Poštovani,
Povodom teksta objavljenog u „Vestima“ od 4. jula (strana 17.), gde sam i ja jedan od sagovornika, želeo bih da prokomentarišem neke od izjava gospodina Zorana Popovića, koordinatora Srpske dopunske škole u Švajcarskoj.
Tačno je da su knjižice overene od strane Ambasade SCG, što je bilo i logično jer smo mi, roditelji, platili Ambasadi školarinu za 2002/03 godinu i to više od 25.000 SFR, a u krajnjem slučaju nama taj pečat i potpis Ambasade nije ni potreban, a ni važan.
Rešenje o prestanku radnog odnosa naše učiteljice Verice Marković trebalo je da bude potpisano i overeno od strane Ministarstva za prosvetu i kulturu Republike Srbije, konkretno od ministra Gaše Kneževića, a ne od gospodina Zorana Popovića.
Naša učiteljica Verica Marković ne mora da se vrati u zemlju i matičnu školu, kako je to rekao u izjavi za „Vesti“ gospodin Popović.
Ona ima švajcarsku vizu „B“ za neograničen boravak u ovoj zemlji, a tu vizu je dobila preko svoga muža, a ne od Ministarstva ili Ambasade.
Gospodin Popović, pominjući hrvatsku školu kaže da je nedavno smenjeno 14 nastavnika, ne rekavši da je hrvatska škola, kao i sve druge škole dece-stranaca u Švajcarskoj – BESPLATNA. Nastavnici se kod njih, dakle, ne smenjuju po istom kriterijumu kao naše dve-tri učiteljice u Švajcarskoj i mi smatramo, a tako se kaže u Švajcarsoj: „Ako za nešto plaćamo, onda mi i odlučujemo“. U našem slučaju, mi smo bili samo platiše, a o odluci Ministarstva nismo pitani ništa.
Isti problem postoji i u Školskom centru u Lozani što gospodin Zoran Popović nije ni pomenuo.
Na jednom skupu u Ambasadi tadašnje SR Jugoslavije, kojem sam lično prisustvovao, postavljeno je pitanje kako omasoviti dopunsku školu u svim centrima Švajcarske i pozvati roditelje i decu u SDŠ. Jedan od usvojenih predloga je bio da, pošto Ambasada u Bernu i Generalni konzulat u Cirihu raspolažu velikom bazom podataka o našim građanima u Švajcarskoj, pošalju poziv za SDŠ našoj deci čim napune sedam godina, pa pitam gospodina Popovića dokle su stigli u realizaciji tog usvojenog predloga i da li je ijedno dete u Švajcarskoj dobilo takav poziv?
Problemi u finansiranju Dopunske škole uvek su bili aktuelni, a čuo se predlog o uvođenju posebne konzularne takse za ovu namenu, u visini od pet franaka što bi, možda, čak bilo više nego dovoljno za finansiranje naše škole, pa školarinu ne bi plaćali ni roditelji a ni naša siromašna država Srbija.
S druge strane, ubeđen sam da bi, u tom slučaju, bilo mnogo više učenika, a u nekim centrima, kao u Lucernu, radilo bi i više nastavnika jer tamo postoji veliki broj naše dece. Predstavnici naše države nisu se, međutim, složili sa tim predlogom. Uz malo sarkazma primećujem – možda zbog toga što bi pasoš, koji sada košta 310 SFR, bio preskup jer bi stajao 315 SFR!?
Gospodin Zoran Popović spominje nastavni plan, program i udžbenike, a „preskače“ činjenicu da se još radi po nastavnim planovima i programima iz doba Josipa Broza Tita! Udžbenici za dijasporu nisu štampani više od 14 godina. Naša deca u Lucernu i ne znaju kako izgleda taj udžbenik za Srpsku dopunsku školu, pa bih molio gospodina Popovića da takav udžbenik, poslednjeg izdanja, prezentira javnosti.
eleo bih još da dodadam da se u ovom slučaju ne radi o učiteljici i o tome da li će ona otići ili ostati, nego se radi o principima i nekom Pravilniku i Statutu koje sprovodi Ambasada i njen koordinator, a ovo je samo vrhunac problema koji se već godinama „vuku“, još dok je postojala „Politehnička akademija“, a javnost zna kako se s njom završilo.
