Intervju Miodraga Jakšića, državnog sekretara u Ministarstvu za dijasporu za časopis “Geopolitika”– Prioritet našeg ministarstva biće, što se zakonodavne aktivnosti tiče, sprovođenje jedne opsežne javne rasprave u vezi sa zakonom o dijaspori. Mi smo sad prečistili tekst i taj predlog Zakona već sad ima unete zahteve dijaspore. Naš cilj je da do kraja godine obiđemo velike centre dijaspore, upoznamo ih sa suštinskim odredbama, kako bi do nove godine predlog eventualno ušao u skupštinsku proceduru.
Koje su temeljna načela i odredbe Zakona o dijaspori?
– Između ostalog, potpuno uređenje odnosa između Srbije i njenih građana u inostranstvu. Suština je u tome, da prvi put pokušavamo da uredimo prava naših sunarodnika u dijaspori i obaveze ove države prema njima: povratak, socijalno, zdravstveno, prihvatanje njihovih određenih statusa; prilikom dolaska, školovanje, dopunska škola. Znači to je Zakon koji pokušava da njih tretira ravnopravno. To je Zakon koji se neće odnositi samo na dijasporu i neće ga sprovodi samo Ministarstvo za dijasporu, nego to će biti jedan sveobuhvatan zakon u čijem će sprovođenju i implementaciju učestvovati i sva druga ministarstva. Time se država obavezuje da pomogne našim ljudima u dijaspori da i dalje održavaju našu kulturu i identitet i veru. To nije više samo njihova privatna stvar, država se ovim Zakonom obavezuje, da će, u skladu sa svojim mogućnostima, zvanično podržati sve te delatnosti naših sunarodnika u dijaspori.
U okviru ovog predloga mi ćemo zvanično uputiti u skupštinsku proceduru, izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika. Tražićemo da naši ljudi iz dijaspore glasaju i poštom. To Hrvatska već ima kao odrednicu, dakle, to je izvodljivo i u zemljama manje razvijene demokratije. Postoje dva modela, videćemo da li da se glasački listići šalje konzulatu ili direktno Republičkoj komisiji. Ali to su sad detalji, to nam je važno.
Može li se ostvariti efektivna kontrola takog načina glasanja?
– Može. Mi ćemo ovih dana imati sastanke povodom toga.
S tim u vezi dotičemo jedno drugo pitanje koje ste pokrenuli – takođe od strateške važnosti – a to je popis naših građana u dijaspori?
– Nadam se da će ova Vlada shvatiti da je to potreba. Stupili smo tim povodom u kontakt sa Zavodom za statistiku. Za formiranje državne komisije koje bi se bavila popisom dobili smo saglasnost Crkve. SPC je važna, između ostalog, jer raspolaže velikom količine dokumentacije i podataka o našim građanima koji žive u drugim državama. Moramo da direktno dođemo do što više naših ljudi u dijaspori, da se ukrste svi ti silni podaci koje imaju zemlje domaćini, Crkva, naši državni organi – Opštine i Zavod za statistiku. Evropska agencija za statistiku će, svakako, biti važan faktor u sprovođenju, da se popis uradi potpuno u skladu sa evropskim standardima, i na način primeren zemljama u kojima žive ti naši ljudi. Prosto da se ne krši nikakvo njihovo pravo, znači da se ispoštuje i naš Zakon ali i zato propisani svetski standardi. Svi pomenuti subjekti uključeni su u ovaj ozbiljan projekat koji će da traje dugo.
Problem je što se naši ljudi u dijaspori nerado odazivaju na popise bilo kakve vrste?
– Ja sam svestan tog problema, pokušaćemo prosto da ih zamolimo, da na onim formularima – sad pričamo sasvim otvoreno – ne moraju sve da popune. Naš prevashodni cilj je da dođemo do podataka koliko nas je. A sve drugo bi bilo dobro da imamo zbog statistike, i šta je neko po obrazovanju i profesionalnom zanimanju, kao i odgovore na neka druga pitanja koja su uobičajena za popis stanovništva. Postoje tendencije na osnovu popisa – evo sad sam dobio izveštaj iz Australije – da smo mi jedina etnička zajednica sa ovih prostora čiji broj opada na ovom kontinentu opada, dok broj Hrvata raste. To prosto nije tačno jer je izvesno da Srba dolazi sve više. Da li je to neki nasleđen negativan imidž koji postoji i danas, bojazan naših ljudi da će tim izjašnjavanjem ugroziti svoj status. Moramo da ih ohrabrimo na neki način.
Nema očuvanja identitete bez jezika, a on mora da se neguje ne samo u porodici već u školama. Drugi problem su naše dopunske škole?
– Dopunske škole za izučavanje srpskog jezika, takođe, će biti naš prioritet. Mi smo bukvalno na novom početku.
Mnoge su se dopunske škole ugasile, ostali su neki profesori koji sami rade uz podršku roditelja?
– Jeste, imamo razne škole u dijaspori. Mi smo obasuti pozivima, apelima, molbama naših ljudi iz dijaspore za pomoć oko organizovanja tih škola. Prvo mi nemamo dovoljno ljudi u Ministarstvu koji mogu da se tako ozbiljnom temom bave. Drugi problem je što nemamo nadležnost, time se bavi Ministarstvo prosvete. Moram da kažem da ni mi a ni ljudi u dijaspori nismo zadovoljni. U Ministarstvu prosvete tretiraju samo škole gde oni šalju nastavnike, oni ne prihvataju da u dijaspori postoje i neke druge škole, privatne, da postoje škole pri Crkvi, koje su u istoj misiji.
Tako da mi sada pokušavamo da nekako sa njima napravimo neku zajedničku akciju. To je veliki problem, i da bi ga rešili bukvalno tražićemo prenos nekih nadležnosti iz Ministarstva prosvete na Ministarstvo za dijasporu. Mi smo to prepoznali kao ključnu stvar jer se dotiče pitanja identiteta.
Najbolji lek protiv asimilacije je izučavanje sopstvenog jezika i kulture. Mi to pratimo sveobuhvatno, a u Ministarstvu prosvete, čini mi se, prate na način kao bilo koju drugu školu u Srbiji, možda čak i manje značajnu. Zalažemo se za obnavljanje državne komisije, koju smo mi formirali svojevremeno, i koja, nažalost, nije zaživela zbog nemara i nebrige funkcionera i službenika Ministarstva prosvete. Pozvali smo predstavnike i Ministarstva vera, i Ministarstva finansija, i Ministarstva kulture, i Ministarstva spoljnih poslova i Crkve, kao i Zavoda za unapređenje nastave i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva. Formirana je komisija i mislim da je to prava stvar i pravi model. Znači da se bukvalno na licu mesta dogovaramo šta je u okviru čijih nadležnosti i šta ko može da pomogne. Ali to je stalo, održana je samo jedna sednica i mi smo ponovo na novom početku.
Posebno bih istakao da ste Vi u Ministarstvu za dijasporu prvi posvetili ozbiljnu pažnju i brigu za naše ljude u okruženju, u Albaniji, Rumuniji, Makedoniji, Hrvatskoj… Hoćete li se ponovo time baviti, da li je to posle Vas bilo malo zapostavljeno?
– Hoćemo. Bilo je zapostavljeno, ali šta je bilo bilo je, mi ćemo se baviti našim ljudima u okruženju na poseban način. Bićemo vrlo agilni i to ne samo funkcioneri nego svi zaposleni. Imamo stručne ljude, uverio sam se u to, oni brižljivo rade i u kontaktu su sa svim tim našim zajednicama i pojedincima. Mi ćemo čak objaviti knjigu jednog našeg stručnjaka, koji je inače zaposlen u Ministarstvu, koji je pripremio fenomenalan rukopis sa egzaktnim podacima o položaju i statusu, brojkama, s vrlo dobrim pregledom stanja naših ljudi u okruženju. U toj knjizi će biti objavljeni podaci, adrese, kontakti i tako dalje. Napravićemo ponovo konferenciju gde ćemo pozvati sve njih iz dijaspore da se susretnu sa čelnim ljudima Srbije, posebno iz privrednog sektora.
Kad će biti to?
– Do kraja godine sigurno. Nezavisno od toga posećivaćemo ih u trenucima kad nešto važno prave, kad su neke manifestacije, kada neki važan datum obeležavaju. Na Preobraženje 19. avgusta gledaćemo da budemo sa našim sunarodnicima u okruženju, i u Kninu, i u Pečuju i u Temišvaru i u Skoplju i u Tetovu. To je moja ideja, i vidim da su je sve moje kolege u Ministarstvo za dijasporu prihvatili sa oduševljenjem. Lepo je da na Preobraženje svi budemo zajedno da se i simbolično a i u svakom smislu preobratimo. Biće velika svečanost u manastiru Krka. Ja idem u Bazeš, u goste kod Srba u Rumuniju, to je manastir Sv. Save, jedno vrlo važno istorijsko mesto.
Nema sumnje da ćemo voditi veliku brigu o našim sunarodnicima u okruženju. Mi smo u prošlom sazivu njima dali prioritet. U neku ruku to će biti i sad. Međutim, nećemo da napravimo uslovnu grešku, da zanemarimo naše velike centre u dijaspori. To je inače, bila velika zamerka ministru Vukčeviću što nije posećivao velike centre srpske dijaspore u Evropi i preko okeana. Ovaj put prvo ćemo se njima obratiti. Već početkom septembra ministar Srećković će gostovati u Torontu, čikagu, u jednoj brzoj poseti, gde ćemo na tribinama staviti na javnu raspravu Zakon o dijaspori. Hoćemo da oni koji su najbrojniji i najorganizovaniji, prvi daju svoj glas, jer potpuno su različite dijaspore, u Americi i ovde u okruženju. Ministar će posetiti tih nekoliko ključnih centara u Australiji, Americi u Evropi. Uostalom, to narod, voli, ceni i poštuje.
Problemi koji postoje u Srbiji, postoje i u dijaspori, devedesetih godina došlo je do jednog, čini mi se iskrenog susreta dijaspore i Otadžbine, mnoge podele u okviru naše emigracije su pred iskušenjima u kojima se našla Otadžbina nestale. Danas je uočljiva neka vrsta zamora. Kako održati i koordinirati aktivnost dijaspore i matice u rešenju brojnih probleme i odbrani nacionalnih interesa?
– Uz potpuno poštovanje jedni i drugih. Znači, mi moramo biti potpuno otvoreni prema njima i ne treba da ih delimo ni po kakvim osnovama. Znači, oni koji su otišli juče i oni koji su otišli pre petnaest godina, potpuno su ravnopravni. Svi koji istim žarom vole Srbiju i žele joj dobro dobro su došli. Bilo je problema svih ovih godina, baš zbog toga što se pokušavalo praviti veštačka podela. Podela u srpskom narodu je dosta. Moram da kažem da smo u prethodnoj godini dobivali dosta pritužbi baš zbog toga, da stara dijaspora uopšte nije tretirana na valjan način. Oni su nama jako bitni, jer nose veliko iskustvo sa sobom, mogu dosta da pomognu, neki od njih su i neposredni učesnici velikih događaja, ratova i bitaka u borbi za očuvanje Srbije i nacionalnog identiteta. I u tom smislu mi ćemo ceniti njihovo mišljenje. Veoma je kompleksan odnos između matice i dijaspore. Dijaspora – to su, pre svega, ljudi u inostranstvu, dakle mi nemamo nikakve virtuelne komunikacije sa ne znam kakvim svetovima i gradovima, mi moramo sa ljudima da pričamo. Ostvariti ljudski odnos i međusobno razumevanje među ljudima je moguće ako svako prihvati drugog onakav kakav je. Naš cilj nije da menjamo nikom ni ideologiju, ni svest, već da se sporazumemo oko nekoliko važnih tačaka. Na primer, da Kosovo nikada i ni pod kojim uslovima neće biti tuđe, i tu će dijaspora sto odsto stati iza toga. U ekonomskom oporavku Srbije dijaspori treba dati značajno mesto, uvažati neke od njihovih zahteva. Dakle, ne mogu oni biti privilegovani prosto što im to Zakon ne omogućava, ali ne mogu biti ni izopšteni ni diskrimisani. Naši ljudi iz dijaspore imaju svoje Ministarstvo ovde i pravo da budu prvi informisani, u tom smislu dobiće prednost. Razlike koje postoje mi ćemo ih uvažavati i prosto u skladu s tim komunicirati s njima. Ljudska ćud i ljudski karakteri su najčudnija osećanja na svetu. Lako je komunicirati s mašinama, a dijaspora su ljudi. Ova kuća će za njih biti uvek otvorena, kad god dođu u Beograd, da mogu da se predstave, porazgovaraju, bićemo otvoreni za te njihove male sitne porodične, ljudske probleme, koje de fakto imaju. U principu dijaspora od nas ne traži ništa glomazno, veliko, ekstremno, oni traže neku vrstu poštovanja i tretmana kao da žive ovde. Kad dođu oni očekuju da čuju neku lepu reč, neku vrstu servisnih informacija, pomoći da im se reši nešto najosnovnije kod drugih institucija naše države. Pored toga naše Ministarstvo će pomagati rad naših kulturno-umetnička društava. Takođe, planiramo da dodelimo književne nagrade našim piscima iz dijaspore. Svakog četvrtka u sali našeg ministarstva u 19 časova biće održana neka promocija. U decembru ćemo organizovati konferenciju „Mediji u dijaspori“, a kolege iz ekonomskog sektora pripremaju jednu konferenciju povezanu s ulaganje i investicijama u Srbiji.
