Dinar i evro

Dinar pobeđuje evro. Dinar probija sve rekorde. Dinar prelazi psihološku granicu. Svet je zadivljen. Dinar će biti sve traženiji. Guverner je ponosan na uspeh dinara. Dinar će nastaviti da jača. Tako, otprilike, glase naslovi i izjave ljudi koji se predstavljaju za monetarne eksperte.

Profesori ekonomije, ljubitelji svake vlasti, pisci predgovora zbirke ekonomske misli despotovog predsednika vlade, neoliberalni teoretičari koji tezgare po javnim preduzećima, članovi upravnih odbora kompanija u vlasništvu despotovih tajkuna, konsultanti neprofitnih nevladinih organizacija koje, rame uz rame, koračaju sa ministrima u najuspešnijim reformama u svetu, nezavisni i slobodni novinari koji su na platnom spisku stranih vlada, gomila neznalica i poltrona iz vrha partijskih oligarhija i, na samom kraju, ali po nastupu u medijima svakako najcitiraniji ekonomski mislilac naše tranzicije, provincijalac koji je dobio na poklon stan u prestonici iz sredstava poreskih obveznika i koji radi u nepoznatom institutu Privredne komore, koju prisilno moramo da plaćamo mi privrednici, čitava, dakle, ta bulumenta praznoglavaca, parazita, umišljenih stručnjaka, moralnih protuva i frustriranih tipova, koji nisu nikada proveli ni dana u privredi, niti su svojim radom i znanjem stvorili neku novu vrednost na tržištu, vrednost koja se prodaje na tom istom tržištu, raskokodakala se ovih dana u javnosti i blebeće gomilu gluposti o dinaru i njegovoj veličini.

Ostalo je samo da nam saopšte kada će ponovo biti proglašena Dinkićeva konvertibilnost dinara, pa da čitava ova tranziciona prevara postane nušićevska komedija. Da li je stvarno moguće da oni veruju da smo mi svi baš toliko glupi da ne shvatamo o čemu se ovde radi? Da li je stvarno moguće da oni potcenjuju inteligenciju ovog opljačkanog naroda? Da li oni stvarno misle da smo mi ludaci kojima mogu da prodaju svakakve laži i gluposti? U bilo kojoj zemlji EU, čijem članstvu toliko težimo, javno mnjenje bi rastrglo ove eksperte bez radnog iskustva i elementarnog znanja. Naša javnost, nažalost, uporno ćuti. Naša stručna javnost je potkupljena. Izuzev nekoliko zaista briljantnih doajena, uglavnom starina od integriteta, koji opominju da je jako opasno da se ovakvim kockanjem vodi monetarna politika u zemlji koja nema nikakvu ekonomsku politiku, ostali stručnjaci ćute. Zašto ćute? To me je uvek impresioniralo. Zašto ljudi koji nisu glupi i koji znaju kakva nesreća se sprema Srbiji smerno ćute? Objašnjenje je vrlo jednostavno ili su potkupljeni ili su uplašeni.

Podsećam vas da su, nakon petooktobarske kontrarevolucije, stručnjaci u EPS-u tvrdili da su znali da se naš jedini energetski gigant uništava, ali da nisu imali hrabrosti to da sopšte. Naravno, sve vreme su primali velike plate na svojim visokim menadžerskim pozicijama. Imali su hrabrosti da primaju tako velike plate. Nisu imali ljudskog stida i profesionalne odvažnosti da napuste sve to i ne učestvuju u zločinu protiv svoje države i svoga naroda. Ali, to je već posao za psihoanalitičare i psihijatre.

Moj stručni zadatak je da napišem ono što svaki normalan građanin Srbije, koji živi od svoje plate, dobro zna. Ne morate imati doktorat ekonomskog fakulteta da bi shvatili da se otvoreno i bestidno špekuliše sa dinarom i da se drsko i bezobrazno potkradaju građani. U razgovorima sa običnim svetom vidim da je velikoj većini jasno da režim radi za inerese krupnog bankarskog kapitala i da će do poslednjeg evra nastojati da građanima preotmu devize. Zašto građani ne ustanu protiv takvog neokolonijalnog režima i ne preuzmu upravljanje državom u svoje ruke, nije mi jasno. Koliko je strpljenje naših građana? Šta više čekaju? Možda čekaju da se dinar i evro izjednače. Možda čekaju da neko drugi za njih uradi ono što je dužnost svakog građanina. I zato, kao građanin koji zna šta mu je činiti, i pišem ove redove, verujući da još uvek ima onog predivnog i poštenog sveta koji se ne miri sa postojećim stanjem, koji je hrabar i spreman, ako ne zbog sebe, a ono zbog naše dece, da ustane u odbranu ljudske pameti i građanskog dostojanstva. Moj zadatak je da podstaknem takve građane i da ih naoružam najtežim činjenicama. A činjenice su porazne. Mada se prilično špekuliše sa statističkim podacima i prikazuju i nameštaju podaci koji odgovaraju demagozima iz političke oligarhije, ipak, kada ukrstite zvanične podatke dobićete jasnu sliku organizovane prevare u državi.

Razmatraćemo period od 2001. godine do juna 2008. godine i uporediti zvanične podatke iz statističkih državnih izveštaja. U tom periodu zbirna realna inflacija je bila oko 300 odsto, dok je kurs porastao svega oko 30 odsto. Kada inflacija brže raste od deviznog kursa, to znači da je domaća valuta precenjena i da ona na duži rok ne može veštačkim merama da se brani. Galopirajuća inflacija toliko je podigla bruto domaći proizvod – BDP, namerno izražavan u poslednje vreme u tekućim cenama, dok je devizni kurs deset puta sporije rastao od cena, da smo dobili da je u naznačenom periodu BDP porastao za 305 odsto. Kada zbirno saberete rast BDP u svakoj godini, videćete da je kumulirani rast iznosio svega 39,3 odsto. Kada rast BDP merite u devizama, onda dobijate da je to iznos – 228 odsto. Šta to znači? Koliki je stvarni rast BDP? Ako je BDP 2001. iznosio 13,1 milijarda evra kako je godišnjim rastom od 2,5 odsto – 8,4 odsto mogao da naraste do neverovatnih statističkih 29,9 milijardi evra na kraju 2007. godine? Kakva je to matematika?

Pogledajmo kako to izgleda na budžetu? Prihodi budžeta države iznosili su 2000. godine – 31,550 milijardi dinara, dok su prihodi na kraju 2007. godine iznosili – 580,390 milijardi dinara. To je rast od neverovatnih 18,7 puta. Da li je privreda toliko dobro radila i građani tako dobro živeli da su povećali za 18,7 puta prihode svoje države? Da li je to istina? Odgovor znaju preduzetnici i građani kada pogledaju svoje poslovne i lične prihode u firmi ili porodici.

Interesantno je da je već prve godine uvođenja demokratije u Srbiji došlo do rasta prihoda države sa navedenih 31,550 milijardi u 2000., na 125,069 milijardi u 2001. godini. Takav četvorostruki rast prihoda budžeta nisu doneli ni povećanje proizvodnje, niti uvođenje PDV, već je to posledica monetarne ekspanzije.

Uprkos tvrdnjama guvernera birokrate Jelašića, hladnog, uštovljenog činovnika koji sprovodi interese kako krupnog bankarskog kapitala, tako i despotovih tajkuna, otuda poklonjena vila na Ukletom brdu od 350.000 evra, dok ona stvarno košta preko 3,5 miliona evra, koji svojim jednoličnim i dosadnim izlaganjima hipnotizira stručnu javnost, da se u Srbiji sprovodi izuzetno oštra restriktivna kreditno monetarna politika, pokazatelji govore potpuno suprotno. Pogledajmo objavljene podatke Narodne banke Srbije. Gotov novac u opticaju 2000. je iznosio 10,993 milijarde dinara, da bi se taj iznos u junu 2008. popeo na 74,10 milijardi dinara. Znači, imamo 7,41 puta više novca u opticaju. Dinarski primarni novac porastao je u istom periodu sa 19,013 na 182,233 milijarde dinara ili za skoro 10 puta više. Ukupan primarni novac porastao je sa 34,026 milijardi na 432,292 milijarde dinara ili za 12,7 puta. Depoziti po viđenju porasli su sa 16,093 na 155,985 milijardi dinara ili skoro 10 puta više. Novčana masa M1, grubo rečeno svi novčani računi, uključujući i novčana sredstva lokalnih organa vlasti, sa kojih se može plaćati bez ograničenja, porasli su u posmatranom periodu sa 27,026 milijardi na 225,480 milijarde dinara ili 8,3 puta. Novčana masa M2, M1 uvećana za ostale dinarske kratkoročne i dugoročne depozite, povećana je sa 32,894 na 365,834 milijarde dinara ili za 11,4 puta. Šta svi ovi podaci znače? Znače samo jedno da se novac neprekidno upumpava u truli ekonomski sistem koji hronično pravi gubitke. Upumpavanjem novca raste inflacija. Upumpavanjem novca rastu plate u javnim preduzećima. Plate se ne zarađuju na tržištu, nego se dobijaju kao nagrada za političku poslušnost. Produktivnost rada u posmatranom periodu povećana je svega 28 odsto, dok su neto plate porasle 172 odsto. Novac se planski ubacuje da bi se potkupili zaposleni i nastavila nesmetano pljačka. Ali, takvo stanje je neizdrživo. Pitanje je samo trenutka kada će sve to da pukne.

Ovu crnu sliku naše monetarne politike moramo zaokružiti podatkom da imamo rekordne spoljnotrgovinske deficite i da smo za prvih šest meseci napravili deficit u razmeni sa svetom oko 6,4 milijarde dolara, što je više od jedne milijarde dolara mesečnog minusa. Napominjem, da je u vreme despota mesečni deficit bio svega 100 miliona dolara , a danas je deset puta veći. Tako smo od 2001. godine do juna 2008. nepovratno izgubili oko 52 milijarde dolara. To je novac koji je otišao iz Srbije. Prosimo po svetu, molimo i ponižavamo se da nam odobre 52 miliona dolara, prodajemo naše ljude za pet miliona dolara, dok se nepovratno odliva 52 milijarde dolara. Ko je ovde lud? A ko radi za interese stranih država i vlada ?

Posebno je interesantan rast repo transakcija NBS, to je kupovina blagajničkih zapisa NBS od strane poslovnih banaka kako bi se, prema tumačenjima guvernera sa Ukletog brda, sačuvala makroekonomska stabilnost i odbranio kurs dinara. Repo transakcije 2001. godine nisu postojale, da bi se u junu 2008. iznos popele na 219,315 milijardi dinara. Zašto su narasle toliko repo transakcije? Zašto su dostigle iznos od 2,92 milijarde evra? Odgovor je vrlo jednostavan. Banke se zadužuju u inostranstvu i unose evro u Srbiju, menjaju evro za dinare i dobijene dinare plasiraju NBS po kamatnoj stopi od 15,75 odsto, dok je nekada ta kamata bila preko 22,4 odsto. Već sam pisao o ovoj prevari pod okriljem guvernera Dinkića i guvernera Jelašića i izračunao sam da je samo u 2006. godini zarada banaka na ovim repo transakcijama, uz zaradu na deviznom kursu, bila preko 306 miliona evra. Smatram da je ovo organizovano pljačkanje države i njenih građana i da se na ovakav način nikada ne može odbraniti makroekonomska stabinost.

Posebno je važno istaći, da je, usled velikog i špekulativnog ulaska deviza u Srbiju, došlo do mnogo veće ponude deviza, nego što je tražnja za devizama, pa se tako, na izuzetno plitkom finansijskom tržištu, stvara privid slobodnog tržišta deviza i objašnjava pad evra. Navodno, deluje princip ponude i tražnje. Kada je velika ponuda iznad tražnje dolazi do pada cena. Ali oni koji su u januarskom roku polagali Teoriju cena kod legendarnog profesora Zorana Pjanića i koji su položili taj predmet, dobro znaju da postoji špekulativna ponuda i špekulativna tražnja koje mogu da izvitopere ovaj tržišni postulat. To se danas namerno dešava u Srbiji da bi krupni bankarski kapital i tajkuni uvozici ostvarivali ekstra profite. Dakle, namerno se upumpavaju devize na plitko devizno tržište kako bi se smanjio kurs i otkupilo četiri milijarde evra koje naši građani iz rasejanja šalju u svoju otadžbinu.

Već je postalo i dosadno i prepoznatljivo da kurs stalno pada kada su verski praznici, nove godine ili godišnji odmori i kada naši građani dolaze u maticu. Lepo ih dočekuju. Poruka je jasna. Nemojte da dolazite, nego samo šaljite devize. Što vi više šaljete, mi više zarađujemo. Opasno je da se ti naši građani vrate jer bi stvorili veću konkurenciju na tržištu. Da su oni došli na vreme, nikada guverneri ne bi bili Dinkić i Jelašić, niti bi đelić bio minitar finasija. Otuda tolika monopolizacija tržišta.

Naravno, nastavljamo dalje analizu podataka, zbog ovakve ekspanzivne kreditno monetarne politike narasla su potraživanja od NBS. Tako su potraživanja 2000. iznosila 45,037 milijardi dinara, da bi se u junu 2008. popela na 554,305 milijardi dinara ili 7,4 milijade evra. Preko 600.000 građana je zaduženo, tako da njihov današnji dug iznosi 343,452 milijarde dinara ili 4,6 milijardi evra. Dug građana u 2000. je iznosio svega 2,849 milijardi dinara, što znači da su se građani zdužili 114 puta više. Ako znamo da građani drže na štednji 5,5 milijardi evra, to onda znači da su banke uzimale novac od jednih i davale drugim građanima ili, što reče jedan ovdašnji bankar mom švajcarskom prijatelju bankaru, uzimamo pare od glupih Srba i plasiramo ih još glupljim i dobro zarađujemo. To je, nažalost, surova istina. Ali to je moguće bilo izvesti samo uz uništavanje domaćih banaka i dovođenje na vlast konsultanata multinacionalnih kompanija na privremenom radu u vladi Srbije. Eto objašnjenja zašto su uništene domaće banke.

Podaci govore da su kapital i rezerve bankarskog sektora porasli sa 30,884 na 416,079 milijardi dinara, dok je kapital NBS u minusu 17,773 milijarde dinara ili 236 miliona evra u junu 2008. Istovremeno je objavljeno da su banke za prvih šest meseci 2008. godine ostvarile profit od 267 miliona evra, dok je čitav profit u 2007. iznosio 294 miliona evra. Lepo. Banke uvećavaju duplo profite, dok NBS pravi 100 miliona evra gubitke i ima negativan kapital.

Poslednji podatak iz juna 2008. je alarmantan. Srbija se samo u junu zadužila 1,447 milijardi dolara, tako da je naš dug narastao na 29,447 milijardi dolara. Gde je kraj takvom zaduživanju? Na osnovu svega gore iznetog, jasno je da nema nikakve restriktivne monetarne politike, nego da se novac neprestano planski ubacuje u sistem i tako podriva ekonomska samostalnst Srbije. Cilj je da se slomi ekonomska kičma Srbije.

Političari na vlasti rade protiv interesa države, nacije i samih građana. Oni su zlikovci i kriminalci koji rasprodaju državna bogatstva i zadužuju zemlju da bi ostvarili svoje lične interese. To je danas svakom normalnom građaninu jasno. Nikada Srbija nije bila u težoj situaciji. Okupirani smo iznutra. Predviđanja su vrlo žalosna. Sledi finasijski slom. Slično se desilo u Rusiji u avgustu 1998. godine. U jednom danu rublja je bankrotirala preko 500 odsto. Rusija je bila na ivici građanskog rata. Američka administracija se sprdala sa Jeljcinom. Praznoglavi Klinton je lečio komplekse ismejavajući pijanog Jeljcina. Pretila je nacionalna katastrofa. A onda je izvršen tihi državni udar. KGB je preuzela istorijsku odgovornost. Pojavio se Putin.

Šta Srbi da rade? Srbija nema KGB i nema Putina. Naš jedini spas je u razvoju demokratije i podizanju građanskih institucija. To je put kojima moramo da idemo. Makar ponovo svi izašli na ulice. A dok se to ne desi, čuvajte evre.