Pravi dometi promene privrede još uvek nisu uocljivi, pa je skoro nemoguce naci firmu cija bi izvozna kalkulacija bila temelj suptilnog proucavanja kursa. Izvoz po svaku cenu je prošlost, pa nam jedino preostaje da izlaz tražimo u restrukturiranju, poentirao je još 25. decembra prošle godine Miroljub Labus.
U polemici, koja se vodi oko toga da li nam je potreban stabilan, ili stimulativan kurs nacionalnog novca gotovo da sve podseca na Pašicevsku dilemu, koju je on razrešio tako što je svim polemicarima blagovremeno saopštio da su u pravu.
Dovitljivost koja je krasila starog vuka srpske politike ne pomaže, medutim, u razrešenju pomenutog rebusa o dinaru. U recenoj polemici i jedna i druga strana raspolažu jakim argumentima, mada ne treba ispustiti iz vida i trecu – cije bi stanovište, malo poznato javnosti, moglo da bude presudno.
Guverner Mladan Dinkic, najodgovorniji za zdravlje srpske monete, uporno brani stabilan dinar iz najmanje tri razloga. Kocenje emisione mašine u Narodnoj banci Jugoslavije suštinski je doprinelo stabilizaciji cena. Dvogodišnjim dokazivanjem da dinar nece biti propratna pojava u vlastitoj domovini vraceno je, u meri u kojoj se to moglo, poverenje u naše finansije, a time i u banke. Suma poslovnih rizika, bar u onom delu koji se odnosi na opasnosti od nestabilnog kursa, bitno je smanjena, što nije bez znacaja za preduzetnicko odlucivanje.
Cvrst dinar je, po drugima, uzrokovao težak položaj izvoznog sektora srpske privrede. Mada ovogodišnji rezultati pokazuju nešto brži rast izvoza od uvoza, zbog razlicitih polaznih pozicija ove dve stavke, ponor spoljno-trgovinskog deficita je sve dublji. Izvoznici, koji bi, bar teorijski, trebali da predstavljaju najzdraviji deo srpske privrede, sve teže dolaze do pozitivnog salda u eksportnoj racunici, ili je rezultat sve tanji. Analize radene u Sevojnu, a predocava ih dr LJubomir Madžar, pokazuju da je profit preduzeca, koje izvozi 70 odsto proizvodnje, dvostruko manji nego ranije.
Šta cemo bez poklona?
Ozbiljne dileme proizilaze iz cinjenice da je situacija u pogledu stabilne snabdevenosti devizama trajno neodrživa, jer znatan deo tvrde valute, koja predstavlja osnovu naše makroekonomske stabilnosti, dobijamo na poklon. U poslednjih godinu i po, tvrdi dr LJubomir Madžar, tako je u zemlju stiglo oko 5 milijardi dolara. Svedeno na godišnji nivo i uporedeno sa društvenim proizvodom ispada da nas medunarodne finansije tetoše poklonima kao u najboljim godinama Titove Jugoslavije. Tada je, naime, ta pomoc dostizala 8% DP, dok se danas krece oko 6,5 procenata. Izuzmimo iz toga Kosovo i Metohiju i – na istom smo. To i nije tako loše, kaže profesor Madžar, kad bi bili sigurni da ce nas trajno dotirati. No, ne treba imati iluzija.
Kalkulaciji bi se teško mogla staviti zamerka, kad se ne bi pogledalo i u nalicje izvoznog problema. Još 25. decembra prošle godine, Miroljub Labus se, govoreci u Privrednoj komori Jugoslavije, zapitao:Da li bi kurs pokrenuo izvoznu privredu? Kako je izvoz po svaku cenu prošlost, zakljucio je tom prilikom potpredsednik Savezne vlade, preostaje nam jedino da izlaz tražimo u restrukturiranju privrede.
Suprotno uvreženom mišljenju slicno razmišljaju i privrednici. Oktobarska sondaža pancevacke agencijeMark-plan i analiza stavova 154 privrednika, pokazuje da tek svaki sedmi medu njima (13,2 odsto), smatra da se izvoz ne isplati zbog nepovoljnog kursa. Privrednici težište stavljaju na cinjenicu da je konkurencija na stranom tržištu nesavladiva za domaca preduzeca (21,9 odsto), da mogu da se takmice samo oni koji imaju odgovarajuci proizvod (20,5 procenata), da nasledena struktura ogranicava izvoznu ekspanziju (17,9 odsto) i da je ogranicavajuci faktor nedostatak obrtnog kapitala (17,2 odsto).
Može se, dakle, doci do zakljucka da je prizivanje labavijeg kursa motivisano i izostankom najvažnijih efekata privatizacije.
Pravi dometi restrukturiranja još uvek nisu uocljivi, tako da je skoro nemoguce naci firmu cija bi izvozna racunica bila osnov za suptilno proucavanje kursa. Znacajan doprinos ovoj analizi mogao bi da pruži recimo Džordž Bobvoš – predsednik Upravnog odboraLafarž-BFC-a, kada bi predocio proizvodnu cenu tone cementa, pre dolaska Francuza u našu najvecu cementaru i – sada. Zanimljivo ce biti i proucavanje cene koštanja šecera iz fabrike u Pecincima, kada novi vlasnik Miodrag Kostic napravi bar deo planiranih organizacionih i tehnoloških racionalizacija.
I kad pokloni sa strane prestanu da stižu moracemo da vodimo racuna o stavovima medunarodnih faktora. Za sada je njihov savet, i to malo tvrdi, da kurs ne treba menjati. Ne brani, znaci, dinar Dinkiceva sujeta, vec nešto mnogo snažnije. Ostane li tako, umesto kursnog dopinga, izvoznici ce stimulans morati da traže u vlastitoj kuci. Kao težak bolesnik moracemo da se povinujemo savetima lekara, mada nije utešno saznanje da je kod nekih pacijenata MMF-a, i pored dobre dijagnoze i terapije, bolest eskalirala.
