U istočnom delu države naročito. Dovoljno je biti zaposlen u Vukovaru pa da se čovek na licu mesta u to uveri. Naime, radovi na glavnoj saobraćajnici prema ovom gradu koji bi, da su okolnosti normalne, mogli da budu gotovi bar za šest meseci traju već više od godinu i po dana. Kao da se ne pomeraju s mesta. Ta i mnoge druge vukovarske ulice izgledaju gore nego nakon rata jer firme koje te radove obavljaju očigledno nemaju dovoljno radnika.
Krenete li noću prema granici sa Srbijom u selima prema Iloku, a i u samom Iloku, jedva da ćete ugledati kuću u kojoj svetli gde koja sijalica. Stanje nije drugačije ni po danu jer na ulicama gotovo da nema ljudi. Gde su i zašto odlaze?
Svi koji misle kako je razlog za napuštanje Hrvatske samo ekonomske prirode žestoko greše. Istina, za isti posao negde u inostranstvu ljudi su znatno bolje plaćeni, ali meni se čini da kada bi samo to bilo u pitanju niko nigde ne bi odlazio. Sigurno nikome nije drago da napušta zavičaj u kojem je odrastao, stekao prijatelje i kakav takav imetak.
Ljudima je jednostavno svega dosta. U Hrvatskoj je život stao. Živi se u prošlosti, razglaba se o nečemu što se ne može promeniti i traje jedan sukob u kom će, na kraju, sigurno svi izgubiti.
Oni koji ovu državu vode kao da sve to ne vide. Iako konstatuju da mnogo toga ne valja i pričaju da nešto treba promeniti, rešenje niko ne nudi što znači da, ili ne znaju, ili možda ni ne žele da ga pronađu. Premijer ističe kako je nezaposlenost u Hrvatskoj rekordno niska, ali ne govori da je to samo posledica egzodusa kome više niko ne vidi kraj. Po statistici razloga za zabrinutost nema. Pa nismo li to i hteli, da imamo slobodan protok i dobara i ljudi?
Sa druge strane, predsednica tvrdi da je ključ svega porezna reforma, da treba smanjiti troškove za radnike i poslodavce, zatim uvesti privredne mere i rad na stvaranju konkurentnih radnih mesta. Odblokirala bi blokirane građane i povećala finansijske nadoknade te uvela razne olakšice, produžila porodične dopuste i povećala broj slobodnih dana.
Sve to, istina, lepo zvuči, ali pitanje je može li ova država to i da uradi. Razloga za zabrinutost naravno ima na pretek, međutim, jedno je na toj temi sakupljati političke poene, a drugo je imati iskrenu želju da se loša demografska slika Hrvatske popravi. Da država para nema jasno je i vrapcima na grani. Socijalna davanja već su prevelika u odnosu na njenu finansijsku moć i mnogo je društvenih kategorija na državnoj sisi, a budžet nema ko da puni pa kada neko kaže kako je porezna reforma ključ svega onda i oni najuporniji u tome da ostanu u Hrvatskoj počinju da razmišljaju o odlasku. Znamo na čijim leđima se slomi kad god počnu porezne reforme.
Rešenje, naravno, postoji, ali tu nema šta mnogo da se filozofira bar kada su u pitanju zakoni i dobra praksa. Radnik treba da radi svoj posao za koji treba da bude odgovarajuće i na vreme plaćen. Poslodavac treba da izvršava svoje obaveze, a ne da ih odlaže do sudnjeg dana ili da ih uopšte ne ispunjava, što je danas postala uobičajena praksa jer državni mehanizmi ne funkcionišu kako treba. Radništvo je pretvoreno u moderno roblje koje plaća da bi radilo, umesto da radi da bi bilo plaćeno.
Koliko god loše funkcioniše kada su u pitanju poslodavci koje ni na koji način ne motiviše da se prema radnicima ponaša korektno, država i te kako dobro funkcioniše kada treba da kazni neku sirotinju koja jedva sastavlja kraj s krajem. Dok jednima (sirotinji) država ne oprašta ni najsitniji račun drugima (bogatunima) oprašta milionske dugove.
Takve stvari je ipak lakše rešiti, samo zakon za sve treba da bude isti. Ono što nije lako rešiti, jer đavo je ovde odavno došao po svoje, a Bog rekao laku noć, to je stalno vraćanje u prošlost. U Hrvatskoj se silno vreme gubi na ustašluk i opravdavanje ustašluka kao da je to nešto što će nas izbaviti od svih nevolja ili nešto što hrvatskom narodu služi na čast, a ne na sramotu. I dok jedni u rehabilitaciji ustašluka i širenju mržnje i netrpeljivosti prema manjinama vide sav smisao života, drugima, u principu onim mlađima, toga je preko glave pa odlaze da se ne vrate. E, to je nešto što ne mogu da poprave nikakve socijalne mere i davanja to mora da se rešava zakonima i to mora da se uradi odmah i bez oklevanja, ako se želi uraditi pravu stvar. U suprotnom, čemu će služiti država kada iz nje, nakon što su oterani Srbi, budu oterani i Hrvati.
Već čitamo kako će pre svega turizam, a onda i sve druge privredne grane u Hrvatskoj sve više zavisiti od uvozne radne snage zbog čega je vlada nedavno udvostručila raniju kvotu uvoza od 4.660 radnika, ali problem ne može dugoročno da se reši bez, kako su rekli, kompleksnih mera koje će regulisati dugoročnu useljeničku politiku. Činjenica je da Hrvatska za rad više nije atraktivna ni radnicima iz Bosne i Hercegovine ili Srbije koji su kulturološki bliski Hrvatima, a radnika u Hrvatskoj nema. Dakle, Hrvatska ostaje bez naroda, a pustu zemlju potrebno je naseliti. S kim?
Dok su jedni u ime naroda spremni prikupljati potpise za smanjivanje prava manjina i povećavanje svojih izgleda da ulete u Sabor, dok drugi prepravljaju istoriju i od ustaša žele da naprave svece, a treći ostaju zarobljeni u devedesetim godinama prošlog veka država u koju se i jedni, i drugi i treći zaklinju tapka u mestu i lagano gubi tlo pod nogama. „U kočijama prošlosti nigde ne možete da odete“, ali budući da je to rekao Maksim Gorki bojim se da u ovoj zemlji ta misao nije relevantna pa pretpostavljam da će svi i dalje nastaviti da kandžijaju konje koji takve kočije vuku.
The post Došlo doba da se seoba proba appeared first on srbi hr.
