Postoji samo jedna stvar gora od odlaženja na diplomatske prijeme – to je, ne biti pozvan na njih!
Kao stari salonski lisac mogao bih da napišem priručnik o ponašanju na prijemima.
Prvo, kada ulazite u nečiju ambasadu ili rezidenciju, nemojte nipošto davati kaput i šešir čoveku koji vam prvi pruži ruku na vratima – to je ambasador! Istovremeno, nemojte se rukovati sa osobom otmenog držanja, koja vam, takođe, pruža ruku, već joj dajte stvari, jer to je – portir.
Da bi beogradski diplomatski prijem uspeo, na njemu mora da bude jedan crnac, jedan visoki domaći političar, koji će kao kugu izbegavati jednog bivšeg političara, koji je sada u nemilosti, pesnik, koji će obavezno prosuti crno vino na beli tepih, budista, general sa lampasima i naravno, tu su neizbežni beogradski kelneri, iznajmljeni za tu priliku. Naši kelneri biraju se, očigledno, po brzini koju postižu na sto deset metara sa preponama i poslužavnikom u ruci, jer projure pokraj vas sa viskijem, tako da iza njih osetite samo „džonivokerovski“ pramen vetra. Iskusnije zvanice zbog toga zauzimaju pozicije pokraj vrata iz kojih istrčavaju konobari i hvataju viski u letu.
Beograđani se, inače, najbolje osećaju u Ruskoj ambasadi, jer, umekšavajući srpski do iznemoglosti, imaju osećanje da savršeno govore – ruski! Sa anglosaksonskim govornim područjem je već mnogo teže: morate da budete ili profesor engleskog ili dugogodišnji dopisnik nekih novina iz Amerike i Engleske, pa da nekako održite konvezaciju.
Srećom, svi američki diplomati, još pre nego što stignu u Beograd, nauče savršeno srpski.
Na diplomatskim prijemima je najbolje govoriti ni o čemu sa maksimalnim brojem zvanica. Kao početak razgovora može sasvim lepo da posluži „neočekivano lepo (ili hladno) vreme za ovo doba godine“, neka slika na zidu, paljenje cigarete ili rečenica „O, vi sjajno govorite naš jezik!“, na šta vam sagovornik obično odgovori da u tome ne nalazi ništa čudno, jer je rođen na Karaburmi.
Na diplomatskim prijemima, Beograđani se retko odvajaju jedni od drugih, plašeći se pomalo stranaca. Supruge se, obično, panično drže svojih muževa, a ovi, opet, svojih čaša. Iskusniji diplomati spasavaju stvar na taj način što im prilaze i započinju razgovor:
– Moje ime je Patrik Don. Ja sam treći sekretar Ambasade. Kako ste?
Beograđani promrmljaju Jovanović ili Petrović, a zatim kažu: „Vi divno govorite naš jezik!“
– O, stvarno? – kao, čudi se Patrik. – Hvala vam lepo! Još ga učim. Znate, svi ti padeži!
Kada govore sa strancima, naši ljudi izvode čudnu mimiku usnama i viču iz sve snage, kao da su diplomate gluvonemi:
– Koliko ste dugo ovde?
– Godinu i po!
– Da li vam se dopada naša zemlja?
Ko je ikada dobio negativan odgovor?
Na prijemima se, inače, izmenjuju osmesi, koji ne znače ništa, sem pohvale vrsnim protetičarima i razmenjuju posetnice, koje se već sutradan bacaju.
Veliki prijemi su zgodni i zbog toga što čovek može, umesto svog starog mantila domaće proizvodnje, uzeti na izlazu prvorazredni „barberi“ i nov kišobran.
Na kraju, odlazeći kolima, muževi zevaju i govore ženama:
„Hvala Bogu, i ovo smo pregurali!“
U tom trenutku, ambasador izuva cipele s nogu i kaže ambasadorki:
– Hvala Bogu, i ovo se već jednom završilo!
Ali nije! U kupatilu otkrivaju pijanog pesnika, koji je zaspao u kadi.
