelo. Srpsko narodno veće mu je odmah drugi dan poslalo pomoć od 3.000 kuna kako bi imao za osnovne životne potrebe. Sada kada smo uspeli da pokrenemo i humanitarnu akciju, svi su se uključili, od Srpskog narodnog veća pa do nas iz Veća srpske nacionalne manjine Grada Vrbovskog – priča predsednik VSNM-a Grada Vrbovskog Milan Vukelić.
Bogdan je inače živeo sa majkom koja, na sreću, te noći nije bila u kući. Spasio se ponevši sa sobom samo osnovne stvari koje je u brzini uspeo da skupi. Sada živi u kući koju mu je ponudio rođak.
– Nisam povređen jer sam na vreme izašao iz kuće. Zapalio se priključni kabl koji dolazi na kuću sa stupa koji je već dugo bio po..
Specifičan geografski položaj Baranje, prostor omeđen Dunavom i Dravom, činio je na neki način prirodnu izolaciju od ostatka države za vreme pandemije koronavirusa pa zbog toga nije bilo ni mnogo zaraženih.
U Jagodnjak smo došli kako bi ispratili popularnu „Kulenijadu“, ali bila je to i prilika da sa predstavnicima opštinske vlasti porazgovaramo o njihovom iskustvu sa provođenjem mera bezbednosti tokom borbe protiv širenja virusa Korone, kao što smo već učinili sa predstavnicima opština Erdut, Borovo, Trpinja, Negoslavci i Šodolovci.
– Relativno smo rano i na vreme prepoznali opasnost i među prvim opštinama smo preduzeli mere. Stopirali smo rad vrtića, udruženja i sportskih klubova čak četiri dana pre naređenja županijskog štaba civilne zaštite. Nismo imali nekih većih problema. S područja naše opštine niko nije bio ni zaražen, a i sama Baranja je imala jako malo obolelih, uglavnom su to bili ljudi koji su se zarazili u osječkoj bolnici – pojašnjava stanje za vreme pandemije virusa k..
Ljubav prema određenim hobijima obično se rađa u najranijem detinjstvu i neguje se sve do duboke starosti. Svoju ljubav prema Dunavu Andrej Simić neguje od trenutka kada je prohodao, a kako i ne bi kada živi u ulici koja izlazi na ovu veliku reku. Svaki slobodan trenutak ovaj dečak provodi na dunavskoj obali, pogotovo u zadnjih godinu dana od kada se intenzivno bavi ribolovom.
Na Dunavu je svaki dan i strpljivo zabacuje udicu čekajući da se na nju zakači neka štuka, smuđ ili bucov. U prošlu sredu Andreju se baš posrećilo jer se na njegovu varalicu zakačila, za jednoga dečaka, rekordna lovina.
– To se desilo negde pred mrak, oko osam sati, već sam nameravao da idem kući, ali kada sam povukao štap osetio sam da se zakačilo nešto veliko. Štap mi se savio skroz do vode i moram da priznam da sam se jako uplašio. Bio sam jako uzbuđen dok sam je vukao. Sa mnom je bio moj tata, ali sam ribu ipak izvukao sam, i to jedva nekako – uzbuđeno prepričava svoj doživljaj Andrej.
Bio je to jedini And..
Baranjsko selo Jagodnjak ima nadimak „Selo kulena“, a svojevrsni je centar proizvodnje ovog popularnog baranjskog specijaliteta od svinjskog mesa. Kulen-majstori iz Slavonije, Baranje i zapadnog Srema došli su u ovo mesto kako bi predstavili svoje najbolje proizvode.
– Prethodnih godina smo imali stvarno masovan odziv, pogotovo prošle godine kada je na samom proglašenju bilo preko 2.500 ljudi, a tokom celog dana manifestaciju je posetilo oko 5.000 ljudi. Ove godine smo napravili tako da bar takmičari mogu da dođu i pogledaju svoj i kulen drugih učesnika te da se ipak malo podružimo uz poznatu baranjsku deliciju. Jednostavno, prilike nam nisu dozvolile da napravimo nešto masovnije – objašnjava razliku između ove i prethodnih godina načelnik Opštine Jagodnjak Stevo Mlinarević.
Ove godine je takmičenje održano u lokalnoj etno-kući čiji je spoljni prostor dočarao dašak baranjske tradicije i kulture proizvodnje suvomesnatih proizvoda. Takođe, Opština Jagodnjak pokreće projekat „Kulen inku..
Program zapošljavanja žena, simbolično nazvan „Zaželi“, 28. maja svečano je okončan i u opštini Negoslavci na svečanosti koja je za tu priliku organizovana u negoslavačkom Projektnom centru. Bila je to prilika da se sumiraju rezultati koji su tokom njegovog provođenja postignuti kao i da se najavi mogućnost za njegov produžetak.
– Ugovor o projektu potpisan je 1. decembra 2017. godine, a njegovo trajanje ograničeno je na trideset meseci s tim da su žene, koje su na taj način zaposlene, radile 24 meseca. Period od momenta kada je njihov rad sa korisnicima završio iskorišten je za njihovo dodatno obrazovanje za zanimanje negovateljice. Zaposlili smo 15 žena, a samim projektom predviđeno je da one brinu o minimalno 60 korisnika. Tokom samog provođenja naših aktivnosti ukazala se potreba za brigu o većem broju starih i nemoćnih ljudi tako da smo do kraja broj korisnika povećali na 90. Pošto se uglavnom radilo o osobama starijim od 60 godina koje žive same dolazak naših gerontodomaćica im ..
Sve do poslednjeg rata, čiji su tragovi u Islamu Grčkom i danas vidljivi gotovo na svakom koraku, Mladen Despot živeo je u svojoj porodičnoj kući zajedno sa suprugom i sinom. Nisu bili posebno imućni, živeli su skromno, ali za tadašnje prilike pristojno. Sin jedinac bi je mali pa je supruga vreme provodila s njim kući, dok je Mladen radio sve što je stigao kako bi im osigurao egzistenciju. Radilo se i gradilo u skladu sa mogućnostima, ali u uslovima boljim no što su danas.
– Pre rata svi smo živeli u ovoj kući. Sam sam je napravio za svoju porodicu, tadašnju suprugu i sina jedinca. Imali smo sve uslove, struju, vodu, bunar, svoj krov nad glavom. Supruga je sa sinom bila kod kuće, a ja sam radio na različitim mašinama, bavio se poljoprivredom, zarađivao gde sam stigao i sve je išlo nekim svojim normalnim tokom – priseća se Mladen.
Rat je, kao i u drugim mestima, ovdašnjim ljudima preusmerio životne tokove. Mladenova izbeglička odiseja trajala je više od deceniju, a onda je odlučio da ..