Objavljujemo necenzurisanu ispovest čoveka o svemu što se događa u državnoj upravi: od toga kako se dolazi do posla, preko zabušanata koji troše naš novac, do nesposobnih šefova i preprodavaca toalet-papira i tonera za štampače. Ovaj insajder prvi je „zviždač“ koji se drznuo da progovori o onome o čemu svi državni zaposlenici, uljuljkani sigurnim platama i debelim vezama, bez izuzetka ćute. Evo delova njegovog svedočenja koje je integralno objavljeno u novom Nedeljniku.
Ne postoji osoba koja je dobila posao u bilo kom organu državne uprave, a da ga je dobila regularno, na konkursu, bez veza i vezica (neverovatna ironija je da ti i za posao vozača u ministarstvu, recimo, nisu potrebne veze i vezice, već popularna „sajla“, koja je u nekim slučajevima i sam direktor/ministar!). Ne postoji. Ako ikad naiđete na nekog ko tvrdi da je u državnoj upravi dobio posao, a da nije imao vezu, znajte da laže. I klonite se te osobe.
Sećam se svog razgovora za posao. Klasična priča svih zaposlenih, velika tragikomedija.
„Nacrtan“ konkurs, naravno – konkurs koji se raspisuje za popunjavanje radnog mesta, a u stvari se raspisuje za osobu koja ili volontira ili već ima Ugovor na određeno u ministarstvu/bilo kom drugom organu državne uprave, a i fizički radi poslove koji su u opisu radnog mesta za koje se konkurs raspisuje.
Naravno da osobe koje su me propitivale pojma nisu imale o čemu pričaju. Naravno da sam sve znao. Naravno da sam imao unapred spremljene odgovore. Šef mi ih je dao. čak i da nisam, znao bih aspolutno sva pitanja, zato što su svojom debilnošću vređala inteligenciju svakog prosečnog studenta inače užasnog, zastarelog fakulteta, koji sam bez neke velike muke završio, a koji ne zaslužuje ni ime da mu pomenem.
Nedeljnik Nedeljnik
Kad samo pomislim na nekoliko nesrećnika koji su zajedno sa mnom čekali u hodniku na razgovor za posao i koji su se zaista i nadali da će se zaposliti, dođe mi da zaplačem. To je strašna stvar – ti si u hodniku, čekaš sa svima, znaš da ti imaš posao, a opet gledaš sve te jadne, većinom mlade ljude, koji se zaista nečemu nadaju. Jedna jadna devojka toliko se tresla, mislio sam da će pasti u nesvest.
Zbog čega? Zbog manje od 400 evra koje kao početnik možeš zaraditi? Zbog radnog okruženja koje stimuliše samo negativne osobine ličnosti, samo osobine vredne apsolutnog prezira – lenjost, zavist, pohlepu, nepismenost? Zbog šefova koji ne znaju strane jezike, rad na kompjuteru im nije nepoznat ali ga se klone, koji za veb-mejl nisu sigurni ni kako se izgovara, zbog kojih godine 2013. još uvek nije raspušten daktilo-biro („Naravno da nam je daktilo-biro potreban, da neću ja sam da kucam i prekucavam???“). Zbog rukovodstva koje budžet troši na sumnjive projekte gde angažuje sumnjive konsultantske kuće svojih prijatelja (ili sopstvene, gde je vlasnik prijatelj, komšija, poštar…) i gde se ko zna na koji način utaljuju i dele novac poreskih obveznika?
I da do kraja raščistimo – nije važna garnitura vlasti, skoro deset godina sam ovde da mogu da potvrdim da se svi ponašaju manje-više isto. Razlika je samo u manirima. U nekim od neobaveznih razgovora po hodnicima čuo sam nekoga kako daje izvanredno tačan opis situacije – prešli smo put od uglađenih lopova, ali ispod površine i dalje arogantnih ljudi seoskih manira (da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju), do onih koje te manire uopšte ne kriju već se njima i ponose. Jedino što je svim administracijama zajedničko jeste ljubav prema novcu. Tuđem, državnom, budžetskom, narodnom.
Da ne pominjem kako nas ima previše, mislim da je to opštepoznata stvar. Koliko god da mislite da je loše, nije. Gore je. Svaka administracija godinama govori o racionalizaciji, a na kraju ne da ne ispadne ništa od toga, nego se broj zaposlenih neprimetno uveća. Magija – prave se izmišljena radna mesta da bi se glasači i zaslužni članovi ispravnih partija udomili. Klasika.
Kad pošalješ pitanje ili zahtev jednom od odeljenja, nikad ne dobiješ odgovor. Nikad. Kao crna rupa – možda ljudi i ne postoje? A opet, tu su, upisuju se ujutro u knjigu prisustva (čuo sam da je u jednom od organa zovu Book of Death – vrlo prikladno, ako mene pitate), viđaju se po hodnicima ponekad, a primaju i platu. Međutim, nisu ni oni najgori – najgori su oni koji se ne pojavljuju, a primaju platu. Takozvane kolege „duhovi“.
Mi, a kad kažem mi mislim na državnu upravu, ali i na lokalnu samoupravu, koja je možda i gora (stay tuned, zaista je gora, nisam mogao da verujem šta čujem od ljudi koji tu rade), kao i na javna preduzeća, mi, mi smo kancer ove zemlje. Mi smo ta zmija koja sama sebi jede rep i koja će se na kraju proždrati i implodirati. Mi, uz pomoć političara koji to svesrdno podstiču, jedemo sopstvenu budućnost. Ne samo našu, već i budućnost naše dece, kao i dece naše dece.
Kompletan tekst pročitajte u najnovijem broju Nedeljnika!
Izvor: Nedeljnik
