Kupiti fabriku ili stan – ovako bi, bez šale, zbog bagatelne cene ponuđene na aukciji velikog broja firmi mogla da glasi dilema potencijalnih kupaca. Pokazalo se ne jednom da je novim vlasnicima na umu samo imovina preduzeća, pa se zarad postizanja profita, a ne očekivanog razvoja firme opredeljuju za prvu soluciju – kaže profesor dr Mlađen Kovačević, komentarišući praksu da se često u bescenje prodaju do juče veoma uspešna preduzeća.
Kao jedan od novijih primera navodi registrovanu ponudu od samo 128.000 evra, koliko je konzorcijum od tri firme („Gumel“ do“, Agrija kop“ i TPU kompani) krajem januara ponudio za „29. novembar“, subotičku firmu u restrukturiranju. Reč je o nekada uspešnoj industriji mesa, koju pamtimo i kao prvog proizvođača gotovih jela od mesa i firmu koja je, svojevremeno, mesom i mesnim proizvodima snabdevala Vojsku.
I prodaja Industrije čarapa i trikotaže „Ineks partizanka“, na atraktivnoj beogradskoj lokaciji, u blizini Vukovog spomenika, radnicima ove firme nije donela očekivani poslovni boljitak, ali je zato novom gazdi – vlasniku MPC – omogućila zavidnu zaradu. Pravdajući postupak nerentabilnošću dalje proizvodnje zbog nelojalne konkurencije Kineza, on je fabriku od 8.5000 kvadratnih metara, u Ulici ćirila i Metodija broj 8, do temelja porušio da bi na prostoru koji je svojevremeno (2000. godine) simbolično platio 171 marku po kvadratnom metru izgradio stambeni kompleks „Oaza“ i pedesetak ekstraluksuznih stanova prodao po ceni od 2.400 evra po kvadratu – podseća dr Mlađen Kovačević.
Šta reći i za prodaju beogradskog „Vatrosprema“, na 12.000 ari, uz pride dva hektara placa, na Voždovcu, kupljenog za simbolična 52 miliona dinara i to još na šestogodišnji kredit, hartijama stare devizne štednje…
PLACEVI RUŠE FABRIKE
Veliki broj kupaca domaćih firmi merkajući fabrike, u stvari, bacaju oko na placeve na kojima su podignute, odnosno na okolno zemljišta koje tim firmama pripada. Razlog je što su te površine pretvore li se rušenjem ili izmeštanjem fabrika u gradsko građevinsko zemljišta više puta unosnije od vrednosti često propalih fabrika.
Primera za to je mnogo. Tako je grčka „Lambda“ kupivši „Beko“ za 55 miliona evra došla i do 4,5 hektara zemljišta. Umesto proizvodnih pogona, na tom prostoru, kod Kalemegdana, gradiće se hotel i luksuzno stambeno naselje. Vlasnik IMT, uz fabriku, za 121 milion evra dobija pride i 35 hektara placa. Preduzeće BIGZ, prodato u martu prošle godine firmi za trgovinu, investicije i konsalting – „Beta partners“, vlasnika Milke Golubović, za 310 miliona dinara, donelo je novom gazdi plac od dva hektara. Proizilazi tako da ar placa u atraktivnom delu grada košta samo 20.000 evra, odnosno 200 evra po kvadratnom metru.
Slična sudbina je zadesila i obližnju Beogradsku industriju piva (BIP). Plativši većinski udeo u BIP-u, konzorcijum švedskog investicionog fonda „Junajted nordik beveridž“ i litvanske firme „Alita“ za 21,4 miliona evra, postao je vlasnik i četiri hektara zemljišta.
Sulude transakcije
– Oni koji pravdaju ove sulude privatizacione transakcije objašnjavaju ih žurbom, obavezom da se ispoštuje zakonski – već jednom prekoračen rok za okončanje ovog posla do kraja ove godine. Meni takva vrsta (ras) prodaje, međutim, niti je jasna, niti je opravdana – kaže naš sagovornik. Smatram je čak velikom greškom. A ako grešku u opredeljenju za privatizaciju po svaku cenu može da javno da prizna i nobelovac Milton Fridman, zbog čega to onda ne bismo mogli i mi – pita se dr Mlađen Kovačević.
Početkom devedesetih – pojašnjava on – Fridman je zemljama u tranziciji, kao formulu uspeha, poručio – „privatizacija i samo privatizacija“… Deo tog „svetog pisma“, sa devet „zapovesti“ za oporavak privrede, pored bespogovorne privatizacije, sadržao je nužnu liberalizaciju uvoza, privlačenje direktnih investicija i deregulaciju, odnosno povlačenje države iz privrede.
Koliko je ovo pomoglo pomenutim privredama, videli smo i sami. A kada je reč o autoru „spasonosne formule“, pre tri godine oglasio se priznanjem: „Ipak, nisam bio u pravu“… „Vladavina zakona“, veli dalje on, „primarnija je od privatizacije“. A zatim dodaje: „Bez uticaja države, stvar u svoje ruke preuzima mafija“. Uverili smo se u to i sami – kaže dr Kovačević.
I Fransis Fukojama iz SAD pisao je devedesetih godina kako je liberalna demokratija za sva vremena pobedila rivalske ideologije, naglašavajući svemogućnost tržišta i njegovo preuzimanje, od države – sile broj jedan.
Trebalo mu je više od decenije – kaže dr Kovačević – da prizna zabludu. Napisao je, pri tom, da ekonomske reforme u zemljama tranzicije nisu urodile plodom, a ponegde su i pogoršale stanje, pored ostalog i zbog potcenjene uloge države, neophodne za sprovođenje važnih mera vlasti i u sprovođenju mera ekonomske i razvojne politike. To što je u zemljama u razvoju prevideo odsustvo institucionalnih kapaciteta, s nužnom kontrolnom funkcijom, nazvao je elementarnom i koncepcijskom greškom.
Do nas su dolazili i saveti ekonomista, poput Mencigera i Štiglica, priseća se dr Kovačević, sa dobronamernim preporukama, od onih da se ne oslanjamo previše na mišljenje međunarodnih finansijskih institucija kada je u pitanju fiksni valutni kurs, kojem su se Slovenci uspešno oduprli, do upozorenja da saveti MMF često nisu u interesu zemlje na koju se odnose. I u pravu su kada to kažu – smatra dr Mlađen Kovačević. Jer, naša privredna i politička situacija nisu bile plodno tle za mnoge od ovih preporuka.
On tvrdi i da bi se i o ideji, pretočenoj u zakon, da sve što imamo u privredi treba privatizovati moglo ozbiljno polemisati. Reč je, pre svega, o velikim firmama, javnim preduzećima. Bilo bi neophodno da nad nekima od njih država, kako se to čini i u svetu, zadrži monopol ili bar pretežno vlasništvo.
U javnosti se licitira sa 15 do 20 milijardi evra, kao finansijskim rezultatom te prodaje. Pri tom, najčešće se pominju „Jat“, Aerodrom, Beogradski sajam, EPS, NIS, „Galenika“, osiguranje „Dunav“. Istina, da bi se ispunilo obećanje da će 15 odsto sredstava dobijenih od njihove prodaje biti podeljeno na četiri miliona građana, koji još nisu dobili besplatne akcije (po hiljadu evra), prodajnu cenu bilo bi neophodno povećati na 25 do 26 milijardi evra. Ta činjenica, smatra dr Kovačević, prirodno, izazvala bi nagli „devizni udar“ i, istovremeno, nužan pad vrednosti evra i dolara. A to onda znači i poplavu uvoza. Sa svim posledicama.
I dok na ponašanje građana u takvoj situaciji, s obzirom na naš mentalitet, teško može uticati, država bi za tako značajan priliv u budžetsku kasu morala ozbiljnije da se pripremi kako se novac ne bi potrošio bez koristi i za naredne generacije.
Iskustva Rusije, Norveške…
Primera u svetu ima. Recimo, Fond za buduće generacije u Ruskoj Federaciji, Investiciono penzijski fond u Norveškoj. U nekoj formi imaju ga i Saudijska Arabija, Kina… Svima im je zajedničko da novac dobijen prodajom energenata po enormno visokoj ceni, ili zahvaljujući izuzetnom suficitu (Kina), ulažu u profitabilne poslove izvan zemlje. Nama bi takav fond poslužio i za servisiranje ogromnog deviznog duga, koji je lane iznosio 26,3 milijarde dolara.
čak i sa ovakvom namenom novca dobijenog od potencijalne prodaje javnih preduzeća, odluku o ovom poslu trebalo bi sto puta preispitati, smatra dr Kovačević. Utvrditi do detalja šta i u kom procentu otuđiti. Jer, zbog čega bi se država koja ima monopol nad EPS-om odrekla tog svog prava, prepuštajući ga, recimo, zainteresovanoj firmi čEZ, koja zapravo predstavlja monopol češke države. Ulažući u naš EPS, češka firma će, prirodno, želeti da što pre vrati svoj novac. A kako će drugačije ako ne povećanjem cene električne energije koja je, istini za volju, kod nas niža nego u okruženju – veli Kovačević. Zbog toga je neophodno – dodaje on – da se još jednom izvaga šta nam je pametnije prodati, a šta ostaviti u okviru državnog monopola, ili u najvećem procentu.
Prema njegovom mišljenju, više koristi bi imali ukoliko, za razliku od „Jata“ i, recimo, „Galenike“, na pijacu ne bi izneli Aerodrom, Sajam, osiguravajuće društvo „Dunav“, u većem procentu i EPS. Rečju, sve ono što državi obezbeđuje značajniji profit.
