Djeneral Milan Nedic rodjen je 2 septembra 1878 god u Grockoj od oca Djordja, tada sreskog nacelnika , i majke Pelagije, uciteljice. Porijeklo porodice Nedic je iz sela Zaoke kod Lazarevca, od brace Damjana i Gligorija, dva poznata i priznata junaka iz boja kod manastira Cokesine (na ceru). Prezime su dobili po babi Nedi, koja je bila rodom iz plemena Vasojevica. Majka Milana Nedica je rodom sa Kosmaja, unuka kneza Nikole Mihajlovica, prijatelja i saborca Karadjordjevog, o kome je mnogo pisao Sima Milutinovic Sarajlija.
Po zavrsenoj Kragujevackoj gimnaziji, MN je stupio u nizu skolu Vojne akademije 1895 god sa 28. klasom pitomaca. Godine 1904 zavrsio je i Visu skolu Vojne akademije sa 12. klasom slusalaca, a zatim djeneral-stabnu pripremnu i odmah preveden u struku. Kao veoma zapazen oficir postavljen je za ordonans – oficira Kralja Petra I u svojoj 38 godini, -1915- bio je djeneralstabni pukovnik – najmladji u srpskoj vojsci u ratovima za oslobodjenje. U Balkanskim ratovima dobio je niz odlikovanja i medalja za hrabrost. U vrijeme Srpske golgote,- prelazenja srpske vojske kroz Albaniju i Crnu Goru, bio je u zastitnici. Prilikom proboja Solunskog fronta komandovao je junackom pjesadijskom brigadom Timocke divizije. Poslije zavrsenog I sv. rata Milan Nedic je postao divizijski djeneral u vojsci Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Do napada nacisticke Njemacke na Sovjetsku uniju u okupiranoj Srbiji je vladao red i mir, sto je omogucilo primanje velikog broja srpskih izbjeglica . Broj izbjeglica, u Nedicevoj Srbiji je bio: 600.000 Srba iz zapadnih dijelova Jugoslavije, 86.000 djece sa tog podrucja, 150.000 Srba sa Kosova i Metohije, desetine hiljada Srba iz Srema i Backe, izmedju 20 i 30.000 Slovenaca i unitarnih Hrvata. Za sve je njih trebalo obezbijediti hranu, dati im krov nad glavom, obucu i odjecu, pruziti im ljekarsku pomoc a djecu skolovati. Komunisticki ustanak nije bio ustanak protiv okupatora, cilj je bio pomoci Sovjetskom Savezu vezuci njemacki potencijal na prostoru bivse Jugoslavije.
Prve partizanske akcije dovele su i do strahovitih odmazda. 1: 100 za ubijenog a 1:50 za ranjenog Nijemca. Partizani su nastavili sa akcijama napadajuci i likvidirajuci pojedince ili manje grupe. Nastojalo se pojacati teror i unistenje naroda kako bi ogorcenje i strah sto vise rasli i opredjelili cjelokupni srpski narod da se digne na ustanak. U ta sumorna vremena, ostati bez ikakvog posrednika izmedju obezglavljenog naroda i okrutnog okupatora bila bi sigurno propast i pogibija za Srbe. Tih dana se u Beogradu odrzava sastanak na kome ucestvuju istaknuti predstavnici politickih partija, akademici, najugledniji profesori Univerziteta, predstavnici: inzinjerske, ljekarske, industrijske i advokatske komore kao i drugi javni i kulturni radnici. Sef komesarske uprave Milan Acimovic obavjestava da je upravo podnio ostavku radi nemogucnosti da obezbijedi red i mir u zemlji. Mnogi srpski intelektualci su odmah uvidjeli da je u ovom trenutku oslabljenoj drzavi i izmucenom narodu mnogo veci neprijatelj anarhija nego okupator. Acimovic predlaze da se formira jedno autoritativno upravno i politicko tijelo ciji bi zadatak bio dalje spasavanje Srba od bioloskog unistenja. Predlozen je Dimitrije Ljotic, koji se zahvalio navodeci kao razlog da je za takvu odgovornu funkciju potrebna licnost od ugleda, koja uziva povjerenje naroda i koja nije stranacki opredjeljena. Ljotic predlaze bivseg ministra vojske i mornarice, komadanta grupe armija i armijskog djenerala Milana Nedica. U to vrijeme, iz Sofije, gdje mu je bio stab, u Beograd je doputovao fedmarsal List. Okupio je vojne i civilne zapovjednike i saopstio im Hitlerovo naredjenje: ustanak moraju ugusiti svim sredstvima, bezobzirno i snagama kojim raspolazu jer im Vrhovna komanda nece uputiti ni jednu novu jedinicu.
Izjava dr Turnera , civilnog upravnika Beograda na sudjenju poslije rata:
„Hocu, ali i moram da iznesem upravo cinjenice, a to svakako zeli i visoki sud. Na tom savjetovanju konstatovano je da komesarska uprava u Srbiji sa ministrom Milanom Acimovicem nema potreban autoritet i da joj nije uspjelo da u Srbiji prestanu diverzantske akcije i napadi na njemacku vojsku. Iz same njemacke Vrhovne komande poruceno je da se to neredovno stanje mora svim silama prekinuti, a u Srbiji mora da zavlada red i mir, kako to zahtijeva ponasanje u jednoj okupiranoj zemlji. Odluceno je da se potrazi srpska licnost od autoriteta koja ce smiriti Srbiju, a izbor je pao na bivseg ministra vojnog, djenerala Milana Nedica. Nedica sam zatekao u njegovom stanu, gdje je bio pod strazom. Bio je potpuno utucen covjek, koji je nedavno u Smederevu u velikoj eksploziji izgubio sina jedinca i snahu. Kada sam mu izlozio predlog vojnih okupacionih vlasti I razlog moje posjete odlucno je rekao: „Sta vam pada na pamet. Vi ste ludi“. Da, bas tako je rekao „Vi ste ludi“. I odbio me je. Ja sam se vratio medju generale sa dubokim uvjerenjem da djeneral Nedic nije najsrecnije izabrana licnost i da moramo naci drugo rjesenje. Medjutim generali su to moje misljenje odbili i naredili mi da ponovo odem kod Nedica i da mu saopstim u ultimativnoj formi slijedece: ‘Ukoliko Vi odbijete da nam pomognete da smirimo Srbiju, Firer je odlucio da Beograd i Macvu okupiraju ustaske trupe. Sjevernu Srbiju predace na upravu Madzarima, a ostatak Srbije bice podijeljen na bugarsku okupacionu zonu i na albanske trupe koje ce dobiti cjeli Sandzak i upravu do Kraljeva, gdje ce biti granica sa bugarskom okupacionom zonom’. Kada me je djeneral Nedic ponovo odbio, ja sam mu otvoreno saopstio, kakvo je rjesenje nadjeno. On je pola sata sutio, onda mi je tihim glasom rekao: „Pristajem“. Eto, visoki sude, tako nam je uspjelo da obrazujemo Vladu djenerala Milana Nedica“ zavrsio je svoje izlaganje dr. Turner. Na drugom sastanku bivsi gradonacelnik Beograda Vlada Ilic i predsjednik Srpske akademije nauka i umjetnosti Dr. Aleksandar Belic, placuci su molili djenerala Nedica da ne odustane i da se prihvati spasilacke uloge srpskog roda.
Dobrica Cosic u knjizi „Vernik“ na str 624 pise:
„Nisam ja ni politicar, gospodine Lukovicu. Politicari su svoju ulogu zavrsili. Drzavu su upropastili. Sruseni su joj temelji. Ostao je narod koji treba spasti. A tu duznost danas mogu da izvedu samo vojnici, koji veruju da im je duznost da se zrtvuju“.
Na str 628-629: „Mislite da tu snagu mora da ima komadant armije koji je izgubio rat. Mislim da ne mora. A sta ce biti sa srpskim narodom ako Nemci puste ustase da kolju do Cacka i Valjeva? Madzare do Zapadne Morave, Bugare do Krusevca i Cuprije?
– Ne znam sta ce biti.
Strah vas je da se kompromitujete u saradnji sa okupatorom? Strah vas je da vas komunisti nazovu izdajnikom? Generalov glas postaje ljutit i preteci. Danas su svi kompromitovani koji jos hodaju po srpskoj zemlji. Svi zivi su izdajnici. Vi me, verovatno, smatrate nemackim covekom? Nemackim placenikom, slugom okupatora, generalom zeljnim vlasti? – odjekuje mrtvacnica od generalove vike.
-Ne gospodine generale. To nije moje misljenje o vama. Ili me smatrate kukavicom koji je ucenjen i koji, da bi sacuvao svoju glavu, pristaje da za nemacke interese ugusi komunisticku bunu i smiri Srbiju? – Ne, ja tako ne mislim gospodine generale. – A sta onda mislite? -Mislim da Srbiju niko ne moze spasti. Ona se zbog necega odlucila da nestane s mape sveta. – Nije, gospodine Lukovicu, srpski narod odlucio da nestane s mape sveta. To su odlucili boljsevicki i engleski agenti i masoni. Srbija nije samoubica. Ona je zrtva Londona i Moskve“.
Prije pocetka rada Vlade, a kao uslov za njen rad Milan Nedic je Vojnom zapovjedniku Dankelmanu predao pismeni zahtjev: OPSTI ZAHTEVI
1.Da se obrazuje srpska vlada , koja upravlja svim poslovima drzave i naroda srpskog na ovoj teritoriji, pod nadzorom Vojnog zapovednika u Srbiji;
2.Da se odobri Srpskoj vladi oruzana sila, bez koje se ne moze obezbediti red i mir u zemlji i to:
a. zandarmerije do jacine 10.000 zandarma;
b. potporne narodne jedinice formirane i komandovane srpskim staresinama, cije ce snage – do 30.000 utvrditi stvarnom potrebom Srpske vlade i odobrenjem Vojnog zapovednika u Srbiji; v. oruzje i oruzanu spremu pod a. i b. daje Vojni zapovednik u Srbiji u potrebnoj kolicini od zaplenjenog oruzja Jugoslovenske vojske;
3.da se pomogne ratnim zarobljenicima u Nemackoj na ovaj nacin:
a. da se zarobljenici, utvrdjeni lekarskim pregledima kao bolesni i invalidi puste kucama u Srbiju;
b. da se puste iz ropstva svi ratni zarobljenici stariji od 55 godina;
v. da se otpuste zarobljenici potrebni za obnovu zemlje, a za cije lojalno drzanje ce vlada snositi punu odgovornost;
g. da se poboljsa ishrana nasih zarobljenika u Nemackoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom Srpske vlade.
4. poboljsati dosadasnje ekonomske i administrativne granice Srbije mogucim posedanjem doticnih teritorija nemackim trupama.
5. Efikasno obustavljanje ubijanja i progona Srba pod Hrvatskom, Bugarskom i Madzarskom.
POSEBNI USLOVI
1. da se dozvoli obrazovanje jednog politickog saveta- sabora – koji bi utvrdio, objavio I borio se za nove politicke smernice srpskog naroda.
2. U unutrasnjoj politici:
a. borba protiv komunizma u prvom redu je stvar srpskog naroda i njegove vlade; oruzana nemacka sila potpomaze ovo, ukoliko sredstva srpske vlade ne budu dovoljna;
b. u slucaju sabotaze protiv nemacke vojske, represivne mere moraju pogadjati samo prave krivce a nikako neduzna lica, pa zato ove mere preduzimati tek po hitnom pribavljanju podataka kod srpske vlasti;
v. s obzirom da je nemacka vojna sila uspostavila Srbiju, potrebno je odobriti drzavne i nacionalne ambleme.
Svetlana Velmar – Jankovic u knjizi „Lagum“ na str. 43 pise o kolaboraciji:
„Saradjujem sa onima koji nas unistavaju, jel’da? Kolaboriram, kazes, i to ne mozes da podneses. Ima stvari koje se ne smeju uraditi, tvrdis nikad. Slazem se. Ali ima stvari koje se ne smeju n e u r a d i t i. Da li bi moja smrt ili moje zatocnistvo moglo spasiti one hiljade ljudi tamo preko u logorima na Sajmistu i oko Sajmista? Ili one u Jasenovcu, u Gospicu ili na Pagu? Spasice ih, mozda i paradoksalno takozvana moja izdaja i spasava ih neke. Samo neke, nazalost. Vrlo zgodno je biti pun vrlina, ako ti zivot to dopusti – ali sta cemo ako te stavi pred izbor izmedju cuvena dva tamna vilajeta?“
Dejan Medakovic u knjizi „Efemeris“ knjiga II (Hronika jedne porodice) na strani 30 navodi:
Polude ovi Srbijanci od nasih izbeglickih briga. Svi ovde traze pravdu, pritisli Srbiju sa svojim ocajem, kao da ne vide i njen vlastiti bezizlaz. Neko ovde mora da sacuva jasnu glavu ili cemo propasti svi zajedno. Mogu da zamislim kako je jadnom generalu Nedicu. Prignjecili ga sa svih strana, a pomoc nikakva, niko nece da se zrtvuje, jer je svima jasan ishod rata. Nece ljudi da se kompromituju, ali zele i ocekuju da im tudja zrtva bude od koristi. Ako se istini pogleda u oci, da nije bilo generala Nedica gde bi smo mi Srbi iz Hrvatske nasli utociste i zaklon. Stavljeni van zakona, svi bi nas ubijali kao zeceve“.
Na str. 144 „Jednom prilikom, svejedno kojom, general Milan Nedic rekao je Adamu Pribicevicu, koji je kao sto znate bio na drugoj strani: Lako je dati zivot za Otadzbinu, jer to boli sekund dva. Ali nije lako dati obraz, jer to boli i u grobu. Vi cete me streljati ili obesiti kad se tragedija svrsi. Ali ja cu leteti ka raju, ne ka paklu, videti bar milion Srba koji mi duboko zahvaljuju, jer ih je u zivotu ostavila moja ‘izdaja’.“
Prije nego se i pomisli da se da sud o djeneralu Nedicu, podsjetimo se na detalje plana izradjenog po Hitlerovoj naredbi: Srbiju isprazniti i u nju naseliti okolne narode – njemacke saveznike. Stanovnistvo preseliti u okupirane prostore Sovjetske Rusije. Gradove u Srbiji, prilikom realizacije projekta, potpuno opkoliti, izvrsiti pretresanje, kvart po kvart, ulica po ulica, kuca po kuca.
Postupiti kao u Sapcu. Ko ne moze da ide likvidirati na licu mjesta.
Zealter R. Roberts: „Tito, Mihailovic and the allies 1941 1945“ str 258;
„Dabome, dok je je Kvisling utirao put okupacije svoje domovine, dok je Josip Broz utirao put boljsevizacije Balkana (saradjujuci pri tom i sa Nemcima i sa Italijanima, sve do kraja rata), Milan Nedic je saradjivao sa okupatorom da bi utirao suze i umanjio strahovite i nepotrebne zrtve srpskog naroda u jednom tudjem ratu, u koji je bio uvucen protiv svojih sopstvenih interesa.“
Poznata novinarka Ruth Mitchell, rodjena sestra cuvenog americkog generala „Billy“ Mitchell-a u svom clanku objavljenom u londonskom listu Dejli mejl od 7 maja 1947 pise;“postoje neoborivi dokazi da Milan Nedic nije kolaborator u smislu jednog kvislinga Lavala ili cak Petena. Prilikom cestih konferencija nacistickih vodja sa svojim satelitskim, politickim i vojnim vodjama Nedicevo ime nije bilo spomenuto.“
Da ne nabrajam dalje, navescu samo imena: Njemacki sociolog Johann Wusct, profesor slavistike na univerzitetu u Gracu – dr. Jozef Matl, Dr. ing Herman Nojbaher posebni Hitlerov izaslanik za okupirana podrucja Balkana -memoari Sonder- auftrag Sudost, Ladislav Hori, Martin Brosat, Kase (njemacki poslanik u Zagrebu) i mnogi drugi upotpunjuju sliku o Nedicu kao covjeku, kao patrioti, kao najzasluznijem subjektu za spas Srba u II svj. ratu.
Amerikanci su izrucili djenerala Nedica, mucen je i ubijen u zatvoru a zatim bacen kroz prozor sa treceg sprata.
Nikako nije bilo u interesu komunistickom rezimu da se takav svjedok pojavi na Nirberskom procesu.
Prijedlog Deklaracije o rehabilitaciji djenerala Milana Dj. Nedica koju su potpisali poslanici u Skupstini Srbije 13 maja 1992 god.: dr. Vojislav Nedeljkovic, Slobodan Rakitic, Vlatko Vukovic i Milan Mikovic:
Djeneral Milan DJ. Nedic, predsednik Vlade nacionalnog spasa Srbije od 1941 do 1944 godine, zasluzan je za spas milion ljudskih zivota (iskljucivo Srba).
Djeneral Milan Dj. Nedic je zrtvovao ne samo sebe, svoj zivot nego i svoju cast za spas Srbije.
Djeneral Milan Dj. Nedic nikada nije bio, niti moze biti izdajnik narodni, kakvim ga proglasise komunisti.
Djeneral Milan Dj. Nedic nije izdao narod, veru, istinu ili srpsku tradiciju, komuniste ionako izdati nije mogao jer je njihov neprijatelj oduvek bio. Kao sto je Sveti Sava od strane Srpske pravoslavne crkve proglasen duhovnim ocem svih Srba, tako je i djeneral Milan Dj. Nedic od strane srpskog naroda proglasen „Srpskom majkom“ i Ocem Otadzbine“. Zbog besmrtnog dela koje je ucinio na ocuvanju srpstva, krajnje je vreme da se sa njegovog imena skine zig izdajnika narodnog, i da bude proglasen za jednog od najvecih srpskih sinova, jer u velicanstvenoj zagrobnoj vojsci Srbije, armijskom djeneralu Milanu Dj. Nedicu pripada jedna od celnih pozicija. Ivo Andric je zapisao: „Svi mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi dva puta, prvi put kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zaduzbina.“
Zaduzbina djenerala Milana Dj. Nedica je Srpski narod.
