Љубица Jанковић своjе записе посвећене великом хришћанском празнику завршава искреном вером у идеале, узвишено и лепо коjи ће постоjати док jе људи и њихове душе, наводе из НБС.
Љубица С. Jанковић (1894-1974) оснивач jе и водећи стручњак етнокореологиjе, науке о народним играма. Радила jе у Eтнографском музеjу у Београду, била jе и сарадник Eтнографског института Српске академиjе наука и уметности и члан више међународних удружења за изучавање народне културе.
Дневник, коjи jе поверен на чување Народноj библиотеци Србиjе, Љубица Jанковић jе водила од 1907. до 1974. године.
Изложба „Сестре Jанковић и народна игра – Легат Љубице и Данице Jанковић“ отворена jе 18. децембра 2014. у Народноj библиотеци Србиjе и траjаће до 6. фебруара 2015. године.
„Бадње вече. Mа да jе тек 10 сати прошло, моjи су сви полегали уморни од многог тумарања и послова коjима су ових дана – као и увек пред Божић – били изложени. Oца се жали како су му ноге промрзле кад jе ишао да купуjе прасе а после, настоjавао и одгледао док се оно напољу – jадно! – клало и уређивало. Mама опет вели, да и ако оваj стан ни у пола не задаjе посла од оног прошлог – ипак се она jедва држи на ногама и зато она не чека никог већ леже“, наводи Jанковић у свом дневнику из 1909.
„И Дана ниjе знала шта би паметниjе могла урадити, и зато jе легла. Само jа пошто сам сав своj посао свршила т.j. уредила и ходник и у њега пренела jело све и поређала на цигље, да би измрзнуло и слађе било, а и да се, што jе главно, склонила из „шпаjза“ од домашаjа пацова, мишева и буба-шваба – пошто сам све то дакле урадила – jа ево хоћу мало, тек обичаjа ради, да ову jадну свеску обогатим коjом више шкработином“, додаjе она.
Уосталом, немам шта много рећи, jер – Боже, опрости ми – ниjе ми изгледало да ће сутра Божић, таj, за мене, наjсвечаниjи и наjсветлиjи празник; jедино, што нисмо „падали на нос“ од посла, као до сада, па смо све лепо распоредили, те смо постепено све свршили, што смо других година и ако много дана пред празник, све на jуриш спремали; а друго, што нема снега – наjлепшег украса божићњег.
Oно истина, о вечери смо на наjсвечаниjи начин извршили све верске обреде т.j. очитали молитву, отпевали „Рождество твоjе“, обгризли смокву, жути шећер, нишадор и шта ти jа знам jош тамо шта – што рек“о уjче Tика, али тек тек, док погледам напоље, па видим дрвеће голо, земљу голу, и све голо, ништа ниjе обучено у свечано рухо у коме се до сада дочекивало рођење наjвећег младенца – онда ми се чисто учини да jе природа заборавила шта jе сутра, и да ништа више не зна за заслуге тог Богочовека чиjе се рођење сутра прославља.
Aли не, немам права, jер кад сам поглед своj управила небу, видела сам да су месец и сjаjне звездице ишарале цео небески свод и да су се – налик на наjскупоцениjе диjаманте – трудиле, коjа ће више лепотом своjих блиставих зракова уздићи славу Божjу и што свечаниjе дочекати долазак узвишеног детета. Jош их има дакле, коjи умеjу ценити шта jе узвишено и племенито, шта нам душу препорођава. Не, ниjе jош овладала и сасвим победила материjализам и практична проза живота; идеално, лепо и узвишено мора опстати док jе људи и у њима душе – искре божанске, навела jе у дневнику Љубица С. Jанковић.
Дневник Љубице С. Jанковић налази се у Легату Љубице и Данице Jанковић, коjи jе завештан Народноj библиотеци Србиjе. По изричитоj жељи легатора Љубице С. Jанковић Дневник ниjе био доступан за коришћење 40 година од њене смрти.
Преузето – B92
