SUDBINE
MIROSLAV SAVIć NAŠ čOVEK IZ KARAKASA
Tamo ljudi traže i pronalaze bilo kakav posao samo da ne bi učili školu. Zato
je živdtni standard, u vreme kada sam stigao, bio viši nego danas
Neki još pamte da je jugoslovenski aerotransport, blagodareći domišljatosti i
poslovnim vezama direktora Miljenka Zreleca, svoje poslednje „boinge“, kupljene
još daleke 1989. godine, platio pšenicom uprkos drakonskim propisima Agencije
za hranu i lekove SAD. Ugovor je nosio šifrovanu oznaku „Projekat MB11“ upravo
zbog cepidlačenja rečene agencije. Posao je obavljen na državnom nivou, ali ima
i manjih, pa zato i manje poznatih.
Pričali su mi prijatelji koje je život odveo ili oterao u Kanadu, u Toronto, da
je izvesna žena rodom iz okoline čačka, tamo napravila unosno preduzeće i
požnjela vrtoglav uspeh proizvodeći kajmak! Priča je gotovo holivudska: počela
je s jednom kravom, pa kupila drugu… Ima optimista koji će u ovome „otkriti“
kako su Kanađani prepoznali svu lepotu ukusa poznatog srpskog proizvoda, i da
je ova čačanka utrla put izvozu našeg kajmaka na bogato tržište. Neće biti…
Skloniji sam da pomisli da tamo, u Kanadi, danas ima toliko Srba, ekonomskih i
svakih drugih emigranata, da je taj njen posao s kajmakom bio sasvim očekivana
posledica. A ako se i neki Kanađanin osladio njime, neka je. Valja se.
Bio sam kod druga baš kad mu je stigla vest da je iz Australije u Srbiju stirao
brodski kontejner za 7.500 boca njegove rakije „general“ iz Koštunića, koju
vredni trgovci našeg porekla odande uzimaju samo „za probu“; ako posao krene,
poručiće još. Toliko rakije bi se u mojoj beogradskoj kafani „isprobavalo“
barem godinu dana, ali Australija je to, velesila!
Neki Ercov se, navodno, namlatio para švercujući zlatiborski goveđi pršutu
Evropu, gde ga oblaporni znalci plaćaju suvim zlatom. Šteta što mu posao visi o
tananoj niti slučaja i sreće, ali snaći će se on, ne sumnjam…
Mnogo je sličnih primera, ali teško je razlučiti stvarnost od mita, posebno ako
se toliko životno prepliću. Ipak, nedavno sam bio u prilici da lično čujem
jednu takvu priču „iz prve ruke“, a upravo od njenog glavnog junaka Miroslava
Savića, inače stanovnika Venecuele, koga sam upoznao u Gojnoj Gori, njegovom
rodnom selu, najzabitijem na teritoriji gornjomilanovačke opštine. On je danas
uvažen i imućan žitelj Karakasa.
Ni otići, ni vratiti se
– U moje vreme niko sa sela nije išao u inostranstvo iz besa, već od muke –
počeo je Miroslav kao da se pravda. – Kad sam odlazio, a bilo je to pre
trideset sedam godina, u čitavoj Gojnoj Gori bila su samo tri traktora, dok
danas svaka kuća ima po tri. Toliko je automobila, da je, kažu, zbogtoga
ukinuta redovna autobuska linija!
U to vreme naši ljudi su odlazili u Francusku i Nemačku, dok su ovi iz
čačanskog kraja iz nekog volšebnog razloga urakljili Italiju. Bivalo je da neko
ode i „preko bare“, u Ameriku ili Austratšju, ali u Venecuelu… Ona baš i nije
bila na tim koridorima?
– Nikad ne bih ni čuo za nju, da onamo ranije nije otišao moj ujak, kaluđer.
Moja majka ga je, kao najmlađeg, odgajila, a on, kada se skrasio, pozvao me je
kod sebe da joj se oduži. Imao sam samo dvadeset godina kad sam se otisnuo u
svet. A, toliko daleko, da sam o skorom povratku mogao samo da sanjam.
Tek sada, kad za sebe mogu da kažem da sam imućan čovek, u mogućnosti sam da
vagam gde bih: da li ostati onde, u Venecueli, ili se vratiti zauvek… Iako me
za Gojnu Goru vezuju jedino bolna sećanja i majčin grob. Ona je, nesrećnica,
umrla tri godine nakon mog odlaska.
Ali, kada je odlazio, to je bilo moranje, a ne stvar izbora. Priča o
Miroslavljevom detinjstvu je dikensovska: od tragičnog poglavlja da je rođenog
oca upoznao a da s njim nikad nije prozborio ni jednu jedinu reč, preko beznađa
u kojem je živeo s majkom, do dečaštva obeleženog potucanjem po Jugoslaviji za
bilo kakvim težačkim poslom koji bi mu obezbedio makar skroman zalogaj hleba.
Svejedno, nikada nije poželeo da tu bolnu priču svoje mladosti zaboravi.
Naprotiv.
– Kada sam polazio za Frankfurt, da bih s ukrcao u avion koji će me prevesti
preko Atlantika, znao sam samo da tamo ne može biti gore nego ovde – seća se
živo. – A ni njima nisu cvetale ruže. Pa, zamalo me nisu ukrcali u avion i
vratili kad su shvatili da ne znam ni reč španskog… ili bar nemačkog.
Da uza se nisam imao cedulju sa ujakovom adresom, tako bi se dogodilo. Sav
prtljag bile su mi tričetiri flaše rakije, jedne pantalone, košulja… Što je
najstrašnije, kad sam stigao, a ubeđen da sam došao na bolje, prvo što sam
ugledao bile su kartonske kuće, ma čitava kartonska naselja u brdima oko
aerodroma!
A, na sve to, kad sam izašao iz aerodromske zgrade, svuda uokolo vojska pod
oružjem. Nisam mogao znati da im u posetu upravo dolazi predsednik Mađarske, pa
pomislih: eh, moj Miroslave, baš si pronašao crkvu u kojoj ćeš da se moliš…
Zbog nestrpljivog kaluđera
U Karakasu je zatekao tek nekolicinu Srba. A dokučili su da je naše gore list
po „drini“ bez filtera… koju su mu u slast popušili!
– Danima sam morao da im pričam kako je „kod kuće“, čak i o onom vremenu kad
još nisam bio rođen. Najpažljiviji slušalac bio je neki Jovanović, koji bi se
nekad razdragano smejao… ili bi mu potekle suze od moje priče.
S ujakom se upustio u nekoliko poslova koji su mu oduzeli i trud, i vreme, sve
dok nije shvatio da on ono što skupa urade radije poklanja, no što prodaje.
– Ne isplati se ići u posao s kaluđerom uzdahnuojeMiroslav. – Jer on ili
pokloni ili dopusti da ga prevare. Zato sam se posle godinu dana osamostalio.
Radio sam sve i svašta, ali kruna svega bila je kuća za ujaka i mene, koju sam
sazidao sam samcijat. Poslete kuće, sazidao sam još nekoliko, a kad poslednju
nisam uspeo da prodam, odustao sam. U međuvremenu ujak je otvorio radnju za
izradu kora za pitu i gibanicu, ali je ona posle godinudana neslavno završila.
Šta god je započinjao tako je završavalo. Valjda nije bio dovoljno strpljiv, ko
zna. Tako sam ja preuzeo taj posao od njega. Bilo je to pre dvadesetosam
godina…
Osnova venecuelanske kuhinje su crni pasulj i kukuruzno brašno, a tu o korama,
svejedno da li za pitu ili za gibanicu, jednostavno nema razloga ni razmišljati!
– Da mi ne beše Grka, Jevreja i Portugalaca, najverovatnije bih i ja, uz onu
šačicu Srba, odmah propao. Mada, tu se upleo čitav niz nekih srećnih okolnosti.
Pre svega, šta god da sam preduzimao, gledao sam da prvo ja sam to dobro
izučim, da ispečem zanat. Tek posle je došlo sedam radnika…
Danas ih imam dvojicu, jer sam izumeo i usavršio mašine za izradu kora. Zatim,
naučio sam Portugalce da prave pitu od jabuka! I na kraju, kadje nastala
pomama, počeo sam da se pojavljujem u novinama, što je zapečatilo taj moj
uspešan posao. Krenulo je kako se nikada ne bih nadao. Tad sam otvorio i svoju
sopstvenu poslastičarnicu koju sam držao sve dok se nisam oženio. Beše to 1983.
godine…
Sve bolji život
Snežana je rođena u Venecueli I njen život je bio neuporedivo lakši i lagodniji
nego Miroslavljev… iako je ostala bez oca sa samo dve godine.
– Samo četiri meseca kako nam se rodila ćerka Darinka, Snežana se upisala na
medicinski fakultet. Ja sam radio i čuvao ćerku sve dok nije diplomirala. A
komšinica Nada, koja je držala krojačku radnju u blizini, „zabrinula se“ za
našu zajedničku budućnost zato što će, kako me je uveravala, kad diplomira,
Snežana biti „jača“ od mene jer nemam škole?! Tek kad sam joj objasnio da bi
me, da hoće, ona odavno ostavila, malo se primirila. Ali zato, kad je Snežana
diplomirala, došla je da čestita – meni.
Posle je i ćerka Darinka krenula majčinim stopama, završila je medicinu i udala
se za kolegu Venecuelanca.
– Danas žive u Španiji, uspešni su, a ja sebi pripisujem u zaslugu to što nam
i zet govori srpski. Da budem pošten, ja sam španski jezik naučio tek pod stare
dane. Govorio sam prostim seljačkim jezikom jer sam bio okružen takvim ljudima,
i tek kad mi je krenuo s poslom, malo sam ga išlifovao… A i to tek kada mi je
jedan naš psiholog rekao da mi u razgovoru s ljudima neće pomoći gestikulacija.
Inače, u našoj se kući i dandanas govori samo srpski, pa je moje učenje pravog
španskog jezika, onog kojim govore obrazovani poslovni ljudi, trajalo čak deset
godina.
U međuvremenu je stekao mnogo prijatelja, upoznao ljude i zemlju, pa stigao i
da ih uporedi s nama.
– Tamo ljudi traže i pronalaze bilo kakav posao – samo da ne bi učili školu.
Zato je životni standard, u vreme kada sam stigao, bio viši nego danas. Kod
nas, u Srbiji, danas je bar dvostruko viši… iako Venecuela važi za bogatu
zemlju, ima naftu, zlato, dijamante i mnoge dragocene rude. Kao da je Bog tamo
naselio najveće neradnike?!
Zato ga sve više vuče Srbija.
– Pre dve godine, kada sam posle toliko vremena prvi putdošao ovamo, nisam
smeo da povedem suprugu jer nisam znao šta ćemo zateći. Kad sam odlazio iz
sela, nisam mogao da ra vidim od vrzina u koje je sve bilo zaraslo. A danas!
čudo. Ima i onog što mi ne ide u glavu: gledam, rodile šljive, pucaju grane, a
naš seljak priča kako nema računicu da ih kupi čak ni za rakiju. Kao, ne
isplati mu se, jevtina je. Pa, kako može da mu se ne isplati kad je za džabe?
Kao i tamo: samo kukaju, a ništa ne rade. A opet, nijednog našeg čoveka nećeš
videti da u svojoj rođenoj zamlji radi kao u inostranstvu, po tome smo slični s
Venecuelancima. Pa, tamo ti niko ni na sopstveni rođendan neće doći na vreme, a
kamoli na posao. Kažem ti, tamo je bogatstvo iskvarilo čak i sirotinju, a tako
je, nekako, i kod nas.
Nije pričao o budućim planovima, ali je povremeno telefonom razgovarao s
majstorima koji zidaju nekakvu kuću u Gojnoj Gori. A to bi moglo da znači samo
jedno! Jer, ne može se iz Karakasa skoknuti ovamo, do vikendice.
