DIJASPORSKA NOVOGODIŠNJA RAZGLEDNICA
ŽIVOT JE „TAMO“
• Zašto nikome još nije palo na pamet, a sigurno i neće, da vestima iz sveta pravi novine u Srbiji, ali obrnuto – mnogima jeste
Nema novogodišnjeg prazničnog broja novina diljem sveta koje neće objaviti rubriku u stilu „to je bila… ta i ta godina“. Novinari imaju neodoljivu želju ili potrebu da popune prostor osvrtom na ono što nam se „već dogodilo“. Malo podsećanje, a još manja korist. Ali, tako je od kada je novina i novinara, a i čitalaca.
Dolepotpisanom je tako naloženo da za ovaj broj sumira – šta je minulu godinu obeležilo u srpskoj dijaspori u Evropi, kojoj, sticajem okolnosti i po vlastitoj volji, pripada, evo, malo jače od decenije.
I, šta napisati? Kontinent nije mali (ima i većih), a bilo je svega što puni naslovne strane hiljade ovdašnjih novina, špice TV i radio programa. Izbori i promene vlada u nekim zemljama, proširenje Evropske unije na Istok, poletanje najvećeg i prvog „spratnog“ putničkog aviona na svetu, oslobođenje Austrijanke Nataše Kampuš koja je osam godina provela u privatnom zatvoru, Svetsko prvenstvo u fubalu i ushićenje domaćina Nemaca, koje je, za „hladnu naciju“, dostiglo neslućene razmere – o čemu kao „dobro jutro“ iz dana u dan i sada pričaju? Možda o nezabeleženim letnjim vrućinama na „Starom kontinentu“ i blagoj zimi u koju smo ušli? O strahu od terorizma koji se uvukao u svaku kuću i zbog kojeg vam u kupovini ruke otpadaju jer nigde ne smete da spustite kesu, a da ne budete sumnjivi? Ili su godinu obeležili – venčanja krunisanih i hapšenja ucenjenih glava?
Ali, šta se to tiče srpske dijaspore? NJena duša je negde drugde. Šta je se tiče to što je jedan Nemac (drugi posle pet vekova) izabran za papu kad se raspala zajednica Srbije i Crne Gore? Mogu li protesti studenata Sorbone da bace u zasenak pregovore oko sudbine Kosova, ili možda treći zaredom izbor Aleksandra Lukašenka za predsednika Belorusije, smrt Slobodana Miloševića? Teško da će se neko ovde, od naših ljudi, setiti kako se zove pobednička pesma Evrovizije, ali se danima prepiralo, pa i svađalo po nacionalnoj osnovi – jesu li „Flamingosi“ pokradeni na izboru pesme SCG za tu istu Evroviziju. Šta je uglađena muzička priredba u Atini u poređenju sa uzbudljivim skandalom u Centru „Sava“? Kad Beč prezume predsedavanje Evropskom unijom to se tiče ponajpre diplomatskog establišmenta, ali kad Srbija menja Ustav dijaspora ne spava, a ni gospodi na Ist riveru ne ide lako san na oči. Raspisani parlamentarni izbori u Holandiji ne remete sudbinu Evrope više od kamena bačenog u vodu, ali kad Srbija raspiše vanredne izbore – to je ravno „cunamiju“ na Balkanu.
Nemci mogu koliko hoće osvojiti svetskih trofeja u konjičkim sportovima, ali je dovoljno da odbojkašice SCG uzmu bronzu na Svetskom prvenstvu u Japanu, pa da srpska dijaspora diljem sveta zorom zori da bi ih gledala na svojoj televiziji i domaćim medijima „majku majčinu“ što o tome ne obaveštavaju nijednom rečju. Može Kobi Brajant dati i 60 koševa za svoje Lejkerse, ali mi ćemo ipak između redaka tražiti „koliko je Krstić podelio rampi Šejku O’Nilu“.
Gde u svetu, sem u Srbiji, odjednom hapse trgovačku, drumsku, carinsku i druge mafije. Gde toliko mafija, uostalom, i ima? Gde se u (ne)normalnom svetu najtraženiji kriminalac predaje vlasti „jer u nju ima poverenja“ ili – ko to od „narodnjaka“ u Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj… može da okupi više od sto hiljada svojih fanova kao što to uradi Ceca na beogradskom Ušću? Koga od nas iz zemlje Srbije, koja ni o svojoj deci ne brine kako treba (pa joj beže u svet), može da uzbudi što (belo)svetske zvezde usvajaju tuđu decu? Uostalom, dijaspora u ovdašnje bioskope ne hrli da vidi novog DŽems Bonda već „Anđele 3“ i Seku Aleksić, jedru narodnjačku pevačicu, privremeno pozajmljenu urbanom filmu.
Zzivot i uzbuđenja za nas u dijaspori nisu ovde gde živimo već tamo. Zato, bez obzira na sve ono loše što nam je činila i čini, na maltretiranja na carinama, aerodromima, po opštinama i sudovima, otadžbini hvala na uzbuđenjima koje nam priređuje i bez kojih bi, iskreno, život nas ovde bio po evropski monoton. Priča o tome da je „srećna zemlja samo ona u kojoj je život dosadan“ jeste obično politikantsko naklapanje. Uostalom, nikome još nije palo na pamet, a sigurno i neće, da vestima iz sveta pravi novine u Srbiji, ali obrnuto – mnogima jeste. Da nije tako, ne biste ni ovo čitali.
