Od pedesetak mesta za privatni smeštaj starijih osoba u Srbiji, na prste jedne ruke se mogu nabrojati domovi koji imaju saglasnost Ministarstva za socijalnu politiku. Kako je „Vestima“ rečeno u Odeljenju za inspekcijski nadzor ovog ministarstva, jedan od njih je i dom „Lug“ nedaleko od Mladenovca, i to, „jedan od boljih“. Vlasnik „Luga“, dr Vladan čokić, dobio je ideju o ovom poslu još na specijalizaciji u SAD pre nekoliko godina. Na sopstvenom imanju je 2004. podigao zdanje isključivo za smeštaj ljudi u trećem dobu. On kaže za „Vesti“ da je to i osnovna razlika u odnosu nelegalne domove, koji se otvaraju u prepravljenim privatnim kućama, hotelima, pa i stanovima.
– Otvaranje doma za starija lica počinje u opštini, gde se dobija upotrebna dozvola. Potom inspekcija Ministarstva za socijalna pitanja odlučuje da li su ispunjeni uslovi za rad i izdaje rešenje. Inspekciju su najviše zanimali veličina, kvalitet i broj prostorija i sanitarnog čvora, da li se „štedelo“ na veličini kuhinjei vešernice, da li su hodnici dovoljno široki, koliko je dom udaljen od saobraćajnica. Sanitarna inspekcija nas posećuje na tri meseca, a slede je inspekcije iz opštine, pa za dezinfekciju i deratizaciju, i iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja – navodi čokić.
Kao predsednik Udruženja vlasnika privatnih domova, sagovornik „Vesti“ opovrgava mišljenje mnogih preduzetnika da je dom za stare „lak posao i brza zarada“.
– Tek dve godine po otvaranju, u „Lugu“ smo uspeli da popunimo 80 odsto kapaciteta od 64 ležaja, a sve sobe su pune za vreme letnjih odmora, kada porodice privremeno smeštaju svoje starije članove – ističe čokić. On kaže da se ovaj dom oglašava putem medija, ali da je usmena preporuka ipak najbolja reklama.
Tako je i Milena čolović iz okoline Pariza pre dve godine stigla u „Lug“, pošto joj je rodbina, koja živi u blizini, preporučila smeštaj. Godinama se selila po stacionarima Francuske zbog polomljenog kuka, a kada je dobila „zeleno svetlo“ za samostalan život, posle 40 godina se vratila u Srbiju. Sama je u sobi sa kuhinjom, kupatilom i terasom, ali kaže da nije usamljena.
– U Parizu od penzije ne bih mogla da platim ovakav smeštaj, a boravak u stacionarima mi je nadoknađivala država. Ovo je moj svet, mogu da govorim na maternjem jeziku, a volim lepe razgovore i dobru šalu. Gledam TV program, imam odgovarajuću terapiju, dopisujem se sa prijateljima, a rodbina iz okoline Beograda dolazi po mene – priča sagovornica „Vesti“.
Barbari Dušević, penzionisanoj tehničarki iz Galenike, već jednu godinu smeštaj u privatnom domu plaća njeno četvoro dece, koji žive u SAD.
Pošto sam potpuno nepokretna, deca nisu mogla da me prime kod sebe, pa su utvrdili da je ovo jedini smeštaj u Srbiji koji bi mi pružio odgovarajuću negu. Zato i sobu delim sa prijateljicom. Ovde je lepo, ali je ipak najlepše sa porodicom – poverava nam se ona. I Rada Antić iz Požarevca je nepokretna. Boravak u domu delimično plaća sama, od penzije koju je zaradila u Austriji, a pomaže joj i kćer, koja živi u Gracu.
Volela bih da sam mogla da ostanem u svojoj kući, ali ne mogu da živim sama. Ne mogu da odem ni u dom u Austriji, jer je boravak ovde bolji, a za manje para. Važno mi je da su u „Lugu“ dobri i ljudi i hrana – napominje Rada Antić. Nasmeje je kada je sestre pohvale da je „najmirnija od svih stanara“, jer, kako i ne bi bila, sa šipkom u nozi.
