Međunarodni monetarni fond iznutra: u sobi gde se odlučuje koliko ćemo stezati kaiš
Dakle, ovde nam kroje kapu, bila je prva pomisao kad sam se našao u prostranoj konferencijskoj dvorani, sa velikim, elipsastim stolom na kome su pločice sa imenima onih kojima su namenjene udobne kožne fotelje. Pored svakog imena je i nova beležnica sa dobro naoštrenom olovkom, kutijica sa vizitkartama.
Okolo su po dva reda stolica za posmatrače ili pomagače, već po potrebi. Nema, međutim, publike u pravom smislu reči jer ovo je soba Izvršnog odbora Međunarodnog monetarnog fonda, međunarodne organizacije čije pominjanje na svim meridijanima izaziva sasvim određene reakcije. Jer kad se pominje, to onda podrazumeva da će nešto da se menja u tome kako će ljudi u nekoj zemlji da žive: da li će da stežu ili popuštaju kaiš.
Grupi vašingtonskih dopisnika MMF je vrata otvorio samo nekoliko dana pre nego što će se ovde, u centru američke prestonice, u dva zdanja dve institucije koje su blizanci (rođene su istog dana, na istom mestu, od istih roditelja – 1944, hotel Mont Vašington u Breton Vudsu, luksuznoj četvrti varoši Karol, država Nju Hempšir, delegacije 44 države). Svetska banka i Međunarodni monetarni fond od nedelje imaju godišnja zasedanja, kada će prisustvo ministara finansija i guvernera centralnih banaka 187 članica zahtevati poseban režim, ne samo u jedanaestospratnim zgradama u 19. ulici koje su jedna preko puta druge nego i u neposrednoj okolini.
MMF u stvari ima dva zdanja, jedno pored drugog. Nijedno nije pretenciozno spolja, niti glamurozno iznutra: osnovni utisak je elegantna funkcionalnost.
Prvo nas je primio Vilijam Marej, šef svih medijskih službi, jer, naravno, i ovde je moto biti transparentan. A s obzirom na tihu jezu u kojoj god zemlji na planeti je MMF u lokalnim vestima, jer im je stigla međunarodna finansijska policija da pretrese knjige i zavede red, firma se, kaže kolega Marej, trudi da poboljša svoj imidž. Jeste da je nastala kad još nije bilo ni kompjutera ni Interneta, a pogotovo mobilnih telefona. Ali pošto su to danas sveprisutni pratioci, i MMF je zastupljen na vebu, sa njim može da se druži na Fejsbuku, ili da se čitaju njegovi cvrkuti na Tviteru.
Pokazali su nam onda, u drugom zdanju, do koga smo stigli kroz podzemni hodnik i kroz podzemnu garažu i dvoranu gde će se sastati Odbor guvernera u kojem su predstavnici svih 187 članica – koji se inače retko sastaje.
Mnogo jači utisak ostavila je već donekle opisana soba u kojoj se sastaje često. Od ukupno 24 stolice za stolom, osam je rezervisano za predstavnike država: SAD, Nemačke, Japana, Velike Britanije, Francuske, Rusije, Kine i Saudijske Arabije.
Preostalih 16 je za preostalih 179 zemalja, po principu geografije, istorije ili nečeg drugog, a svaka grupa kao zastupnika ima ličnost iz najjače ekonomije u grupi. Pri tome su moguće i neke neobične kombinacije. Srbija je, na primer, u društvu Azejberdžana, Kirgizije, Poljske, Švajcarske, Tadžikistana, Turkmenije i Uzbekistana.
Fino društvo koje ima ukupno 67.877 glasova, ili nevelikih 2,78 odsto od ukupnih. Zastupa nas gospodin Rene Veber iz Švajcarske, zemlje koja ima više od polovine pomenute glasačke moći. Naš udeo: 4.927 – oko tri puta više od ovih zemalja podno Kavkaza.
Najveću moć u ovoj sobi ima, naravno, Amerika, sa 16,74 odsto. Koliko je ispred svih ostalih, svedoči to da prvi do nje, Japan, ima 6,01, a Nemačka, koja je treća, ima 5,87. (Mada je, po svemu sudeći, ovo neka stara računica, jer Kina je nedavno zvanično pretekla Japan kao svetska ekonomija broj 2.)
Pošto odluke treba da se donesu prostom većinom, na vagi treba da bude tek malo više od polovine od ukupne težine svih koji su za stolom. Ali glasa se retko, glavni princip je konsenzus. Diskutujemo, diskutujemo i diskutujemo, objašnjava nam kasnije, u jednoj drugoj sali, kako se okreću zupčanici međunarodne saradnje Meg Lendseger, koja u Izvršnom odboru sedi u ime Amerike.
Nije mnogo govorila o svom glavnom poslu ovih dana – ubeđivanju svih ostalih da prihvate da nešto u Izvršnom odboru mora da se promeni. Konkretno, Amerika traži da Evropa deo svojih mesta (ima više od trećine) prepusti novostasalim svetskim ekonomijama, jer nije više ono što je nekad bila, a potonje su dobile na značaju. Ali ubeđivanje ide teško, jer je to igra nultog zbira. Da bi neko nešto dobio, neko mora isto toliko i da izgubi.
Od dvadesetak dopisnika niko nije seo za glavni sto – po profesionalnoj navici zaposeli smo stolice posmatrača. A jednu od glavnih fotelja zauzeo je Patrik Sirilo, direktor u Sekretarijatu MMF-a, koji je, sa znanjem i samopouzdanjem čoveka koji sve šrafove MMF upoznaje već 15 godina, ulogu svetskog finansijskog policajca opisao u nešto lepšom metaforom.
MMF, kaže, ima tri lika. U prvom je doktor koji proverava zdravlje svake pojedinačne zemlje (a svaka može da ima specifične makroekonomske bolesti, u različitim stadijumima). U drugom je učitelj: drži predavanja o tome kako treba da se izgrade i urede institucije, da bi vladari mogli dobro da vladaju. U trećem je bankar – kad neka zemlja ima problema sa bilansom svog tekućeg računa, ili kad iznenada, iz spoljnih ili unutrašnjih razloga (a najčešće iz oba), izbije kriza, bankar je tu da obezbedi zajam za stabilizaciju prilika.
MMF je, objašnjava dobro poznatu činjenicu gospodin Sirilo, u suštini jedna međunarodna kreditna zadruga. Svaka zemlja u nju uplaćuje pomalo, da bi, kad nastupe teška vremena, odatle uzela kredit, po principu, koliko daješ toliko i uzimaš. U ovoj zadruzi princip je da se na svaki uloženi dolar mogu povući šest.
Ali nove krize, a pogotovo najnovija, kada je MMF pozvan da prvi put spasava i jednu zemlju evrozone, Grčku, menja i to pravilo. Šta će još da se promeni u promenjenim vremenima, šta će se pokušati i u čemu uspeti, videće se, uostalom, od nedelje.
