Kada se jednog dana budu svodili istorijski računi, kao najveći zločin dosista neće biti navedeni ni korupcija, ni pljačkaška privatizacija, ni partokratska negativna selekcija, već spoljna politika!
činjenica da dosisti od 2001. do 2011. suštinski ništa nisu promenili u spoljnopolitičkoj poziciji Srbije, fakat da nam za deset godina vajni evropejci nisu obezbedili nijednog moćnog zapadnog saveznika, poražavajući podatak da punu deceniju posle Petog oktobra Srbija u svetu stoji na poziciji na kojoj je bila i u vreme Živadina Jovanovića ostaće, dakle, zapisani kao najkonkretniji dokaz nesposobnosti samozvane dosističke elite.
Istina, ovi danas su nalickaniji, obučeni su u skuplja odela, govore bolje engleski, lepše se slikaju, daju mudrije izjave, rado su viđeni gosti u evro-američkim kabinetima, ali sve je to samo forma, samo poza, sve je to samo šminka. Teška scenska šminka koja treba da prikrije strašnu istinu da je Srbija i danas, 2011. godine, poslednji evropski parija, prokaženi gubavac koji svima služi samo za potkusurivanje. Sve one silne zakletve, sva ona nebrojena obećanja svetle evropske perspektive padaju u vodu pred činjenicom da Srbija danas na Zapadu nema nikoga ko bi stao u odbranu njenih legitimnih nacionalnih i državnih interesa!
O Kosovu je, razume se, reč. O Srbima na severu pokrajine koji su ostavljeni na milost i nemilost Hašima Tačija i njegovih američkih zaštitnika. O dosističkoj kvazidiplomatiji koja za sve ove godine nije uspela da interes osam miliona Srba bar dovede u istu ravan sa interesom dva miliona Albanaca! O jalovoj državnoj politici koja se svodi na četiri minuta skupštinskog govora premijera Cvetkovića i ličnu, predizbornu promociju Borka Ja Imam Najlepšu Košulju Stefanovića i Gorana čik Pogodi Padež Bogdanovića. O politici bez politike, o politici bez bilo kakve dugoročne nacionalne strategije, o politici koja će, ako se nešto ne promeni, Srbiju skrojiti taman po meri Kremanskog proročanstva.
Ako je, hoću da pitam, stavljanje Srba na severu Kosmeta pod direktnu kontrolu OVK danas uslov za početak pregovora sa Briselom i ako će sutra, sasvim sigurno, da bi ušla u EU Srbija morati da prizna državu Kosovo, šta je onda strategija vladajućih srpskih dosista? Šta će oni konkretno da urade osim što će i dalje sve da nas lažu i mažu u nadi da će dobiti još jedne izbore?! Ima li, bre, srpska diplomatija (ako tako nešto uopšte još postoji) bilo kakav smislen plan? Ili će se i dalje sve svoditi na mudre misli Voljenog Vođe garnirane đelićevim i Jeremićevim trećerazrednim glumatanjem državne politike?!
