Već punih osam godina 67-godišnja Živka Kegl iz Landaua deli sve radosti i tuge sa porodicom Subašić iz Beograda. Nažalost, ovih drugih je više, ali podrška i razumevanje tada su i najpotrebniji. Istom brzinom i saosećanjem, kao u jeku bombardovanja kada je Slobodanu Subašiću, obolelom od mišićne distrofije, tada brucošu Ekonomskog fakulteta, nabavila elektronska invalidska kolica, nedavno je učinila sve što je u njenoj moći da njegovoj majci Nadici ublaži bol zbog gubitka roditelja.
Dva paketa, jedan za drugim, stigla su posredstvom Redakcije „Vesti“, a svake večeri Živka i Nadica vode duge telefonske razgovore.
– Roditelj za dete nikada nije dovoljno star da bi se njegov gubitak prihvatio bez bola. Ogromnu prazninu koja je ostala u srcu, meni odlaskom majke, a mojim sinovima odlaskom bake, popunjava Živka. Slobodan i Miloš do sada su je zvali drugom bakom, ja drugom majkom. Sada nam je samo ona nam je ostala – kaže Nadica Subašić.
Saznavši da će njena štićenica godinu dana nositi crninu, kako običaji nalažu, majka Živka pobrinula se da je obuče od glave do pete. Osim garderobe, u paketima su i mnoge druge stvari, neophodne u danima žalosti, na koje se najčešće zaboravlja.
– Kad duša boli, imunitet opada i javljaju se razne fizičke tegobe, od glavobolja do neraspoloženja koje može da preraste u depresiju. Postoje preparati da se to spreči i ja sam ih nabavila, a „Vestima“ se zahvaljujem što su omogućile da moje pošiljke stignu Nadici, njenom suprugu i deci – kaže Živka Kegl, dobrotvorka i druga majka i baka ne samo Subašića nego i mnogih drugih porodica koje je upoznala i zavolela posredstvom Humanitarnog mosta.
