Dobrila Borojević: Pisanje nije moja svesna odluka i zato je nezaustavivo

Prevodilac, pisac i novinar Dobrila Borojević, ranija dugogodišnja stalna saradnica Srpskih nedeljnih novina u Mađarskoj, a danas Glasa Pešte, u razgovoru za matični portal Glas Pešte kaže da se ideje za priče koje piše i po kojima je poznata i omiljena u čitalačkoj javnosti, obično rađaju dok šeta po gradu ili uz reku. „Nekoliko rečenica se već tada roji u mojoj glavi i one se jednostavno izliju na papir ili u kompjuter, kada stignem kući. Čini mi se da je to nezaustaviv proces, ali nije deo svesne odluke”, kaže ona.

U svojim pričama vraćate nas u vreme kada se prilično drugačije živelo nego danas. Otkuda ta potreba?

– Sa godina verovatno svi postajemo nostalgični za vremenom iza nas, dobom detinjstva i prve mladosti, odrastanja i spoznaje sveta oko sebe. Kod mene ta sećanja izviru iz nekih skrivenih škrinja, u kojima su davno pohranjena, i onda me obraduju i ogreju kada ih nađem, ili kada ona sama odjednom zasijajau i jednostavno vrate vreme unazad, u ono doba nevinosti, kada su svi putevi pred nama bili otvoreni. Nekada me podsećaju na sakupljene školjke sa peska raznih plaža koje, kada ih protrljaš, zamirišu na leto i more.

Vaš stil u mnogome podseća na redove Mome Kapora, s tim što u svoje priče unosite daleko više ličnog, odnosno manje domaštanog. Šta Beograd danas čini drugačijim u odnosu na vreme vašeg odrastanja i rane mladosti?

– O, ne znam da li moji redovi podsećaju na redove našeg velikog pisca, koji je o Beogradu posebno lepo pisao, jer ga je voleo. Ali, ukoliko je to bar u nekom segmentu tačno, veoma mi je drago. On jeste bio moj uzor, rado čitan pisac i neko po čiji sam autogram odlazila na Sajam knjiga, želeći da ga sretnem, kupim knjigu i promenim po koju reč dok bi mi on knjigu potpisivao. Sećam se baš trenutka kada mi je potpisivao roman „Konte”, koji je nekako povezivao zajedničku ljubav prema Crnoj Gori.

Eto, to je bio taj Beograd, o kojem me pitate, sajmovi knjiga na koje me je prvo kao devojčicu vodio otac, na koji ste odlazili da čujete i viditi velike pisce. Pamtim dobro i nedeljna izdanja Politike o koje smo se u kući prosto otimali, sa željom da prvi dođemo do Kaporove priče za tu nedelju.

Mnogo godina kasnije imala sam priliku da u Budimpešti upoznam njegovu ćerku Anu, otprilike moju vršnjakinju, koja je tada otvorila jednu lepu izložbu svojih slika u jednoj budimskoj galeriji. To je za mene bila posebna čast.

Kako objašnjavate svoju potrebu za pisanjem? Aktivno ste počeli da pišete tokom perioda života provedenog u Budimpešti. Da li je to bio trenutak odluke ili proces?

– Pisanje je moja potreba i dešava se prilično spontano. Obično se ideje za nešto o čemu ću pisati rađaju dok šetam po gradu, uz reku… Nekoliko rečenica već se roji u mojoj glavi i one se jednostavno izliju na papir ili u kompjuter, kada stignem kući. Čini mi se da je to nezaustaviv proces, ali nije deo svesne odluke.

Kada sam stigla u Budimpeštu, sve je oko mene bilo novo, grad, ljudi, nepoznati jezik, drugačije boje i zvuci, pa je to pojačavalo senzaciju. Jednostavno sam primećivala sličnosti i razlike, i o njima pisala, a sigurno je da sam i ja bila u sasvim posebnom raspoloženju. Nekako se desilo da su tada  Srpske nedeljne novine (SNN) u Budimpešti prepoznale zanimljivost mojih priča, koje su govorile o svakodnevnim stvarima koje su se događale nama došljacima, i tako je krenulo.

Pre nekih četvrt veka u SNN-u je izašla moja priča „Kafa”, i ja sam tada bila prilično uzbuđena. Čitaoci su jasno prepoznali da govorim od tom našem dragocenom porivu za druženjem, kafi sa prijateljima, posebno u tuđini, i stavili mi do znanja da se i sami tako osećaju. Kada sam shvatila da imam čitaoce, nastavila sam da pišem.

Vaša knjiga „Moja Pešta” objavljena na srpskom i mađarskom jeziku, pobrala je simpatije brojnih čitalaca. Kako danas gledate na ovo delo?

– Jeste, knjiga „Moja Pešta” objavljena je pre šest ili sedam godina u izdanju Srpskog pozorišta u Mađarskoj, koje je osetilo da bi ispovest jednog doseljenika bila interesantna za čitalačku publiku, kao i da se odlično uklapa u pozorišni festival, koji svake godine organizuju u Nacionalnom teatru u Budimpešti. Tada je organizovano jedno zaista lepo književno veče, kada su dve glumice čitale moje tekstove na mađarskom, a ja sam vodila razgovor sa jednim pozorišnim stvaraocem koji je bio u ulozi konferansijea.

Ogromno je zadovoljstvo bilo naći se na programu tog festivala, koji je objavljen na sajtu pozorišta, a meni je pružilo priliku da i mađarska čitalačka publika razume moju priču. A ona je nastajala upravo kroz tekstove u Srpskim nedeljnim novinama, neku vrstu feljtona koji sam kasnije pretočila u knjigu. Imala sam tada zaista ogromnu podršku i pomoć svojih prijatelja, Milana Rusa iz Srpskog pozorišta u Mađarskoj, našeg glavnog urednika u novinama (SNN) Dragana Jakovljevića, fotografa Ivana Jakšića, kao i ljudi koji nažalost više nisu među nama, Predraga Stepanovića, prevodioca, i Petra Miloševića, profesora i pisca. Svi oni su verovali u mene, ohrabrivali me, i tako je nastala moja knjiga, koja je, kada joj ugledate korice, nemerljiva radost za svakog stvaraoca.

Hoće li biti nastavka ili pak nečeg potpuno novog, ali takođe u formi knjige?

– Ne znam da li će biti nastavka, možda me život odnese u neki novi grad, koji zamiriše i probudi moja čula, a do tada pišem svoje priče o svemu što zagolica moju maštu. Dnevne internet novine „Glas Pešte” redovno objavljuju moje priče i sasvim sam zadovoljna reakcijom publike koja taj portal prati.

Po struci ste filolog engleskog jezika, bavite se i prevođenjem. Da li po vašem mišljenju, savremena tehnologija ugrožava poziciju prevodioca?

– Prevođenje je posebna vrsta umetnosti, rekla bih, naročito kada se radi o literaturi, a da ne govorim o poeziji. Tu ne vidim da bilo kakva tehnologija može da zameni ljudsku dušu, mada nam svima pomaže da lakše i brže pretražujemo i dolazimo do informacija. Možda se neki usko stručni i naučni tekstovi mogu na taj način prevoditi, ali je i tu potrebno oštro oko dobrog poznavaoca da ne bi došlo do krupnih grešaka. Svaki jezik, znamo svi, obiluje izrazima koji su gotovo neprevodivi, zatim, značenja reči se menjaju u zavisnosti od konteksta, a jedna reč može značiti više različitih stvari. Za sve to je potrebno dublje poznavanje materije, kao i kulture naroda čiji jezik prevodimo.

Da li vam danas nedostaje folklor, za koji je bila vezana čitava vaša mladost i zahvaljujući kome ste, sa KUD-om Frula, proputovali dobar deo sveta?

– Kada se moji prijatelji i ja uželimo folklora, onda se okupimo na nekoj dobroj svirci i zaigramo. I dalje nismo loši, a donedavno smo se okupljali i povremeno vežbali u jednoj sali, sve dok nas korona nije nekako rasterala. Jednom igrač, zauvek igrač! To znaju svi koji u upoznali tu čarobnu draž izlaska na scenu uz ritmove koji nam negde svima struje venama.

Zaista, folklor mi je omogućio da veoma mlada proputujem pola sveta, ali i da steknem prijatelje za čitav život. Sada se, kada god se okupimo, rado prisećamo tih dana uz obavezne fotografije sa različitih mesta, koje nas podsete na divne dane. Takođe, kada je srpsko izdanje „Moje Pešte” predstavljano u Beogradu, moji folklorci su bili moja podrška i uz prave zvuke „Čardaša” oduševili prisutne.

Izvor: Glas Pešte