Baš se unervozila. Trebalo bi da je srećna. Imala je porodicu koju voli, sad joj je i majka tu, već tri nedelje kako je stigla iz Sijetla, a srce joj se mrzlo i zeblo od muke. Dragan je opet ljut na nju gledao televiziju, kao da ništa drugo sem sporta nije postojalo na svetu, a Slađana je iznova i iznova isprobavala šminku, neprekidno gunđajući. „Kako joj samo ne dosadi“, mislila je, dok je njena mati, tužna čamila u maloj sobi za goste, daleko od sveta, od realnosti, ušančena u svoju bolest, u slike koje su se rađale u njenoj glavi. I tako bolesna, stalno je pazila da nekog ne uvredi, mada najčešće nikog u kući nije prepoznavala.
Majka je kod njih, u Despotovcu, od kada joj je preminuo drugi suprug, Draginjin očuh, DŽordž Robertson. Posle njegove smrti je bila izgubljena i Draginja je znala da neće dugo moći ovako, ali nekako nije imala srca da je odvede u starački dom. Uostalom, kad je čuo da sa DŽordžovom zaostavštinom još nije sve sređeno, a trebalo je da nasledi stotine hiljadedolara, i Dragan je prestao da navaljuje da izbaci tu staru, bolesnu ženu iz kuće. Stidela se kad god njen muž počne da gunđa, a sve što imaju majka im je poslala bdijući nad njima proteklih decenija. Platila je zidanje, opremanje kuće, sve njihove odlaske u Ameriku, Draganovo doškolovanje, otvorila mu auto-mehaničarski servis, plaćala privatnu školu za unuku Slađanu, mada joj je Draginja već hiljadu puta rekla da joj tako ne pomaže, da plaća lenjost, „jer, mati, ona mnogo više voli da se licka, nego da uči“. Stara nije odustajala. čekovi su uredno stizali.
– Znaš šta, Dragane – jedva se usudila da kaže, razbijajući tišinu – to je moja majka. Brinula je o nama čitavog života, šta da radim s njom, da je udavim? Hoćeš da je šutnem napolje, šta u stvari hoćeš?
– Nisam ja neki bezdušni skot da rođenu taštu izbacujem na ulicu. Odvešćemo je u dom. Vidiš da nas stara i ne prepoznaje. Za mene je juče mislila da sam tvoj otac Milentije, toliko se izgubila. Zove me da dođem, miluje me po glavi, tepa mi. Naporno je, a i nekako bezveze, rastuži me kada smo sa njom.
– A mene je pomešala sa tobom, Draginja ovo, Draginja ono. Morala sam sto puta da joj kažem, bako nisam ti ja ćerka, ja sam tvoja unuka, Slađa. Ma, jok, matora je utripovala pogrešno. Morala sam da je iskuliram.
– Pobogu, dete, koliko sam te puta molila da ne govoriš tako. Ne želim Slađo, da se svađam s tobom. Hoću samo da kažem i tvom tati i tebi da bih vam bila zahvalna da se svi staramo o mojoj majci. Ona nas nije ostavljala kad smo mi bili bolesni. Seti se, Dragane, i za tvog oca Panteliju nam je slala onolike devize kad je oboleo od raka. Misliš da je njoj te pare ćale tako lako dao. Nit’ mi je otac, niti je naš, čovek je stranac. Ko zna koliko je suza samo proplakala zbog toga. čujte, nije ona bolesna zato što joj je sve bilo potaman u životu. Žrtvovala se za nas, mučila se pakleno. Uvek je gledala da nama bude dobro.
A čudo od žene je bila njena mati. Rođena u selu, u Stenjevcu, polupismena, udala se za trgovca iz Despotovca, starijeg od sebe 15 godina. Jeo joj je hleb iz ruke, toliko je voleo. I baš kad je zatrudnela, pregazi ga voz dok se vraćao iz krčme. Draginja se rodila kao posmrče. Dok je otac Milentije bio živ, izgledalo je da su imućni. Majci nikada nije pričao o poslovima. NJeno je bilo da ga uvek nasmejana sačeka kada se vrati, da ga poštuje i postelju napuni radošću, a njegovo da se stara o familiji. Stalno je bio zadužen do grla, ali njegova radnja sa kolonijalnom robom je bila jedina u okrugu, sa dobrim pazarima, pa se sve to nekako vrtelo u krug, od kredita do otplate.
Draginja se ponekad pitala da li bi otac bio razočaran da je doživeo da vidi da mu je žena rodila kćer. Nije doživeo ni sramotu javne rasprodaje najpre radnje, a onda i kuće. Majci nije bilo druge, nego da ode iz varoši kod svojih, u Stenjevac. Nije joj bilo lako. Roditelji, prilično siromašni, mislili su da su se rešili jednih usta za stolom, a dobili su nazad ne samo ćerku nego i gladnu, rasplakanu bebu. Od briga i muka sa rasprodajom majci je usahlo mleko, pa su njeni roditelji, Stevan i Olga Filipović, bili još ljući. Krave nisu imali, samo koze, tako da je Draginja odrasla na kozjem mleku.
– Nemam ništa osim zdravlja. K’o dren sam zdrava – volela je da kaže. – Ipak mi je sirotinja dobra donela. Već je pošla u školu, kada je majka odlučila da ode. Ušteđevinu koju su ona i otac sklonili u stranu izvadila je iz vunene čarape koju je zašila za podsuknju, da bi platila put u Ameriku. Uzalud su je roditelji odvraćali, uzalud pretili. – Tamo leže pare – kazala je. – Moram za Draginju da stvorim da ima sve što treba.
I otišla je. Zalud je Draginja jaukala i presavijala se od tuge moleći je da je povede, da se ne odvajaju, da je ne ostavlja, majka je plakala sa njom, ali nije odustala.
– Šta ovde mogu da ti pružim? Ja znam šta znači imati. Vozila sam se karucama, nosila svilu, svilene čarape i kožne cipelice, jela čokoladne bombone i kolače, zar tebe da podižem uz kačamak i u kondurama da mi ideš, u grubom suknu, zar to da ti dam?
Kada je mati uzela u zagrljaj, sa suzama je otplakala i svu tugu za njom. Nikada više nije zaplakala za majkom. Nekako je obrisala sve svoje drhtaje kao suze, dok je Jelena odlazila, babinom grubom pregačom.
– Nije me htela, ona me nije htela – govorila je deci po selu, a oni su je vukli za kiku i vikali za njom da joj je majka belosvetska beštija. Ni tad nije plakala, samo se gorčina ulila u nju kao ledena voda sa bunara. Ni kada joj je umrla njena dobra baka Melanija, siromašna starica koju život nije mazio, pa majka došla na sahranu, oblivena suzama, mirišljava, u svilenim haljinama, nije mogla da zaplače. Za njom. Za bakom je vrištala od tuge. Kad je Jelena pozvala da krene sa njom, mada se bojala da ostane sa bolesnim dedom, odbila je put u Ameriku. I nije išla sve dok se nije udala. Ne bi ni tada, ali Dragan je navaljivao.
– Što si takva prema majci? – govorio je. – Vidiš šta je sve stvorila. Nije joj bilo lako. Iškolovala te je, vidi kakvu kuću vam je sazidala, ništa ti ne nedostaje, sve imaš, koliko para ti je samo dala.
Pare, uvek pare. Zbog para je mati otišla u Ameriku, zbog para se ponovo udala, mada je izgledalo da joj je lepo sa tim njenim DŽordžom, da uživa da bude gospođa Robertson, zbog para koje im je redovno slala su joj roditelji oprostili što je otišla tako daleko, preko okeana, a sad zbog para kojima je obasipa i ona treba da joj oprosti što se oglušila na njene suze kad je bila dete, kad joj je samo ljubav bila potrebna. Kao i svih ovih godina u kojima su, umesto majčinih ruku i zagrljaja, u kuću stizali samo dolari.
– Mama – šaputala je noću, usamljena, očajna, preplašena samoćom, zastrašena životom.
– Gde si ti sad, mama? Draginja se stresla. Uspomene ponekad seku dublje nego nož. Sad je majka kod nje. Samo da nije toliko bolesna, samo kad bi je češće prepoznavala, možda je nešto i mogla da ispravi među njima. Da oseti šta je majčin dodir. Ali ta starica šćućurena iza vrata gostinjske sobe, koja se trese kao list, nepoznata i daleka, nije ona visoka, vitka žena puna snage i života koja je krenula u svet da zaradi, da se izrugne siromaštvu i pobedi ga, po cenu ćerkine samoće i sopstvenog bola.
Dragan i Slađana nisu ni primetili da je nema, tako je nečujno izišla.
– Otkad je došla, nisam majku čestito ni zagrlila – kazala je.
– Idem malo kod nje.
– Samo ti idi. Tako treba – okuražio je Dragan, ni ne pogledavši je, jer je upravo u toku bila jedna akcija koja je mogla da završi golom.
– Draga – pozvala ju je mati, čim je ušla u sobu. – Gde si, lepo moje dete? čekam kad ćeš svratiti. Imam ovde nešto za tebe.
Draginji se osmeh razlio po licu. Nije mogla da veruje da ju je majka prepoznala: „Ne treba mi ništa, mama. Samo da si ti dobro“. I opet se zgrčila od ljubavi i mržnje, čitavog života tako rasčerečena na dvoje. Jelena se nasmeši, pomilova je po kosi i pruži dokument na engleskom jeziku. Draginji se oznojiše dlanovi. Nešto joj je govorilo da taj papir ponovo strpa u majčinu tašnu, da ne razbija ovo malo sreće što se tek ispilila među njima, ali Jelena joj ga je prosto ugurala u ruku. čim ga je pogledala izbliza, shvatila je da je to testament.
– Ej, pa ti imaš testament! Što mi nisi rekla, sve bi bilo mnogo jednostavnije? Sada ćemo lako završiti to sa nasledstvom.
Kamen je Draginji pao sa srca. Sad Dragan neće njenu majku moći da strpa u dom. Kad dobije tolike pare, moraće da se stara o njoj, neće moći da je izbaci iz kuće, bila bi ga sramota od komšiluka.
– Prvo pročitaj šta tu piše, Draga.
Draginja je pročitala, pa onda još jednom i još jednom. Nije mogla da veruje. Pogledala je u majku, ali Jeleni je pogled već bludeo po sobi. Udala se za čoveka koji je za sobom ostavio više nego što je iko mogao da pomisli, 1.300.000 dolara. Dragi su se noge odsekle. „To je mnogo novca“ pomislila je. A onda se sledila. DŽordž je sve to prepisao Društvu za zaštitu životinja. Zato se Jelena razbolela.
Draga nije verovala da ne sanja, da se takve stvari zaista dešavaju u životu. Nagla se ka majci i počela da je gura tako slabašnu i krhku.
– Gde su ti sada tvoje pare, je li? Šta misliš, da možeš da živiš ovde bez prokletih para, da te Dragan neće strpati u dom? Nisi li se uvek zaklinjala u te tvoje gomile dolara? Prokleta da si, zbog njih si me ostavila! Šta nam je trebalo, šta? Sve čega si se dotakla je ružno. Zet te ne podnosi, trpi te samo zato što se nada da ću da te nasledim. ćerka mi je zatrovana tvojim bogatstvom toliko da samo na provod misli. A ja? Ja sam jedna uništena žena koja, otkad si ti otišla i otkad je baka umrla, nije imala nikog da je voli. Muž i ćerka me samo trpe. Drugačija sam. Nerviram ih. Nije im jasno šta mi treba kad si mi sve dala. I to si mi uzela, njihovo poštovanje. Mrzim pare. I tebe mrzim. Prokleta da si. Kakva si ti žena kad je tvoj muž više voleo mačke nego tebe?
Drmusala je Jelenu toliko da su joj zglobovi na rukama pobeleli, a majka počela da gubi dah. Brzo se odmakla i protresla glavom, kao da želi da odagna duhove.
– Izvinite, gospođice, gde je ovde toalet? – jedva dolazeći do daha, upitala ju je Jelena. – Recite gospodinu Ričardsonu da se odmah vraćam. On će da vam plati.
– Šta ti misliš, ko sam ja? Ne mogu više, ne mogu – jecala je Draginja, bez suza. Onda je ustala, osvrnula se po sobi, pogledala majku još jednom i rekla: – Daj mi to pismo. Staviću ga na grudi. Daj mi i taj kaiš. Tako. Baš lepo. Znaš, čitavog života sam samo želela da dođeš, zagrliš me i kažeš da ti ništa sem mene nije važno, da me voliš, da ćemo se mučiti zajedno, ali zajedno, razumeš. A ti si samo htela pare. One će ti doći glave. Jadnice, ko zna šta te čeka.
Vezala je majčin kaiš za radijator, obmotala ga oko vrata i svom težinom povukla, nadole. Kao kad se nagazi orah, nešto je kvrcnulo u vratu. Nije stigla da oseti bol. Srce je stalo.
– Gospođice, gde je ovde toalet – ponavljala je Jelena, dok je beživotno telo njene ćerke ležalo koji metar od nje.
