Suočena sa sve jačim udarima krize i promašenošću dosadašnje ekonomske politike, srpska vlada se sada očajnički trudi da privuče strane investitore. Stoga je Ministarstvo ekonomije nedavno odlučilo da pošteno odreši kesu i opet pruži vrlo izdašne subvencije investitorima poput korejske Jure, koja je nedavno odlučila da kupi preduzeće Zastava elektro.
Nakon propasti, koju je toj firmi iz Rače doneo njen raniji vlasnik, inače suprug predsednice Skupštine Srbije Slavice đukić Dejanović, Zastava elektro je za tri miliona evra prodata Korejcima, koji bi verovatno teško došli da nisu dobili ugovor o posebnim pogodnostima, odnosno vrlo izdašan podsticaj. U isto vreme, dok oni dobijaju novac da dođu, zbog loših uslova poslovanja, brojna domaća preduzeća odlaze iz Srbije i sele se čak i u Kinu i Kazahstan.
Korejci će investirati ukupno oko 8 miliona evra, ali će zato od države dobiti oko 4,5 miliona, pošto će im država kao stimulaciju isplatiti po 4.500 evra za svakog od 1.000 radnika koje ta firma treba da zaposli u narednih godinu dana. Suočena sa ovakvom dobrodošlicom, Jura je pokazala dobru volju za ostanak i proširenje posla u Srbiji, i kako je najavljeno, Korejci će u Nišu izgraditi novu fabriku za proizvodnju elektroinstalacija za auto-industriju, u kojoj će biti zaposleno najmanje 1.500 radnika. Za ovu fabriku grad Niš će im besplatno ustupiti zemljište u industrijskoj zoni, dok će preko Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza iz Srbije (SIEPA) Korejci dobiti 5.000 evra po otvorenom radnom mestu u toj fabrici. Prosta računica pokazuje da će Jura za Niš dobiti još 7,5 miliona evra, a sa ukupno doniranim novcem ova kompanija će moći duže vreme da plaća zaposlene radnike, pošto po rečima vlasnika Jure, radnicima u Zastavi elektro će se prva tri meseca probnog rada plaćati 195 evra, dok će se posle probne proizvodnje isplaćivati i bonus u iznosu od 30 do 50 evra.
Pored Jure, ministar ekonomije Mlađan Dinkić je sredinom aprila potpisao ugovore o dodeli bespovratnih finansijskih sredstava za još sedam kompanija, od kojih su još dve inostrane. Za te projekte je iz državnog budžeta (bez fabrike u Nišu) opredeljeno ukupno 8,29 miliona evra podsticajnih sredstava, a najveća od ovih investicija biće realizovana u Leskovcu, gde će pogon otvoriti nemačka kompanija Falke, koja proizvodi čarape. Novac će dobiti i Metek iz Belgije i pet domaćih kompanija – Toplica drvo, ML, Majtek, JAS Holding i Amiga. Prema podacima ministarstva, realizacija ovih ugovora će omogućiti zapošljavanje oko 2 000 radnika, a kompanije će ukupno investirati 30,9 miliona evra. S obzirom na veliku krizu i nezaposlenost, i ovakav način otvaranja radnih mesta ipak može da bude dobra vest, ali, iako u budžetu postoje sredstva za ovakve subvencije, nije jasan kriterijum po kojem se ona dodeljuju i ko o tome odlučuje. To pokazuje i slučaj Jure pošto se odredba Vlade na kojoj se zasniva definisanje osnova za davanje ovakvih podsticaja odnosi isključivo na tzv. greenfild“ investicije, što u Rači nije slučaj, jer se tamo ne stvara firma iz livade. Takođe, niko ne garantuje da subvencionisane firme sutra neće propasti ili posle određenog vremena otići tamo gde će opet dobiti nove podsticaje. Srbija je na primer britanskoj tekstilnoj kompaniji Alena svojevremeno platila tri miliona evra za otvaranje 3.000 novih radnih mesta, ali je projekat propao, radnici se nisu zaposlili, a država je tek posle dve godine uspela da vrati uloženi novac. Slično je bilo i sa Zamberom u Vranju.
Sistem podsticaja i subvencija u Srbiju je inače uveden 2006. godine, ali se nije pokazao naročito uspešnim.Od 2006. do 2009.odobreno je 27 miliona evra za otvaranje novih radnih mesta, a najviše novca, čak šest hiljada evra po radnom mestu, odobreno je švedskoj firmi Sivus u Nišu. Pet hiljada evra po zaposlenom dobile su nemačka kompanija Leoni za otvaranje fabrike u Prokuplju i domaća softver kompanija Visaris. Nemački Rojm dobio je 4.000 evra, kao i Soja protein a firma Veli Golden Lejdi 3.000 evra. Ostali su uglavnom dobijali po 2.000 evra za jedno radno mesto. Do sada su sredstva odobrena za 77 projekata, od kojih su dva propala. Vlada Srbije inače sredinom 2008. usvojila je i uredbu o uslovima i načinu privlačenja stranih direktnih investicija, koja je osmišljena (a gde će drugde) u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, koja je predvidela da država pokrije do 25 odsto vrednosti ulaganja stranim investitorima koji ulože više od 200 miliona evra i zaposle više od 1.000 ljudi. Mlađan Dinkić je tada rekao da ova posebna pogodnost ne postoji ni u jednoj drugoj zemlji jugoistočne Evrope i da će važiti samo do 2010. godine. Dinkić je tada naveo i da očekuje da će uredba omogućiti veći priliv stranih direktnih investicija i da će dati podstrek ulasku velikih kompanija iz oblasti informatike, telekomunikacija i elektronike. Pošto je prošlo već dve godine, možemo slobodno reći da je i ova inicijativa, kao i mnogi Dinkićevi planovi doživela neuspeh, jer od tih velikih kompanija koje je najavljivao za sada nema ni traga ni glasa. Među ekonomistima inače postoji podeljenost da li treba ili ne stimulisati strane direktne investicije. Neki smatraju da se time bespotrebno povećava ionako velika javna potrošnja, a neki da je velika mana ovog programa ta što samo subvencija, bez uređenog privrednog ambijenta, privlači uglavnom špekulante. Ekonomisti smatraju da za dolazak investitora u jednu zemlju nisu presudni podsticaji i subvencije, već pre svega dobro poslovno okruženje, stabilan bankarski sistem, kao i stabilna država bez rizika.
Praksa privlačenja investitora postoji i u drugim državama, ali je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj se novac daje direktno iz budžeta. Program subvencija u Srbiji trebalo je da traje samo do ove godine, ali je nastavljen, bez obzira što se pokazalo da investitore ne privlači novac, već kvalitetno poslovno okruženje, koga ni danas u Srbiji nema. U takvim uslovima, ovakav način privlačenja investiticija predstavlja gradnju Potemkinovih sela, koja treba da stvori iluziju dolaska stranog kapitala i spremnosti države za pomoć oživljavanju proizvodnje, a verovatno i da posluži nadležnom ministru za sopstveni i stranački marketing. U ekonomski uništenoj Srbiji otvaranje svakog radnog mesta danas je ravno podvigu, tako da je ministar ekonomije Mlađan Dinkić, koji poslednjih dana putuje Srbijom, izgleda tu video novu šansu za svoje političke projekte. On je najavio da će od maja Vlada Srbije udvostručiti podsticaje i davati i do 10. 000 evra za zapošljavanje u gradovima u Srbiji, koji imaju kvalifikovanu radnu snagu, a nemaju dovoljno investicija. Iznos će zavisiti od grane industrije i efekta za izvoz, a neki od tih gradova biće Niš, Zaječar, Kraljevo i Novi Pazar.
Vlada je odlučna da izdašno pomaže pojedinim kompanijama da bi na bilo koji način pojačala izvozne sposobnosti uništene srpske privrede, u čijem BDP-u izvoz učestvuje sa skromnih 20%. U medijima se neprestano govori o naporima Vlade u privlačenju i dolasku investicija, ali se ne govori da zbog loših uslova poslovanja sve veći broj preduzeća napušta Srbiju.[1] U Srbiji se inače za jedan dan i 500 evra kapitala može otvoriti preduzeće i započeti biznis, ali dok država sada nekima daje i šakom i kapom da bi stvorila privid zainteresovanosti za ulaganja, brojna domaća preduzeća zbog nepovoljnih uslova poslovanja napuštaju zemlju i sele se u obližnje zemlje, pa čak i u Kinu i Kazahstan. Preduzeća se sele zbog komplikovanog pravnog sistema, skupe administracije, korupcije, prevelikih poreza, državnih i lokalnih taksi, velikih bankarskih kamata i otežanih uslova poslovanja. Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, u poslednje tri godine domaći investitori pre odlučuju da novac ulože negde drugde nego u Srbiji. Najveći odliv kapitala je u oblastima proizvodnje tekstila, grafike, trgovine, drvne industrije, hemijske industrije, farmacije. Investitori se često odlučuju da investiraju u Kazahstan, Indiju, Kinu, Bugarsku, Rumuniju, Crnu Goru, Republiku Srpsku, Makedoniju. Na taj način dragoceni kapital odlazi iz Srbije, a država nije u stanju ništa bolje da uradi nego da obećava još veće stimulacije kompanijama poput Jure.
