Koliko na svetu ima dobrote i humanosti, to niko ne bi mogao da zna. Važno je, ipak, da usred cele zbrke zvane život ta ljudska osobina nije nestala i da je neki s posebnom radošću neguju i pružaju onima kojima je neophodna. Duško Isaković iz Beograda jedna je od takvih osoba. NJegova nesebičnost ovog puta usrećila je najmađe članove dve kosmetske porodice.
Duško je i sam obišao neka mesta na Kosovu i Metohiji, a potresao ga je prizor koji je tada video. Te strašne slike urezale su mu se u pamćenje i zato je odlučio da svoju pomoć podari dvema porodicama, Ceklićima i Vukovićima, koje su prošle pakao i ostale bez svojih najmilijih.
Dejana i Željko su zlatna deca
Baka Danica je s ponosom pričala kako je njen Željko vredan i dobar đak, kao i Dejana, koju nije povela sa sobom zato što je nedavno pala igrajući se sa društvom i uganula nogu.
– Deca su mi zlatna. Željko me ponekad uplaši kad se vrati s treninga jer su mu noge sve izranjavane od fudbala, pa ga redovno masiram i čistim rane. Sve činim za njih, samo da mi oni budu srećni i zdravi. Željko će od septembra krenuti u osmi razred Osnovne škole „Knez Iva Marković“, a Dejana u šesti. Iako su brat i sestra, veoma su različiti. Željko je vrlo ozbiljan dečak, a Dejana je uvek lepo raspoložena i razdragana – kazala je Danica.
Pošto je Željku ostalo još samo godinu dana do upisa u srednju školu, poverio je našim reporterima koju školu bi voleo da pohađa:
– Želim da upišem srednju ekonomsku školu, još nisam odlučio koja će biti u pitanju, ali najverovatnije ću izabrati onu koja mi bude bila najbliža kući. Da ne moram mnogo da putujem.
– Velika je tragedija doživeti tako nešto, ne smem ni da zamislim kako je to. Moja želja bila je da im makar malo i to materijalno pomognem jer znam da to nikad nije na odmet. Pogotovo ovim dobrim ljudima koje je pogodila velika nesreća – rekao je Duško. Strašne sudbine ovih ljudi duboko su ganule ovog dobrotvora.
Golgota počela u Albaniji
Iz izbegličkog naselja u Babaloću na Kosovu, gde su stigli desetak godina ranije iz Albanije, starina Drago i njegova supruga Danica Ceklić našli su se na beogradskom asfaltu sa dvoje male dece, unukom Željkom i unučicom Dejanom.
NJihove rane i ožiljci na srcu bili su sveži, bez ikakve nade u potpuno isceljenje. Bol i tugu dvoje nedužne dece za nastradalim roditeljima od NATO bombi, kao ni reku prolivenih suza staraca za svojim sinom i snajom niko i nikada neće moći da izbriše.
Bez prebijenog dinara u džepu tražili su put do Simine ulice, da pomoć potraže u Crvenom krstu. Smestili su ih tada u memljivi kućerak s niskim palafonom u ulici Svetog Save u Barajevu kod Beograda. Živeli su od pomoći i paketa Crvenog krsta, ali para niotkud.
Nismo sami u svojoj muci
– Ovaj humani gest za nas ima poseban značaj i vrednost. Svaki znak pažnje ljudi dobrog srca poput Duška govori nam da nismo sami u svojoj muci. Isto tako, zahvaljujući njemu, konačno ću Anđeli moći da kupim mobilni telefon jer joj je to davnašnja želja. Ranije nisam mogla to da joj priuštim. Uvek se nađe nešto preče od toga. Hvala ti, Duško, iz sveg srca – rekla je sa suzama u očima Stanimirka Vuković.
Sreća im se osmehnula i ubrzo su počeli da stižu novčani prilozi i poklon-paketi sa svih strana sveta. Zahvaljujući pošiljkama plemenitih ljudi, baka Danica mogla je da obezbedi svojim unucima tri obroka dnevno. A kad su stasali za školu, imali su sve kao i njihovi vršnjaci: garderobu, školski pribor, rančeve.
Ubrzo je deda Drago počeo da prima penziju i baka Danica je tada čvrsto odlučila da njeni unuci ne budu na ulici, već da štednjom od dečjih donacija kupe kuću, da ne bi deca posle njihove smrti završila u sirotištu. Tako je hrabra baka i učinila. Uspela je da se izbori za svoje unuke. Kupili su u istoj ulici u Barajevu kuću, koju je započeo njihov zemljak s Kosmeta. Samo je prizemlje bilo urađeno, ni patosa nije bilo, ali zahvaljujući nameštaju koji su im poklonile komšije, uspeli su da se skuće. Iako su se Ceklići u nju uselili pre godinu dana, ona je odnedavno vlasništvo dvoje mališana, 12-godišnje Dejane i 14-godišnjeg Željka.
Male pare za veliku radost
Ni životStanimirke Vuković, udovice iz Peći, koja sa četvoro dece boravi u izbegličkom kampu u beogradskom naselju Mirijevo, nije bio posut ružama. Ostala je bez muža, svog velikog životnog oslonca, a njena deca bez oca. Teško je bilo doći u veliki grad bez ikog svog i bez bilo kakve ušteđevine. Živeti od tuđe pomoći golema je nevolja.
Dođe i sedma godina kako nema svoj krov nad glavom. Radi kao spremačica u osnovnoj školi i tako jedva sastavlja kraj s krajem, jer njena plata od 12.000 dinara (150 evra) nije dovoljna ni za najosnovnije potrebe. Najstarija ćerka se zaposlila u trgovini, radi kao prodavačica i tako pomaže majci.
Reporteri „Vesti“ ispunili su želju Duška Isakovića da se susretne sa ovim porodicama i lično im uruči svoje donacije. U beogradskom Dopisništvu „Vesti“ ovaj humani čovek susreo se sa bakom Danicom Ceklić i njenim unukom Željkom, kao i sa majkom Stanimirkom Vuković i njenom najmlađom kćerkicom, 11-godišnjom Anđelom, koja je sve vreme bila nasmejana i vedra.
Tom prilikom, Duško je uručio baki Danici po 10.000 dinara, namenjenih Željku i Dejani, a Anđelu Vuković darovao je sa 15.000 dinara. Lepo raspoloženje i pozitivna energija obeležile su ovaj dirljiv susret donatora i njegovih štićenika.
Ništa manje nije bila zahvalna ni Danica Ceklić, koju je ovaj poklon posebno obradovao. Kako kaže, deda Drago i ona neće morati da brinu da li će deci moći da obezbede pribor ili garderobu za predstojeću školsku godinu.
Nažalost, sve što je lepo ima kraj, pa je tako došlo i vreme za rastanak, ali ono što je važno jeste da su ostali utisci puni radosti, uz razmenu lepih želja i obećanja da će se videti ponovo, možda još lepšom prilikom.
