Dokazani humanista, 73-godišnji Miloš Šupica iz Stoktona iz Kalifornije, koji vodi dobrotvornu organizaciju „Spasimo srpsku decu“, boravio je nedavno u Vranju i tom prilikom izrazio želju da poseti porodicu Mladenović, majku Ratku i njenu decu 16-godišnju LJiljanu, 18-godišnjeg Dejana i devetogodišnju Mariju. U zabito planinsko selo Lipovac iznad Vranjske Banje, otišao je sa reporterom „Vesti“. Po kaljavom, klizavom i krivudavom putu putovalo se terenskim vozilom, jedinim mogućim prevoznim sredstvom.
– Za ovu herojsku porodicu, divnu dečicu koja istrajava na pradedovskom ognjištu, saznao sam upravo čitajući „Vesti“. Znate, dešava se da na osnovu onog što piše u novinama čovek bude užasnut, a kad dođe na lice mesta stekne drugi utisak, vidi da nije sve tako crno kako je zamišljao. E, ovog puta upravo je obratno. Priča i slika iz novina ni približno nisu tako čemerne kao prizor u kući u kojoj trenutno žive Mladenovići. U ovoj jedinoj sobi, mala Marija mi maločas pokaza rupu na zemljanom podu, a dole krave, smrad, muve… Neizdrživ miris balege… Ježim se! Pa ovo je strašno! – govorio je Šupica, izlazeći žurno iz kućerka gde je dobrodošlica ukućana jedino prijatno što se može videti i doživeti.
I majstori problem
– Da nije bilo majstora Stojadina iz Vranjske Banje, ništa ne bismo uradili. Niko neće da radi u ovoj pustoši, jer kad zasipi kiša i nanese lepljivo blato, po uskom, razlokanom putu jedva se i peške stiže do Lipovca – priča Dejan.
Ali, posle onog što ga je tako snažno potreslo i onespokojilo, došlo je na red i ono što može svako ljudsko srce da obraduje. Ispod stare, naherene blatnjare u punom jeku je gradnja nove kuće, gabarita 10 puta šest metara. Sprema se izlivanje druge ploče. Majstor Stojadin veselo nam nešto dovikuje. Pojavljuje se Dejan, jedina muška glava porodice od prošlog leta i iznenadne smrti oca. Sav je srećan što nas vidi. Dosadna jesenja kiša je ometala radove, a ponestalo je i materijala. Ipak, on se ne odmiče od gradilišta, sem kad dobije poziv da u nadnicu. Ali, i tada je u mislima na građevini.
– Sedeli smo jutros i razmišljali kako ćemo uraditi ploču. Nema dovoljno cementa, fali pola kubika dasaka koje se stavljaju ispod monti. Niko nam se od donatora nije javljao niti nešto para najavio, a želja je da se do zime uselimo barem u jednu sobu. Ostalo neka čeka. Ali, ide teško. Od mesne zajednice ne možemo da očekujemo ništa, oni se nas nikad nisu setili. Nemamo nikakve novčane pomoći od države. Sve što smo dobili to je od pojedinaca, ljudi dobre volje – priča Dejan.
Životna šansa
LJiljana, stub ove porodice i glavna junakinja priče o njihovom mukotrpnom životu, nije bila kod kuće u vreme posete Miloša Šupice.
– LJilja je u Vranju kod tetke, treba da krene da uči frizerski zanat. Kad kola idu nizbrdo čini se da ništa ne može da ih zaustavi. Hvala Bogu i zemljacima iz celog sveta, te uspešne da ta kola nesreće zaustave nad samim ambisom. Eto, i LJilji se ukaza šansa da postane frizerka, što je oduvek želela. Mnogo mi nedostaje, ali njena budućnost mi je najpreča – kaže majka Ratka koja se oporavila od operacije tumora, zahvaljujući operaciji obavljenoj u poslednji čas, ali i brižnoj nezi ćerke.
Posle kiše dolazi sunce, kaže narod, pa i tako bi i ovde u Lipovcu. Sunce se pojavilo u liku Miloša Šupice koji je, svakako rešen da pomogne, odlučio da kupi nedostajući cement i daske.
– Gradnja ne sme da stane. Mladenovići ne mogu dočekati zimu u udžerici koja svakog časa može da se sruši. Sada kada se poslovi finiširaju moramo svi da pomognemo, onoliko koliko nam mogućnosti dozvoljavaju – rekao je Šupica.
Dejan je zahvalan donatoru iz Kalifornije, ali i svim drugim čitaocima „Vesti“, bez kojih ne bi bilo sadašnjih muka, ali ni približno teških kao pre početka gradnje.
– Sve je ovo kao san, kao bajka. Naša kuća, i to prava, zidana, biće najveća u selu, a u njoj ćemo živeti mi, najveća sirotinja. Odavde beži svako ko može. Marija je krenula u treći razred. Pratim je do škole. Moram, zimi ima i vukova. U školi, u usamljenoj kući u nizini, ona je jedini đak. Pešačimo 45 minuta kroz šumu – priča Dejan.
Ponovo se zahvaljuje Milošu Šupici i na poseti i na pomoći i veselju koje je sasobom doneo.
– Ovih dana biće gotova druga ploča, jedva čekamo da očvrsne da pustimo radio i odigramo na njoj jedan „moravac“ – unapred se raduje Dejan.
Posla će biti još, a kojim tempom će se nastaviti radovi, nažalost, ne zavisi od ove porodice. Sledeća faza je krov. Trebaće crep, grede, letve, novac za dnevnice majstorima. Prema proceni majstora Stojadina, da bi se kuća pokrila i svoje nestrpljive ukućane primila, biće potrebno oko 1.500 evra.
