Trio „Balkanske žice“, gitaristi Zoran Starčević i njegova dva sina, Nikola i Željko, večeras (subota) sviraju u Vankuveru na poslednjem koncertu tokom svoje mini kanadske turneje. Publiku u Torontu i Kičineru već su upoznali sa svojim majstorijama i približili joj balkanski muzički ćilim satkan od raznovrsnih, lepršavih i melanholičnih nota sličnih podneblja i kultura. Sa Zoranom Starčevićem razgovarali smo u Torontu nakon koncerta u „Glen guld“ studiju.
– Za nas je izazov svaki prvi koncert tamo gde dosad nismo bili zato što je svako upoznavanje sa novom publikom proces u oba smera. Nama se prvi put, eto, desilo da sviramo u čuvenom „Glen guld“ studiju, a naša akustična muzika zahteva reprezentativan prostor. Posle koncerta čuo sam utiske publike i zaista sam zadovoljan reakcijom. Siguran sam da publika koja je došla na naš koncert ovo nije pre imala priliku da čuje. Ne govorim o kvalitetu muzike, nego o vrsti: nova, gitarska, autentična, koja je mešavina klasične, džez i popularnemuzike, retke i u svetu i kod nas. Položili smo neku vrstu ispita kod publike u Torontu i siguran sam da će biti novih susreta.
Amerikanke pevale na srpskom jeziku
U najvećoj džez školi u čikagu održali smo prošle godine koncert pred 1.100 ljudi. Za tu priliku su mi tražili da napišem specijalnu kompoziciju za hor i tri gitare. Ženski hor je nastupio sa nama i devojke Amerikanke su pevale na srpskom. To sam shvatio kao veliko priznanje i nama i Srbiji.
Na koncertu u Kičineru bilo je dosta mladog sveta, neki od njih su došli iz Toronta jer nisu mogli da prisustvuju našem prvom koncertu.
• Trio postoji pet godina i za to vreme ste dobili značajna međunarodna priznanja?
– Za naš rad dobili smo dosta internacionalnih nagrada. To se ceni i u Srbiji i lepo je da to neko prepoznaje. Već 2004. mi smo osvojili prvo mesto u Italiji, na velikom međunarodnom muzičkom festivalu u Toskani, kao najbolji instrumentalni ansambl. Nikola je dobio prvu nagradu u Americi, na internacionalnom kompozitorskom takmičenju, za kompoziciju „Vodenica“, koja je naslovna na našem drugom CD. On je, takođe, dobio prvu nagradu za kompoziciju za klasičnu gitaru i primiće je u junu u Bafalu, kada će ponovo doći u Ameriku. Dakle, tri prve nagrade, sve tri internacionalne, koje se cene, dale su nam krila, pa smo onda dobijali pozive iz Poljske, Mađarske, Turske, Slovenije, Italije, iz Moskve, imali smo tri američke turneje.
Na našim dosadašnjim turnejama i koncertima po svetu nije nas slušala naša publika. Prvi put smo u Torontu svirali za naše ljude. U Americi smo svirali na poziv univerziteta, džez škola i klubova. Sa NJujorškog univerziteta i iz Bostona su nas pozvali da držimo koncerte studentima i predavanja o balkanskoj muzici. Kad sam bio u godinama kao moji sinovi sada, imao sam želju da upišem neku od tih škola, da se školujem za neku vrstu moderne džez gitare, jer u to vreme u Srbiji u redovnom školovanju nije postojala gitara (moderna, džez), pojavila se tek 1989. godine. Pošto potičem iz radničke porodice, to nije bilo moguće ostvariti, pa sam upisao i završio ekonomiju. I onda, posle 30 godina, dobijam poziv takve jedne ustanove ne da učim u njoj, nego da predajem. I tako sam, ipak, došao na mesto o kom sam sanjao, ali u drugoj ulozi.
Bolji smo od pevača
Nažalost, u Srbiji instrumentalna muzika nema veliku tradiciju, niti takvo poštovanje i široku publiku kao što imaju vokalni izvođači. To je krajnje nepravedno prema instrumentalistima jer su oni za 10 klasa bolji od bilo kog pevača. Kad se radi o umeću, instrumentalisti su mnogo veći majstori, i to moram da kažem, makar se svi pevači naljutili. Možete da zamislite koliko je teško napraviti koncert instrumentalne muzike bilo gde u svetu, dok je pevačima mnogo lakše. Nama je veliko zadovoljstvo što možemo da sviramo u svetu i što je naš program zanimljiv i u nekom gradu u drugoj državi, a ne samo u Srbiji – smatra Zoran Starčević.
• Kada su vaši sinovi pokazali želju da se bave muzikom?
– Moja porodica je primer nekadašnje tipične srpske porodice, gde sinovi nastavljaju očev zanat, a to je opcija koja umnogome zavisi od sinova, ne toliko od očeva. Iskreno, nisam navijao za to, znajući kako je teško biti instrumentalista. Vrlo rano su pokazali interesovanje za gitaru, a kad su upisali srednju muzičku školu onda više nije bilo povratka. Stariji, Nikola, bio je đak generacije u srednjoj školi, pa je završio studije desetkom. Mlađi, Željko, student je klasične gitare. Sa svoje 22 godine ima bogato koncertno iskustvo. Izrastao je već u vrsnog muzičara, a zajedno i aranžiramo sve numere. Meni je to kao roditelju bio pokazatelj da je dobro što nisam učinio nešto da ih odvratim od izabranog puta. Oni su i previše okupirani muzikom, uvek su u muzici i oko muzike. U ovom poslu ne morate biti najbolji, ali morate biti prva liga.
• Jeste li zadovoljni statusom koji trio ima u Srbiji?
– Ima više aspekata tog pitanja. Zadovoljan sam statusom koji imamo kod naše publike. Snimili smo dva CD, za prvi album snimili smo muzički film, puno putovali po svetu, po Srbiji, ali Srbija je mala i za našu vrstu muzike krug se brzo zatvori. Publika nas prihvata, ljudi koji vole nešto što je drugačije, cene nas i slušaju. Nisam zadovoljan tretmanom državnih institucija. Za sve što smo uradili na internacionalnom planu, nikad nismo imali nikakvu podršku ministarstva kulture, a mi smo dobili prve nagrade u muzici, promovišući tako i našu kulturu. Nije sve u sportu. Žao mi je zbog toga, ali mi je i drago što smo sve ovo postigli. Ali, ponekad je čovek i ogorčen. Recimo, išli smo u Italiju privatnim automobilom, a videli smo pet autobusa Rusa, autobuse Rumuna, njima je to sve država organizovala i platila, a mi smo vozili do Italije, i to je možda jedina gorčina koju ja osećam… Za muziku sa Balkana ne trebaju reči, ona nosi u sebi neverovatnu emociju. Tu je utkana istorija, tradicija, to se oseća srcem, a publika je najvažnija, ona je konačni sud.
Susreti sa starim drugarima
I privatno sam doživeo dva lepa momenta: u Torontu sam sreo svog školskog druga iz gimnazije, Lozničanina koga nisam video 15-20 godina, i to me je jako obradovalo. A na koncertu u Kičineru sam sreo drugaricu sa kojom sam sedeo u školskoj klupi, Sofiju. Nisam je video više od 40 godina. Bilo je malo potresno i za mene i za nju, prepoznao sam je iako su prošle decenije. Takvi susreti samo pojačavaju naše lepe utiske. Pogotovu ako se bavite muzikom koja nije tako rasprostranjena, niti popularna u onom smislu u kojem je to pop ili narodna – kaže Zoran Starčević.
Uvek smo na dobitku
Celog života se bavim balkanskom muzikom, izdao sam prvi album još početkom osamdesetih i od tada sam uradio 10 albuma. Bilo je tu i srpskih kola i raznih drugih stvari, ali uvek tipična balkanska muzika u tzv. nepravilnim, asimetričnim ritmovima. Ovo što sada radimo je nastavak onog što sam počeo još pre 25 godina. Ideja za trio nastala je odavno, ali nisam imao s kim da sviram. Morale su da se uklope kockice, da deca postanu dovoljno zrela, i to je prosto sudbina. Radimo u istom cilju i kad god sviramo, mi smo na dobitku.
