Neposredni povod za ovaj post je nekoliko tekstova o položaju mladih,
a mogli su biti tekstovi o položaju radnika, nezaposlenih, zaposlenih
kod privatnika, penzionera, malinara, stočara, putara, penzionera ……. i
bilo kojih drugih, jer je svima, osim uskog sloja onih koji su se
snašli u tranziciji, svakim danom u svakom pogledu sve teže. Drugi
povod je tekst anonimnog građanina pokornog koji cirkuliše mejlovima po
internet, a koji će mnogi novopečeni i novoizobrazovani dobrostojeći
oceniti kao žal nekog komunjare za vremenom socijalizma kada su svi
živeli od privilegija.Iako se ne radi o tekstu vrhunskog analitičara,
nazovi političara, stranačkih perjanica i poltrona, čini se da odražava
razmišljanje normalnog običnog čoveka, naroda kome se desilo to što mu
se desilo.
Pa evo šta građanin piše:
Vaspitan sam po opštim moralnim principima:
Kada sam bio mali, majke, roditelji, profesori, dedovi, stričevi, komšije
su bile osobe vredne poštovanja i ugleda.Koliko su nam bili bliži ili stariji toliko su nam više osećaja davali.
Bilo je nezamislivo nevaspitano odgovoriti starijima, učiteljima ili vlastima.Imao sam poštovanje.
Imali smo poverenje u starije,jer su bili roditelji, majke ili rodbina sve dece u ulazu, ulici …..
Bojali smo se tek mraka, grdoba ili horor filmova.
Bojali smo se da ne učinimo nekom nešto nažao zbog nas samih jer smo se i mi tada loše osećali.
Danas sam beskonačno tužan za sve ono što smo izgubili,za sve ono čega će se moji unuci jednog dana bojati.
Za strah u pogledu dece, mladih, odraslih, starih…
Ljudska prava za kriminalce…? Neograničena prava za nastrane…? Platiti
dugove i biti budala…? Amnestija za prevarante…?Pošteni su glupi…?Ne
iskoristiti prednost, znači li to biti budala…?
Šta nam se to događa???
Profesori pretučeni u školi, trgovci prete mušterijama.Rešetke na našim prozorima. Svako zatvoren u svom svetu.
Kakve su to vrednosti?
Auto koji vredi više od zagrljaja, deca koja žele nagradu, da bi
završila školsku godinu. Mobilni u torbama dece, koja su tek izašla iz
pelena. Više vredi jedan Armani od diplome. Više vredi jedan veliki
ekran od razgovora.
Više vredi skupa šminka od zajedničkog sladoleda.
Više vredi IZGLEDATI od BITI.
Kad nam se to dogodilo? Zašto smo dozvolili da nam se to desi? Zašto to trpimo???
Hoću da mogu da skinem rešetke sa prozora, da tamo stavim cveće!!
Želim da sednem na stazu i ostavim otvorena vrata u letnim noćima….
Hoću poštenje kao motiv ponosa. Hoću pravi karakter, čisto lice i pogled u oči… Hoću da postoji i sram i solidarnost.
Hoću nadu, veselje, poverenje…. Hoću da se vratim stvarnom životu,
Dole IMATI
Živelo BITI
Obožavao sam moj jednostavan svet,
Imati ljubav, samilost i solidarnost kao osnovu života
Prezir pred nedostatkom etike, morala i poštovanja….
U osnovi : trebamo uvek biti LJUDI,
Izgradimo bolji svet, ispravniji, gde osobe poštuju osobe.
Utopija…? Ne….? Da….? Možda….?
Ludi, pa do nedavno smo bili takvi…
Mi to zaslužujemo
Naša deca to zaslužuju, a naši će nam unuci biti zahvalni zbog toga.
Možda
ne možemo promeniti ceo svet, ali sebe možemo . Po ugledu na nas I naša
deca će se maker delimično promeniti.. a deca su budućnost sveta.
Nije sporno da sve što ne valja treba rušiti, a sve što je sklono
padu pustiti i pomoći mu da padne jer sve što se menja na bolje i u
interesu većine je dobro, progresivno, civilizacijska vrednost i
dostignuće. Da li baš uvek tako i biva, e to je već diskutabilno,
pogotovo ako je samo nekima dobro a mnogima sve lošije. Samo oni koji
nemaju dovoljno pameti misle da je dovoljno srušiti, razrušiti i tom
prilikom obezbediti sebi lagodan život, a da će se novo i bolje samo
graditi.
Nije uopšte diskutabilno da je situacija u Srbiji po svim pitanjima
zabrinjavajuća, da se nije ostvarilo ni minimum obećavanog i tokom svih
izbora isticanog.
Ako su mladi ogledalo i budućnost Srbije,
onda nam je budućnost sumorna, a situacija zabrinjavajuća. Za to nisu
krivi sadašnji mladi već stariji i oni koji su se posle petooktobarskih
promena dočepali dobrih položaja i odmah postali starmladi i zaboravili
na mlade.
Srbija se mora ozbiljno zapitati i zamisliti nad sledećim konstatacijama:
– čak 80 %mladih veruje da bi u inostranstvu živelo bolje.
– u Srbiji živi 1.250.000 mladih 220.000 mladih čeka u redovima
nezaposlenih. Glavni svih problem mladih koji su završili školovanje je
nezaposlenost,a tokom školovanja ne stiču se praktična znanja, pa je
najteže naći prvi posao.
– Mladi nemaju novca, pagotovo polovina žive sa
roditeljima, ne mogu da putuju, ne vide bolju perspektivu, a 80% ih
nikada nije putovalo u inostranstvo.
– istraživanja iz godine u godinu daju poražavajuće rezultate da svaki treći student planira da zauvek napusti Srbiju.
-„Posle petooktobarskih promena mladi su se povukli, i dobili smo generacije ‘spavača’.
Oni su i politički i društveno neaktivni i smatraju da probleme treba
da rešava neko drugi – roditelji, direktori škola, dekani… Ne žele da
se aktiviraju“, iako su upravo oni u nedavnoj prošlosti bili ključni u
mobilisanju drugih građana i razvoju svesti o potrebi za promenama –
studentski protesti 1991, 1996/1997, demokratske promene 2000.
– mladi su i dalje nezadovoljni, apatični, nezainteresovani za
društveni aktivizam i učešće u političkom životu… Više od 90 %nije
učlanjeno ni u jednu političku stranku, udruženje građana, niti pripada
nekoj crkvenoj organizaciji. Većina nije angažovana ni u
kulturno-umetničkim društvima ili hobi-udruženjima.
Usrećivanjem građana Srbije intenzivno se bavi država, političke
stranke , mnogobrojne nevladine i vladine organizacije, SPC i
dušebrižničke udruge, čak i prestolonaslednik, ali izgleda što se više
brinu njima sve bolje a narodu sve gore. Tako je to kada se svi u državi
mnogo više bave etničkim nego etičkim.
Omladinom i sportom bavi se celo ministarstvo a stanje kod omladine i
sporta skoro katastrofalno, tako je sa ekonomijom, prosvetom, i skoro
svim rtesorima.Izgleda da najbolje radi ministarstvo vera i dijaspore,
pogotovo od kako je spojeno jer ni crkvi ni dijaspori ne ide loše jer
Srbe u regionu i ne smatramo dijasporom pa se obostrano jedni za druge
brinemo.Ministarstvo za KiM nalazi se u višestrukim trilemama, počev od
toga šta je njegov posao do toga da li je nadležno za celo Kosovo ili
samo njegov severni deo, da li je Kosovo Srbija ili samo severni deo, da
li potpaljivati ili još uvek prikupljati balvane i ogrev, kada su oni
dole neki ljudi sumnjivih poslova a kada građani koji mirno prosveduju,
koje institucije Srbije po R 1244 su ostale da deluju na Kosovu, konačno
da li EU ili Kosovo ako ne bude moglo oboje, koliko nas košta Kosovo i
kosovarenje….. i na kraju dilema da li su zemlje EU bez njih 5 i
ostalih 55 priznale nezavisno Kosovo sa ili bez njegovog severnog dela.
Izgleda se dešava upravo ono na šta je pokojni Z.đinđić ukazivao, da
će Kosovo biti omča oko vrata Srbiji. Možda bi upravo zbog toga bilo
pametnije da se razmatraju pogledi na Kosovo sa Kosova umesto iz
Beograda ili Nemačke, kako neko skoro pisa na ovom blogu.
Da, svakako je i Kosovo državno pitanje ali država mora biti sposobna
da paralelno rešava i sva druga životna pitanja, a ne da ih potiskuje
tzv.patriotskim temama jer pravi patriotizam znači boriti se za
savremenu, razvijenu i bogatu Srbiju u kojoj će njeni građani živeti
život dostojan čoveka, a samo dostojan čovek može biti i dostojan
pripadnik svoje nacije, vere, i slobodan u svakom pogledu.
Eto počinje predizborna kampanja i opet će nam se nuditi med i mleko
ali narodu treba prvo odgovoriti ko prosu toliko mleko, zašto tolika
mast ode u propast.
U svakom slučaju, ne sme se gubiti nada da će u Srbiji biti bolje sutra ali na tome treba mnogo više raditi.
