Stižu kroz prve kišne zavese na kraju leta u cipelama koje ih žulje. Iza njih su ostale tople kuhinje sa podgrejanim jelima što čekaju na peći, mali provincijski peroni na kojima se zaustavljaju samo lokalni vozovi, oproštaji i suze, saveti koji zvuče potpuno besmisleno, a tako dirljivo, poslednje ljubavne poruke porodice koja je uložila svu svoju nadu na sve ili ništa: ne naginji se kroz prozor, i ne izlazi napolje da piješ vodu, a novac čuvaj u malom džepu! Na izgužvanim hartijicama pažljivo su ispisane poruke koje će ih čuvati u tuđem svetu – talismani u obliku adresa daljih rođaka kod kojih će spavati na podu, u predsoblju ili zagušljivim devojačkim sobicama koje mirišu po štirku i memli, a gledaju u neke ravnodušne zidove opalog maltera. Evo ih: prepušteni su najzad sami sebi i ovom gradu – mašini za mlevenje mesa i kostiju čije ključeve još ne umeju da pronađu. Koračaju trapavim palanačkim hodom dok im ona divlja boja lagano bledi na licima. Pretražuju uzalud ulice ne bi li otkrili kog zemljaka. Na licima rođaka počinju čitati netrpeljivost i dosadu, pa se sele u neki studentski dom, gde će se krijumčariti deleći krevet sa nekim koga su tek upoznali: leđa uz leđa. Budno će motriti na svoje malo bogatstvo, pokretni deo doma, pa ipak, najpre će izgubiti taj kartonski kofer po čijem se dnu kotrljaju mrve sasušene pite s makom, a onda i poverenje u svoje bližnje. Lica će im poprimiti onaj tvrdi nepoverljivi izraz oprezne gladi.
Kad ih zateknu zabravljene kapije, naučiće da noć provedu u šetnji tek opranim gradom. Osluškivaće poput pasa bez gospodara disanje spavača iza otvorenih prozora. Naučiće da slušaju pijane ispovesti u dva ujutru, vrednost praznih obećanja i jutarnje sivilo koje briše noćna prijateljstva, naučiće da spavaju stojeći u vetrovitim kapijama, zavidiće seljacima i njihovom tvrdom snu na vrećama (upoznaće ih na gradskim pijacama), naučiće da zadrže bes i da budu ljubazni dok im sumnjičave oči noćnih čuvara budu upoređivale lik sa slikom u ispravama, naučiće da zaboravljaju zavičaj i ljubav provincijskih gospođica, spomenare i plitke, sveže reke, postajući iz dana u dan sve lukaviji i ljući – mlade zveri ispunjene pravednim besom, bez doma, bez novca, bez prijateljstva i nedeljnih ručkova: supa sa rezancima, govedina sa renom, krompir-pire, pečenje i palačinke sa džemom.
Stajaće poput tek ukroćenih mladih pastuva danima u redu, a sve u njima govoriće protiv toga reda i tog čekanja. I onda kada najzad stignu do male rupe u zidu gde treba da se odluči njihova sudbina, vratiće ih da ponovo stoje na kraju, jer će uvek nedostajati neka taksena marka, neki potpis, pečat ili datum.
Naučiće da se hrane stojeći. <đŽ>vakaće na uglovima ulica bljutave viršle na pretankom parčetu hleba, spuštaće se u podzemni pakao samoposluga, tonući korak po korak u mirise trulog kupusa čitajući na licima osamljenih tužne istorije gladi i propasti.
Biće ljubazni prema ugojenim kelnericama i tromim kasirkama, videće nekada moćne ljude kako, nagnuti nad limene tanjire, izvlače svaki koristan sok iz splačina samo da bi izdržali još jedan dan.
Na ulicama će se okretati za gradskim devojkama koje ih neće primećivati. Osetiće koliko su daleko od njih i od elegantnih momaka na uglovima, koji imaju svoj tajni jezik, šifre i neuhvatljive znake otmenosti. Naučiće se da ih mrze, i ta mržnja će im pomoći da izdrže bitku.
Naučiće se da žive bez kuće. Naučiće da zadrže svoje očajanje kada na otkucanim spiskovima za ovo ili za ono ne pronađu svoje ime. I uvek samo će nedostajati baš njihovo ime! Izgovaraće ga pogrešno. Guraće ih. Izbacivati iz autobusa jer nemaju kartu. Sumnjati da su kome što ukrali. Sumnjati pre nego bilo šta učine. Odlaziće do železničke stanice da sačekaju vozove iz njihovog kraja. Pozajmljivaće novac koji nikada neće vratiti. Naučiće da ostanu trezni dok iz zemljaci budu terali da piju na prazan stomak. Naučiće da peru čarape i da ih suše na radijatoru preko noći. Da se briju pozajmljenim žiletom. Da koračaju uza zidove i ostanu suvi dok pada kiša. Da spavaju ne skidajući cipele. Da se uvlače bez karte na utakmice ili filmove. Saznaće za mesta gde je moguće besplatno sedeti u toplom.
Naučivši sve te stvari, izgubiće onaj svoj svetli sjaj očiju iz avgusta, svežinu daha i mekotu kose, izgubiće belinu okovratnika svojih nedeljnih košulja, osećanje da ih neko štiti i da su neranjivi, izgubiće poverenje u ljubav jer će upoznati gradske drolje, divljenje prema svemogućem ocu koji će ovde, u ovom gradu, biti nemoćan provincijalac, izgubiće devojku koja će se udati za nekog tamo, izgubiće želju da se jedanput vrate, izgubiće sećanje na miris bosiljka u postelji, miris tek posečenog stabla u peći, privrženost psa i umiljatost mačke, izgubiće sebe od prekjuče, a kada izgube sve te stvari počeće najzad da dobijaju, i dobijaće, dobijaće, dobijaće, dobijaće, dobijaće, sve dok ne dobiju ono što su želeli, a tada će shvatiti da to nije ono.
