Dimitrije Mitrinović (1887—1953)

*
Dr SLAĐANA MILENKOVIĆ
Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača
Sremska Mitrovica

DIMITRIJE MITRINOVIĆ, ISTRAŽIVAČ I TUMAČ ANTIKE

Apstrakt: Dimitrije Mitrinović (1887—1953), srpski pesnik, kritičar i filosof, u svojim esejima je tumačio dela poznatih antičkih filosofa Aristotela i Marka Aurelija. Njihov uticaj ogleda se i u Mitrinovićevom pesničkom delu. Esej o filosofu Marku Aureliju Mitrinović je napisao 1908, dok je esej Moral Aristotelov objavio 1909. godine. Na učenjima Marka Aurelija formirao je neke svoje stavove i ovi eseji ukazuju na suštinu Mitrinovićevog književnog rada. Kritičko delo Dimitrija Mitrinovića iznosi neke od problema kojima se bavio i u filosofskim spisima, a to je pre svega filosofija vere u božansko pravo čoveka.

Ključne reči: antika, Dimitrije Mitrinović (1887—1953), Aristotel, Marko Aurelije, filosofija vere.

1.

Dimitrije Mitrinović (1887—1953), srpski pesnik, kritičar, i filosof najveći deo svog književnog stvaralaštva zaokružio je pre Drugog svetskog rata. Stanje u društvu u periodu između dva svetska rata izvršilo je velik uticaj na pesnike, pa i na Mitrinovića. Dimitrije Mitrinović je kao ideolog Mlade Bosne u početku bio vatreni zastupnik jugoslovenskog jedinstva. Objavio je manifest srpskog futurizma u Bosanskoj vili 1913. godine. Kritički tekstovi koje je objavljivao u sarajevskoj, zagrebačkoj i beogradskoj štampi dugo su bili zanemarivani od strane proučavalaca književnosti. Međutim, sveobuhvatno sagledavanje moderne srpske književnosti kao i utvrđivanje stvarnih početaka književne avangarde kod nas mora da obuhvati i pesništvo Dimitrija Mitrinovića.

Otkako je počeo da objavljuje pesme, dakle od prve decenije dvadesetog veka (od 1907. godine) pa sve do danas njegov uticaj je jačao na filosofskom i političkom planu. Razni vidovi Mitrinovićevog uticaja u srpskoj književnosti zračili su u okviru, uslovno rečeno, jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora u kojem je postojao slobodan protok kulturnih i književnih informacija. Cela jedna pesnička generacija proistekla je upravo iz posleratnog stanja duha, formiranog negde oko 1910. godine. Vesnik tog duha i predvodnik generacije bio je Dimitrije Mitrinović, koji je već 1905. godine počeo da objavljuje svoje pesme koje su imale odlike ekspresionizma. Istovremeno kad je ekspresionizam nastajao u svetu, Mitrinović ga je uveo u srpsku književnost, ali ne samo u srpsku već i u tadašnje sve jugoslovenske književnosti. Svoje pesme je objavljivao po časopisima, a najviše u Bosanskoj vili, ali ih za života nije objavio u jednoj knjizi¹. Mitrinovićeve pesme, kada su se pojavile, bile su avangarda, i nastale su njegovim samostalnim angažovanjem na novoj ideji, ideji ekspresionističkog pogleda na svet.

2.

U delu Dimitrija Mitrinovića nalazi se veoma jasan i istaknut trag antike. Ovaj pisac i mislilac bavio se proučavanjem antike i u njegovom legatu² u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu nalaze se knjige Aristotela i Platona na grčkom, Marka Aurelija i drugih antičkih mislilaca u originalu na čijim marginama je Mitrinović ispisao zapažanja i neke svoje misli. Znao je grčki i čitao je ta dela u originalu. Neka su objavljena u devetnaestom veku u Nemačkoj i predstavljaju stare i retke knjige.

Dimitrije Mitrinović vraća individualizaciju u liriku, ovaj veliki um to radi potpuno svesno i s namerom da srpsku književnost povede savremenim svetskim tokovima. O tome piše u književnim kritikama gde se osvrće na puteve svetske lirike i ocenjuje da je moderna nemačka lirika vrednija od cele ostale lirike s izuzetkom Tarea i Hajnea, navodeći kakva bi sada trebalo da bude. „Izgleda da baš danas žive i rade ponajbolji predstavnici barem u lirici, koja je dotle bila, velikom većinom, sentimentalna, praznoslovna, neindividualna.“³ On traži da i njegova lirika i poezija drugih pesnika balkanskih prostora bude individualna. Od umetnika ne traži lepotu nego „umjetnički izraz njegovog unutrašnjeg života.“⁴

Ja vidim jadnu tragičnost čovjeka
I ćutim bole sveg živog i svjesnog
jer svemu tome nema zadnjeg smisla.

     (U besanim noćima)

Esej o filosofu Marku Aureliju, Mitrinović je napisao 1908, dok je esej Moral Aristotelov objavio 1909. godine. Na učenjima Marka Aurelija formirao je neke svoje stavove i ovi eseji ukazuju na suštinu Mitrinovićevog književnog rada. On u centar svog stvaranja stavlja čoveka i veliča ljudske vrednosti, poput stvaralaca u antici. Javlja se kao pručavalac i tumač antike još od gimnazijskih dana. Mnoga antička učenja on je usvojio i na njima danje gradio svoje stvaralaštvo.

Predmet njegove lirike, a po njegovom mišljenju i predmet sveopšte umetnosti, jeste čovek, on je „prvenstveni i vječni predmet njen“⁵ i sva stanja, raspoloženja i osećanja njegova. Čovek za njega jednako je duša, nerazmrsiva i zagonetna. Zato je u njegovim stihovima zagonetka duše čest motiv:

A leti duša i sve dublje tone
U plavom tajanstvu prazne vasione …
— O, dušo tužna, uzrok ti je tajan.

     (Jedina želja)

Mitrinović je jedan od prvih književnih kritičara koji je tretirao estetičku i etičku vrednost u književnom delu. Na njegovu poeziju su veliki uticaj izvršila filosofska dela koja je Mitrinović prevodio.

Polovinom dvadesetog veka Slavko Leovac, je istražujući helensku tradiciju u srpskoj književnosti toga doba ceo esej posvetio delu Dimitrija Mitrinovića, nalazeći u njemu najjači trag antike. On se prvi pozabavio versifikacijiom njegovih pesama i došao do značajnih otkrića kad je reč o helenskom nasleđu tematskom i formalnom. Svoju romantičarsku prirodu dopunjuje u svojim delima učenjem antičkih mislilaca, naročito Aristotela i Marka Aurelija. Leovac ga je smatrao za najboljeg, najpametnijeg i najčitanijeg književnog kritičara u Bosni.

Poeziju kao glavni oblik književnog izraza Dimitrija Mitrinovića istakao je Miodrag V. Stojanović istražujući antičke uzore njegove lirike.⁶ I on se slaže sa ranije izrečenim sudom da je istorijski značaj Mitrinovićeve poezije bio veći od estetičkog, međutim pronalazi da je versifikatorska izgrađenost stiha i pesničke forme po antičkim uzorima daleko zanimljivija i estetski vrednija od tematske jednoličnosti Mitrinovićevih pesama. Poredi Skerlićev sud o Mušickom o tome da nije bio pesnik već više versifikator, sa istim takvim sopstvenim sudom o Mitrinoviću ne videći razliku između njih.

Bavi se pitanjem subjekta u esejima podstaknut antičkim filosofima koje je čitao i citirao. „Inače, Mitrinovićevo razlikovanje stoičkog i epikurovskog učenja je uglavnom jasno. Zasnivajući svoje mišljenje o Epikuru najviše na osnovu onog mesta kada Epikur u Pismu Menekeju kaže da istinita teorija zna da „nepomućeno posmatranje tih stvari čini da znamo šta treba odabirati i čega se treba libiti radi telesnog zdravlja i nepomućenog duševnog spokojstva, jer je to svrha blaženog života“ — inače toliko dobro poznata i preuzimana, Mitrinović dolazi do ove svoje čudnovate razlike epikureizma i stoicizma: vidi je samo u tome da prvi sve temelji „na ličnosti subjekta“, a drugi smatra da je subjekt podređen celini, univerzumu.⁷

Ni pesimista, ni optimista, on je i jedno i drugo, prema svojim du-ševnim raspoloženjima. Veruje da ljudska reč može da protumači zagonet-ku života. Njegove pesme sadrže promenljiva raspoloženja, pomalo nesis-tematska i haotična. Ipak iz 71 pesme Dimitrija Mitrinovića može da se izdvoji nekoliko osnovnih ideja o životu.

Pisao je pesme po ugledu na antičku liriku. Kao učenik mostarske klasične gimnazije, Mitrinović je naučio dobro helenski i latinski. Da je znao helenski, da je čitao helenske spise u originalu i da je proučavao antičku filosofiju, saznali smo iz dva njegova eseja: O Marku Aureliju i o Aristotelu. Esej o filosofu Marku Aureliju napisao je 1908. godine, nepunu godinu dana posle završene gimnazije, dok je esej Moral Aristotelov objavio godinu dana kasnije.

Tragovi tog, klasičnog, obrazovanja i uticaja antičke kulture vidan je u Mitrinovićevom pesništvu na planu forme. Mitrinović teži da reši problem forme, koristeći u početku klasične metričke sisteme, a kasnije sve slobodnije i smelije primenjujući slobodan stih.

Mitrinović je završio jednu pesmu stihom

„A patnja ima dubokoga smisla.“

jer za njega: Patiti, to je cilj. Ne želi život, sreću, zadovoljstvo, jer samo kroz patnju može doći do saznanja. Patnja se utemeljuje u osnovu postojanja čoveka. Kod Bore Stankovića „čovek je stvoren za bol i za patnju“, a ne da uživa i bude srećan. Kod Mitrinovića umetničko delo se zasniva u patnji, jer je patnja zakon njegovog srca. „Naš umjetnik treba samo da svoje djelo rodi u našem jeziku, i da stvara ono što on hoće, po zakonima svoga srca.“⁸ Upravo ti zakoni, zakoni srca, teraju Mitrinovića da dalje traga da razotkrije tajnu duše i njena osećanja. Posebno stanje duše jeste blaženstvo, to je pesnički zanos koji je Mitrinović nasledio od loze pesnika pre njega koji su pisali o ljubavi i Bogu.

Mitrinović ima izazivački stav prema društvenim merilima, želju da se građanski čitalac skandalizuje, što njegove pesme odvodi u grotesku. To antigrađansko osećanje ima i kozmičke i avanturističke aspekte. Njegova poezija je otkrovenje da je život stvaranje života. Dimitrije Mitrinović smatra da razumom, kontemplacijom, vizionarstvom treba doći do višeg stupnja poezije i uopšte umetnosti. Zastupa shvatanje da život nije iznad umetnosti, a njegova poezija u pojedinim momentima zamenjuje osećanje saznanjem i tu se u izvesnoj meri intelektualizuje.

Dimitrije Mitrinović je ne samo bio u kontaktu sa revolucionarnim društvenim organizacijama, nego je i bio pripadnik kruga „Mlade Bosne“ samo je on revoluciju sprovodio u književnosti. Od strane istoričara književnosti i književnih kritičara Mitrinović i cela njegova generacija su bili zapostavljeni i stoga je potrebno više radova koji se bave pročavanjem njegovog literarnog stvaralaštva.

Poznatiji u savremenoj srpskoj kritičkoj misli kao filosof ili začetnik političkih ideja Ujedinjene Evrope, Mitrinović je ne manje značajan i na književnom planu. Za razumevanje njegovog celokupnog dela potrebno je sagledati odnos njegove filosofije i poezije. „Dimitrije Mitrinović se okrenuo filosofiji i teologiji, potpuno odustajući od pisanja poezije u drugom delu svog života. On je u Engleskoj za filosofske rasprave i stvaranje novih teorija državnog uređenja koristio sva ona učenja i teorije koja je ovaplotio u svojim pesmama i književnoj kritici u periodu dok je bio pripadnik kruga Mlade Bosne. Samo su njegova uverenja dobila, umesto nacionalnog, kozmopolitski karakter. Za vreme boravka u Engleskoj, Mitrinović je saradnicima često govorio o svojim mladalačkim danima i o svojim vezama sa umetničkom kolonijom u Minhenu, prvenstveno sa Paulom Kleom, i Vasilijem Kandinskim. Njihove slike su visile na zidovima kuće u kojoj je živeo, a potvrda za te veze su i pisma različitim ljudima u vezi sa Osnovama Budućnosti.“⁹

Kritici je dobro poznato da je Mitrinović ime Vasilija Kandinskog uvek stavljao na prvo mesto, izjavljujući da je plan o izdavanju jednog „godišnjaka za razvijanje sveljudske ideje u Evropi“¹⁰ on izradio „zajedno sa gospodinom Vas(ilijem) Kandinskim i uz pomoć nekolicine pravih i visokih slavenskih, germanskih i latinskih filosofa, političara, umetnikai kritičara.“¹¹

Iako se u Osnovama Budućnosti još ne zalaže za oživotvorenje tog novog čoveka, čime će se, u različitim varijacijama, baviti tokom kasnijeg boravka u Engleskoj, Mitrinović razgovetno nagoveštava elementarne principe svojih budućih antroposofskih učenja. Nosioci njegovog Saveza krvi pravi su predstavnici one koncepcije čoveka koju je još početkom XV veka razradio Nikola iz Kuze, tumačeći svet kao jedinstvo različnosti koje u potpunosti, sve do granica beskraja, ispunjava i osmišljava čovek.

Mitrinović nastavlja sinkretičnu humanističku filosofiju renesanse, zgusnutu u tezama o veličini i dostojanstvu čoveka Mirandole. Otvoren prema svim učenjima i misaonim sistemima, sposoban da povezuje neusklađeno i da miri isključivosti, Mitrinović je i eklektičkim karakterom svoje filosofije budućnosti bio blizak Mirandoli kao „velikom knezu filosofskog pomirenja“ koji je predstavljao misao haldejsku i persijsku, jevrejsku i grčku, rimsku i hrišćansku, ukazujući na njihovu podudarnost.

Nije se kolebao da se nadovezuje na misterije Zaratustre i Orfeja, da traži začetke hrišćanskih dogmi u paganskom svetu, da ističe saglasnost Aristotela i Platona, i njih obojice sa hrišćanskom filosofijom i Plotinom. Slobodan u svome izboru ideja i oslonaca, prihvatao je tuđa rešenja i bio je nastavljač najrazličitijih tragova.

S druge strane, čovek Mitrinovićeve utopije, upravo zbog samoostvarenih božanskih vrednosti, neizbežno izlazi iz mističnih sfera i, uslovljen ne samo svojom „hristologijom“ i ovaploćenjem najuzvišenijeg duha nego i istorijskom svešću, apstraktnu koncepciju idealne zajednice bogunaličnih ljudi pokušava da spusti na zemlju. Zadržavajući donekle mistični karakter, Mitrinovićeva utopija se ne zatvara u tip Augustinove Božje Države, čiji je smisao apologetski. Iako je obasjan „jutarnjim rumenilom“ teosofske misli Jakoba Bemea, od kojeg je preuzeo optimističku veru u svitanje budućnosti, Mitrinović utopijsku viziju sutrašnjice, koja već počinje, u znatnoj meri određuje istorijski. Mnoge tačke Mitrinovićevog programa Osnove Budućnosti, izložene u pismima i beleškama pisanim u okviru priprema za pokretanje godišnjaka Arijska Evropa, podrazumevaju ceo niz konkretnih akcija i mera, na osnovu kojih se prilično jasno može naslutiti unutrašnje ustrojstvo idealne ljudske zajednice o kojoj je maštao i koju je suprotstavljao istorijskoj i društvenoj situaciji, transcendirajući je u takozvanu „apsolutnu utopiju“, koja se nikada ne može ostvariti.

Isto tako, Mitrinović misli da je život zagonetka koja se ne može rešiti. U njegovim stihovima Sfinga „zlobno ćuti“ i on vidi jadnu tragičnost čoveka i shvata da je njegov udes — njegov život:

Lutanju mome nigdje konca nema.
Sve zagonetka goni jedna drugu!

     (U besanim noćima)

Posebnu vrednost za Mitrinovića imalo je tumačenje vrednosti nemačkih pesnika koji su ujedno i temelj ekspresionističke lirike. U oba članka o nemačkoj lirici, „Iz nemačke moderne lirike“ (1909) i „Iz lirike Germanije“ (1912), on ponavlja upravo one stavove koji bi mogli da podstaknu preobražaj duha i oblika tadašnje srpske i hrvatske poezije i da ubrzaju njenu evropeizaciju na onom području gde evropska književnost još ima „zdrave osnove“ i sugeriše prihvatljivu skalu vrednosti.

Upoznat s osnovnim postavkama inače nedovoljno usaglašene poetike književne avangarde, kao i s iskušenjima modernog stvaralačkog procesa u traženju ravnoteže između unutrašnjih i spoljašnjih elemenata umetničkog dela, on posebno insistira na problemu pesničke forme i postavlja zahtev da se avangardna pobuna ne završi kao revolucija oblika.¹² Ukazujući na poetski eksperiment Arna Holca, čijim su se iskustvom uveliko koristili ekspresionisti, Mitrinović još preciznije formuliše svoj avangardistički odnos prema pesničkoj formi, čvrsto uveren da je to oblast od prvenstvenog značaja za proces modernizacije tadašnje srpske i hrvatske poezije.

Koliko je značajna avangardnost Mitrinovićevih teza, stvorenih pod uticajem tada najmodernije struje evropske književnosti, vidi se tek kada se sagleda širi kontekst ovih tekstova. Mitrinović je, nasuprot Bogdanu Popoviću, u ime svoga književnog pokolenja i jedne nove poetike, iskazao kakva pesma treba da bude da bi bila lepa.

Mitrinović se zalagao za poštovanje jednog od ključnih principa futurizma, koji je uspostavio Marineti, a to je „potpuno obnavljanje čovekove senzibilnosti“. Tražeći slobodu, Mitrinović je prihvatio ideologiju „razaranja stvarnosti“, koju je, mnogo kasnije, Gotfrid Ben istakao kao jedan od osnovnih principa umetničke avangarde.

Predrag Palavestra daje ocenu kritičarskog rada Dimitrija Mitrinovića u svom tekstu videći ga kao literarni podvig kakav se retko beleži u istoriji. Približavanje i poistovećivanje stvaralačkog duha i epohe, koji stoje iza Mitrinovićevog futurističkog programa, uspostavili su most između ranih nagoveštaja avangarde u srpskoj književnosti i najizrazitijih avangardnih tokova ondašnje evropske umetnosti.

Njegovo uključivanje u evropsku avangardu nije bilo mehaničko preuzimanje već simultano izgrađivanje sopstvenih merila i jedne sasvim osobene mitologije. Ta mitologija je imala specifična svojstva koja su je odvajala od italijanskih i nemačkih duhovnih i stvaralačkih revolucija. Opet, nacionalni karakter Mitrinovićevog futurističkog programa, kakav nije bio nepoznat ni izvornom italijanskom futurizmu, naslanjao se na književnu i kulturnu tradiciju. Istovremeno, Mitrinović je, opet sasvim u skladu sa intelektualnim standardima svoga doba, romanskom i germanskom duhu pridodavao tešku i omamljujuću slovensku misaonu tradiciju, iz čije je religijske i čovečanske filosofije dobrim delom proizašla njegova metafizička utopija svečoveka i svečovečanstva, integrisanog moralom bratstva i ljubavi.

Njegov književni i estetički program odstupao je unekoliko od evropskih okvira, ali je, u krajnjim konsekvencama, odgovarao osnovnim teorijskim principima avangarde: svi najvažniji elementi njegovoga avangardizma bili su usaglašeni sa estetičkim, psihološkim i etičkim postulatima futurističkog i ekspresionističkog bunta i u glavnim crtama odgovarali onoj opštoj dijalektici koju je pokušao da formuliše Renato Pođoli, a prema čijem tvrđenju ideološke, sociološke i psihološke pobude avangarde sadrže četiri ključna momenta — aktivizam, antagonizam, nihilizam i kult žrtve nazvan agonizmom. „Nacionalna osnova prva dva elementa ne isključuje iracionalizam potonjih, utoliko pre što se i nihilizam i agonizam motivišu prevashodno istorijski, kako je, u najvećoj meri, bila motivisana i avangardna misao Dimitrija Mitrinovića.“¹³

On je upravo tim avangardizmom privlačio omladinu, koja ga je već tada smatrala svojim intelektualnim vođom i učiteljem.“¹⁴ Program futurizma Dimitrija Mitrinovića donekle se podudara sa teorijskim pretpostavkama ekspresionističke i futurističke pobune. Aktivizam, kao pokretački duh avangarde, podjednako je bio svojstven i ekspresionistima i futuristima, s tim što se kod ekspresionista pretvarao u stvaralačku energiju dematerijalizacije, intuitivnog prodiranja do samog korena svih stvari i osvajanja mikro i makrokosmičke stvarnosti transcendentalnog duha. „Ako bi se glasni i šarenoliki, protivrečni i široko razuđeni program književne i umetničke avangrade koja je uzdrmala i zapalila Evropu uoči prvog svetskog rata sveo na desetak najopštijih principa, u većoj ili manjoj meri podjednako svojstvenih i futuristima i ekspresionistima, pod zajedničkim nazivom našli bi se upravo oni elementi avangarde koji su ugrađeni u temelje futurističkog programa Dimitrija Mitrinovića sadržanog u Estetičkim kontemplacijama.„¹⁵ Mitrinović je u taj svoj članak utkao kult Novog čoveka oslobođenog duha i obnovljenog senzibiliteta, zastupajući produhovljenje i opštu humanizaciju. „Kao i u poeziji, gde je klasična forma soneta posle 1910. godine radikalno zamenjena slobodnim stihom, tako je i jezik Mitrinovićevih poslednjih radova, pisanih uoči prvog svetskog rata, zahvaćen neverovatnom bujicom penušave rečitosti, u čijim se kovitlacima gube i potapaju mnoge nedorečene ideje. Formiran u istoj atmosferi kao i veliki deo njegovog intelektualnog i književnog naraštaja Evrope, Mitrinović je od početka nosio u sebi izrazitu buntovnost, drskost i sklonost ka avanturizmu i to ga je, još u mladosti, kao čoveka činilo vanprosečnim, donekle ekstravagantnim i krajnje neprikladnim za uobičajene građanske i intelektualne standarde.¹⁶

Dimitrije Mitrinović Estetičkim kontemplacijama rasvetljava skrajnute duhovne tokove u ondašnjoj srpskoj književnosti, koji su imali istu orijentaciju kao evropska književnost i umetnička avangarda onog vremena.

Iz Mitrinovićevih kritika zaključuje se kakve stavove on ima o pesniku i pesništvu. Tako je „pesnik slobodan da greši“¹⁷ jer ne treba da se drži pravila već da oseća. Mitrinović u kritikama Domjanića i Disa izdvaja stanje duha, duhovnost i duševnost, a to će mu biti preokupacija i kasnije u stvaralaštvu. Kao kritičar traži „metafizičku žicu“ kod drugih pesnika. Mitrinovićeva kritika je impresionistička, izgrađena na Aristotelovim učenjima, a kasnije se više priklonio Platonu. Mitrinović je prvi u srpskoj kritici upotrebio reč kič i kasnije kič suprotstavljao literarnoj aktivnosti. Mitrinović se zalagao za autonomiju umetničkog dela za vreme dok je uređivao Bosansku vilu. Odlaskom u Minhen, udaljio se od nacionalne problematike ali i od književnosti.

Uticaj literature, posebno latinske prosodije, očito da je u početku njegovog stvaralaštva bio prejak. Zbog toga je njegova poezija ponekad, u tom početnom periodu ostavljala čitaoce hladnim. Mitrinovićev kritičarski rad bio je bitan činilac ukupnog književnog života tadašnje Jugoslavije. Njegovi eseji i kritički tekstovi bili su veoma zapaženi u to doba i uticali su na novu generaciju pisaca. Stvaralačka kritika je možda drugostepeno stvaranje za Mitrinovića, ali je od presudne važnosti za preobražaj umetnosti u kulturu.

Mitrinović je često pisao pod pseudonimom kao pesnik, kritičar i prevodilac, pa čak i kasnije kada je pisao tekstove na engleskom jeziku. Poznati su njegovi pseudonimi: Đ. D. (Đak Dimitrije), zatim M. Dimitrijević i Anticus. Ovaj treći pseudonim koristio je samo kada je napisao pesmu po ugledu na antičku, a zabeleženo je sedam takvih potpisa. Kao M. Dimitrijević se potpisivao češće (oko 70 pesama s ovim potpisom), takođe kao sledbenik starih pesničkih modela. Mitrinović je, dakle, postojao u dva pesnička lika (M. Dimitrijević i Anticus), ne samo pod tri imena.

Mitrinovićevo delo izaziva istraživanje i današnjih istraživača. Tako je proučavan u kontekstu engleske filosofske misli dvadesetog veka.¹⁸ Analizirajući filosofiju Engleske u periodu druge polovine dvadesetog veka, Paserinijeva ističe da značajno mesto zauzima i delo Dimitrija Mitrinovića. Mitrinovića ocenjuje kao uticajnog filosofa, koji je radio na jačanju istočnjačke misli u Engleskoj. Posle njega i pod njegovim uticajem razvila se tamo jaka filosofska istočnjačka struja koja traje do danas.

3.

Delo Dimitrija Mitrinovića ostavilo je značajan trag u srpskoj književnosti prve polovine dvadesetog veka, a kasnije je postao popularan po svojim filosofskim i vizonarskim učenjima. Od kako je počeo da objavljuje pesme, dakle od prve decenije dvadesetog veka (od 1907.) pa sve do danas, kad njegov uticaj jača na filosofskom i političkom planu, razni vidovi Mitrinovićevog uticaja u srpskoj književnosti zračili su u okviru, jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora u kojem je postojao slobodan protok kulturnih i književnih informacija.

Dimitrije Mitrinović se okrenuo filosofiji i teologiji potpuno odustajući od pisanja poezije u drugom delu svog života. On je, u Engleskoj, za filosofske rasprave i stvaranje novih teorija državnog uređenja koristio sva ona učenja i teorije koja je ovaplotio u svojim pesmama i književnoj kritici u periodu dok je bio pripadnik kruga „Mlade Bosne“. Samo su njegova uverenja dobila, umesto nacionalnog, kozmopolitski karakter.

_____________

⁰¹ Предраг Палавестра је 1991. године, у Сарајеву објавио песме Димитрија Митриновића сакупљене на једном месту, у његовим Сабраним дјелима.
⁰² Легат је премештен у депо библиотеке и сада је доступан само проучаваоцима његовог дела. Картотека такође није сређена, што значајно отежава рад ономе ко жели да нешто пронађе. Његова заоставштина сасдржи око 2.800 књига философије, етнологије, антропологије, оријенталних језика и уметности, међу којима има ретких издања. Легат је поклоњен библиотеци 1956. године, а други део његове библиотеке је у Ричмонду.
⁰³ Димитрије Митриновић, Из њемачке модерне лирике, Сабрана дјела, књига I, Свјетлост, Сарајево, 1991, стр. 175.
⁰⁴ ibid, стр. 176.
⁰⁵ Димитрије Митриновић, Национално тло и модерност, Сабрана дјела, књига I, Свјетлост, Сарајево, 1991, стр. 159.
⁰⁶ Miodrag V. Stojanović, Antički uzori metrike Dimitrija Mitrinovića, Analei societatii de limba romana, Zrenjanin, 1972—73, 3—4.
⁰⁷ Slavko Leovac, Helenska tradicija i srpska književnost XX veka, Sarajevo, 1963, стр. 123.
⁰⁸ Димитрије Митриновић, Национално тло и модерност, Сабрана дјела, књига I, Свјетлост, Сарајево, 1991, стр. 165.
⁰⁹ Слађана Миленковић, Песништво Димитрија Митриновића, докторска дисертација, Филозофски факултет, Нови Сад, 2008. стр. 42.
¹⁰ Ibid, стр. 43.
¹¹ Id.
¹² „Против култа форме — каже он у другој, коначној верзији чланка о немачким песницима — нема нико ништа, али када тај страшни и слијепи култ иде до презирања идејне, осјећајне, материјалне садржине, онда тај формализам прелази у вербализам и невриједност. Нијесу ријечи оно што ми желимо од умјетника него чулно приказана душевна стања: идеје, осјећања, маштања, вољне акције. (…) Форму треба усавршити до границе могућности, али не треба допустити, да се деси хетерогонија, да се сврха замијени средством, и да се чисто формално савршенство узме под савршену умјетничку садржајну вриједност. Вриједност највећа и основна, која је ту за све друге вриједности, вриједност аксиоматичка и изван сваке дискусије, то је душа: њен изражај бива вриједан тек по њеноме садржају.“ Навед. место.
¹³ Слађана Миленковић, Навед. дело, стр. 113—114.
¹⁴ Димитрије Митриновић, Из њемачке модерне лирике, Сабрана дјела, књига I, Свјетлост, Сарајево, 1991, стр. 185.
¹⁵ Ibid, стр. 188—189.
¹⁶ Ibid, стр. 189.
¹⁷ Ibid, стр. 45.
¹⁸ Luisa Passerini, Europa in Love, Love in Europe, Imagitation and Politics between the Wars, New York and London, New York University Press, 1999.

LITERATURA

Bosanska vila : (list za zabavu, pouku i književnost), Сарајево, од 1909—1913. године
Гађански, Марицки (1970): Ксенија Марицки Гађански, Спона између традиције и модерног (О новијој грчкој поезији), Летопис Матице српске, књ. 405; 50—56.
Реторика и антика, Зборник Матице српске за књижевност и језик, XXXVIII/2 (1990) 333—343
Гађански, Марицки (1994): Ксенија Марицки Гађански, Transkripcija i recepcija imena iz savremenog grčkog jezika, Novi Sad. 5. Međunarodni naučni simposij Društva za primenjenu lingvistiku Vojvodine i Filosofskog fakulteta, 9. 12. 1994.
Leovac (1963): Slavko Leovac, Helenska tradicija i srpska književnost XX veka, Sarajevo
Миленковић (2009): Слађана Миленковић, Рецепција песништва Димитрија Митриновића, Сремска Митровица.
Митриновић (1991): Димитрије Митриновић, Сабрана дјела, Сарајево: Свјетлост
Mitrinovic (1987): Dimitrije Mitrinovic, Certainly, Future : selected writings, East European Monographs, 1987, Rutherford, H. C. — Autor dodatnog teksta, New York: Columbia University Press
Митриновић (2004): Димитрије Митриновић, Трећа сила, преводилац Гордана Митриновић Омчикус, аутори додатног текста Чачак: Градац, Ендрју Ригби и Предраг Палавестра
Палавестра (1973): Предраг Палавестра, Почеци српског експресионизма: Поезија Димитрија Митриновића, у часопису „Савременик“, год. XIX, књ. XXXVIII, св. 8/9, (103—142)
Палавестра (1977): Предраг Палавестра, Догма и утопија Димитрија Митриновића, Београд: Завод за уџбенике
Pajin (2004): Dušan Pajin, Nova Evropa i Dimitrije Mitrinović, Zlatna greda, God. 4, br. 32/33
Stojanović (1972): Miodrag V. Stojanović, Antički uzori metrike Dimitrija Mitrinovića, Analei societatii de limba romana, Zrenjanin, 1972—73, 3—4

SLADJANA MILENKOVIĆ, PhD
Preschool Teacher’s Training College
Sremska Mitrovica

DIMITRIJE MITRINOVIĆ — RESEARCHER AND INTERPRETER OF ANTIQUITY

Summary

Dimitrije Mitrinović (1887—1953), Serbian poet, critic and philosopher studied in his essays the work of the famous ancient philosopher Aristotle and Marcus Aurelius. Their impact is seen in Mitrinović’s poetic work also. He was a poet and critic, to the start of the First World War member of „Young Bosnia“, and its spiritual leader, and later turned to European political thought. He was a proponent of creating a United States of Europe. He left behind an extensive work in the field of aesthetic studies and political utopias which turned out to be visionary after his death. An essay on the philosopher Marcus Aurelius Mitrinović wrote 1908, while the essay The Moral Of Aristotle’s released in 1909. On the teachings of Marcus Aurelius formed some of his own views and these essays shows the essence of Mitrinović’s literary work. Dimitrije Mitrinović’s critical work is primarily the philosophy of faith in the divine right of man.

Key words: Antiquity, Dimitrije Mitrinović (1887—1953), Aristotle, Marcus Aurelius, the philosophy of religion | arhivsrem.org.rs pdf