Svajcarska

Učenici Dopunske škole na srpskom jeziku u romanskom delu Švajcarske proslavili su ove godine školsku slavu Svetog Savu skromno, ali svečano. – U našoj crkvi u mestu Epalanž, kod Lozane, otac Bogoljub je u prisustvu kolačara Marine i Saše Bećara, nekoliko učenika i roditelja presekao slavski kolač. Deca su odrecitovala stihove o Svetom Savi, a otac Bogoljub ih je darivao knjigama i paketićima. Svečano je bilo i u svim odeljenjima u kantonima Vo, Valis i Friburg, gde su deca priredbama obeležila ovaj značajan dan – kaže učiteljica Snežana Šaronjić. Svi učenici koji pohađaju nastavu na srpskom jeziku u romanskom delu Švajcarske imali su svetosavske priredbe u učionicama i poželeli da sledeću školsku slavu obeleže onako kako naš svetitelj i zaslužuje. Uživo uključenje u crkvu Ivana Petković, nastavnica u kantonima Cirih i Šafhauzen, pripremila je sa svojim đacima onlajn priredbu u kojoj je učestvovalo čak 66 učenika iz Bilaha, Menedorfa, Zebaha, Šafhauzena i Regenzdorfa. U okviru progra..

Godinama srpska dijaspora obeležava Savindan priredbama, balovima. Ove godine zbog korone praznik je proslavljen onako kako mere predostrožnosti zahtevaju. U Švajcarskoj su i ove godine u crkvama osvećivani slavski kolači, u dopunskim školama su održavane onlajn radionice, ali nije bilo Svetosavkog bala koji je prošle godine prvi put organizovan u Bazelu. Ipak u tom gradu su se Umetnički centar Soko i Arno grupa dosetili i snimili program koji su nazvali Svetosavski bal 2021. Snimak su premijerno na dan praznika postavili na svoje Jutjub kanale i Fejsbuk stranice, gde je već naišao na brojne pohvale. – Istorija Svetosavskog bala u Bazelu nije duga. Prošle godine smo započeli i napravili nešto neočekivano, a kad smo shvatili da od pravog bala ove godine neće biti ništa, počeli smo da razmišljamo o alternativi. Neprirodni su i teški uslovi u kojima živimo i radimo i trebalo nam je vremena da prelomimo i odvažimo se da ostvarimo ovu ideju. Komplikovano je vežbati, okupiti ljude. S decom j..

Kad se rodna kuća i kućni prag ostavi sa 10 godina života, kad igre još nije dosta, a nedosanjani snovi ostanu u najzabačenijoj odaji dečje duše, kad vas odvedu u daleki svet, to otrgnuto detinjstvo ostane u sećanjima kao neka vrsta nepravde. Dečja duša to najduže pamti. Ta nametnuta odiseja Vladana Pavlovića (32) je počela odlukom roditelja da ga iz Srpca, seoceta nadomak Velikog Gradišta i Kučeva, na obroncima Homoljskih planina, a tik uz skute manastira Tumane, odvedu u austrijsku prestonicu. Danas Vladimir živi u Sent Galenu u Švajcarskoj i može se reći da je ostvario je svoj poslovni san – radi u uspešnoj advokatskoj kancelariji u Cirihu. U razgovoru za “Vesti” ističe da sanja povratak u Srpce. Delimično je to zbog sećanja na detinjstvo i ljubavi prema otadžbini, a delimično jer u Vladanovoj kući u Srpcu, kad nije sa njim u Sent Galenu, boravi njegova devojka Tatjana Dujović. Vladan radi kao IT Sdžstem Engineer u advokatskoj kompaniji Homburger, sa sedištem u Cirihu. Sa kolegama..

Ambasador Srbije u Švajcarskoj Goran Bradić uputio je apel našim zemljacima u ovoj zemlji da kupovinom robe, proizvedene u otadžbini, pomognu srpsku privredu i razvoj društva u celini. Bradić je u izjavi “Vestima” naglasio da je uoči Nove godine, pored nekih već tradicionalno prisutnih proizvoda iz Srbije na rafovima švajcarskih trgovinskih lanaca (smrznute maline, kafa, keks “lane”, “eurokrem”, čokoladne bananice, pojedine sorte vina i voćnih rakija) u jednoj manjoj radnji u Burgdorfu, u blizini Berna, u ponudi otkrio nove artikle – kopaonički ajvar, kajmak iz Blaca i paprike sa sirom iz Brusa. Posebno ga je obradovalo to što su u prodavnici Radiše Milivojevića, do potrošača u Švajcarskoj došli proizvodi iz Topličkog kraja, koji još spada u nedovoljno razvijene regije. To će svakako pomoći ljudima u tom kraju da povećaju proizvodnju i prihode. – Mnogi naši ljudi, zbog pandemije, prošle godine nisu mogli da putuju u Srbiju ili su u otadžbinu, zbog karantina i drugih mera, odlazili kra..

Branko Abramović, rođen u Prištini kao dete vojnog lica, menjao je mnoga mesta stanovanja da bi se na kraju sa porodicom nastanio u Beogradu. Iako po obrazovanju saobraćajni tehničar, muzika ga je vodila na sve četiri strane sveta. Sudbina je htela da baš na jednom od putovanja, onom u Švajcarsku, nađe ljubav svog života i ostane u Lozani. Njegova supruga Mari Andre Abramović, inače profesor francuskog jezika, voli Balkan i Srbiju još od malena. Čisto govori srpski jezik i, kako kaže Branko, bolje poznaje Srbiju od njega. Ljubav ovo dvoje ljudi je divna priča koja mnoge naše sunarodnike razneži i oduševi. Branko je talenat za muziku nasledio od oca, kaže da od kad zna za sebe peva trudeći se da u tome dostigne oca, pa i ako to nikad nije potpuno uspeo, pesma mu je odredila životni put. Prva svirka u orkestru iskusnih muzičara mu se desila kad je imao 14 godina. Zbog čestih selidbi završavao je školu u raznim gradovima. Počeo je da svira harmoniku, završio muzičku školu, a onda nastavio..

Sneg je ovih dana bukvalno paralisao Cirih. U petak je bilo najviše problema u saobraćaju sa brojnim udesima širom kantona. Mnogi učenici su dobili nenadan raspust, na primer u Vinterturu i Cirihu, gde su školske zgrade ostale zatvorene. Dok su neki uživali u idili snežne slike koja odavno nije viđena u Cirihu, drugi su se mukom probijali kroz nanose da bi stigli na posao. Sneg je zatrpao transportnu mrežu Ciriha. Jedva da su neki trotoari bili očišćeni, prolaznici se se gurali jedan pored drugog uskim, utabanim stazama, niko nije obraćao pažnju na minimalnu udaljenost. Tamo kuda obično idu tramvaji, pojavile su se pešačke zone. Ko je želeo da pređe pešački prelaz, morao je da savlada sneg koji je dosezao do kolena. Nekim vozačima sneg je leteo s krova poput lavine. Od javnog prevoza samo su vozovi radili, tramvaji i autobusi uopšte nisu vozili. Za vikend je situacija poboljšana. Mnogi naši sunarodnici su morali peške do vozne stanice ili do posla. Neki od od onih koji su žurili na p..

Kulturno-umetničko društvo “Dobrosav Radovanović Kikac” iz Bazela je simbol istrajnosti i rodoljublja. Više od pola veka čuva kulturnu baštinu svog naroda. Kad se priča o “Kikcu”, nemoguće je ne pomenuti Iliju Jovića, koji je na čelu tog uspešnog društva bio više od dve decenije. I danas ga doživljava kao svoju porodicu. Iako je nedavno predao rukovodstvo mlađim naraštajima koje je “Kikac” iznedrio, ostao je veran svom društvu i prihvatio članstvo u Nadzornom odboru da, kako kaže, bude tu kad zatreba pomoć. S obzirom na njegovo bogato iskustvo, nema sumnje da će mladima pružiti dragocenu pomoć. Sve je počelo 1978, kada se Ilija sa rodne Majevice zaputio u Švajcarsku. Imao je tada samo 21 godinu. Krenuo je u Bazel, u posetu rođaku. – Nisam znao kako da dođem do adrese, ali me je put sam naveo. Tada je bila drugačija situacija, naši stručnjake i radnike su veoma cenili u Švajcarskoj, pa sam i ja tako krenuo. Ispred rođakovog stana sam čekao pola dana, nisam znao da se u ovoj zemlji radi..

Doba korone Dušanku Kotur Ugricu, iz Sibnena kod Ciriha, članicu udruženja pisaca Literarni krug Zatno pero, nije sprečilo da stvara. Ona je prošle godine objavila dva dela. Knjigu “Kao melem na ranu” i roman “Zagonetna soba”. U neobičnim prilikama pandemije osetila je žar za pisanjem. Prvobitno joj je inspiracija bio njen krajiški narod, njeno Potkozarje koje, kako kaže, nikad nije dovoljno opevano. Krajiški humor koji je u literaturi zamro posle Branka Ćopića uzela je za motiv svoje knjige. – U pisanju sam pronašla sebe, a u Zlatnom peru drugare i neraskidivo prijateljstvo i sve me to podstiče da i dalje pišem o svom krajiškom narodu kome srcem i dušom pripadam – kaže za “Vesti” Dušanka Kotur Ugrica. Ona je rođena Badenu u Austriji, a detinjstvo je provela u Kozarskoj Dubici. Iako od 1992. godine živi u Švajcarskoj, Potkozarje joj je u duši što najbolje pokazuje i deo recenzije knjige. “Dušanka Kotur Ugrica je pisac iz prve ruke, bukvalno jedne ruke, stvaralac nepresušne inspiracij..

Zbog pandemije su naši zemljaci na privremenom radu u Švajcarskoj novogodišnje praznike uglavnom proveli sa najužom porodicom u stanovima, jer restorani i klubovi ne rade Poneki su se odlučili da to učine na snegu u nekom od skijaških centara, a retki su oni koji su i pored svega otišli u zavičaj. Marko Ćorić i njegova devojka Dejana Đokić su među onima koji su odlučili da odu u planine. Oni su već izvesno vreme u Alpima, a na kratko su otišli kući u Cirih za sam doček i odmah se vratili. – Ove godine provodimo novogodišnje praznike u Alpima, jer nismo u prilici da otputujemo u naše krajeve ili na toplija mesta kao prethodnih nekoliko. Za doček smo prekinuli odmor na kratko i proslavili u krugu porodice i već ujutro se vratili na skijanje i planinarenje – kaže Marko. Sanja Zdravković Nikolić iz Arbona je Novu godinu dočekala sa najmilijima. – Bila sam decom Katarinom, Veljkom i Stefanom kod brata Saše Zdravkovića i snahe Sanele. Sa nama su slavili još i bratanci Aleksandar, Dimi i V..

Sonja Marjanović, mlada čelistkinja iz Beograda u Cirihu je tek godinu dana, ali kroz razgovor sa njom stiče se utisak da je mnogo duže u Švajcarskoj. Dobro govori nemački, što joj olakšava boravak, pa se brzo uklopila u društvo na Univerzitetu umetnosti. Kaže da sad radi na tome da nauči i dijalekt jer joj je integracija vrlo bitna. Grad joj se odmah dopao, živost je podseća na Beograd, koji joj u ovo doba korone jako nedostaje. Oba grada, kako kaže, animiraju ljude za koncerte klasične muzike, publika koja dolazi na ta dešavanja je obrazovana u tom pravcu i razlike, sem u veličini gradova, ne postoje. Kada su “Vesti” u oktobru prošle godine posetile priznatog mladog pijanistu Ivana Bašića, on nas je upoznao sa Sonjom. Ponovo smo se sreli na Ciriškom univerzitetu umetnosti da čujemo i njenu priču. Zbog novog naleta pandemije manje je studenata. Sa maskama na licu hodali smo po strogo označenim mestima i kako nam reče, naša domaćica, prava je sreća da još mogu da vežbaju pod ovakvim u..