Dragan Dragojlović, jedan od naših najuglednijih pesnika srednje generacije, napisao je krajem prošle godine roman „Pod južnim krstom“ u kojem je sažeo i svoju literarnu inspiraciju, ali i dugogodišnje bavljenje politikom. Naime, Dragojlović je bio devedesetih godina ministar za vere u Vladi Republike Srbije, posle čega je par godina proveo kao ambasador SR Jugoslavije u Australiji.
Dragojlovićeva poezija je intimna, okrenuta metafizičkim pitanjima: postojanju, Bogu, životu. Roman „Pod Južnim krstom“ pokazao je autorovu moć da spoji poetsko sa proznim zahtevima, ali i veliki dar političkog zapažanja kroz koja čitalac može da spozna nesrećnu sliku istorije srpskog naroda. Sa Draganom Dragojlovićem, kome je krajem maja izašlo drugo izdanje romana („Nolit“), a uskoro će i knjiga pesama, napisana tokom boravka u Australiji krajem prošle i početkom ove godine, razgovaramo o književnosti, ali i o iskustvima na mestu ambasadora u Australiji sa kojeg je svakako imao direktni uvid u odnose matice i dijaspore. Dragan Dragojlović, dodajmo, završava još jednu proznu knjigu sa temom dijaspore.
Da li ste za svoj roman imali neki konkretni povod? Inspiraciju?
-Sila događaja koji su nam se dešavali pojedinačno, i celom narodu, naterali su me da napišem roman „Pod južnim krstom“. Našavši se na mestu ambasadora Jugoslavije u Australiji i Novom Zelandu u jednom od najtežih vremena za naš narod bio sam u prilici da se snalazim kako znam i umem da bih zemljama u kojima sam se nalazio rekao neke istine koje se tiču naroda i srpske države, a ne rečima i određenih pojedinaca. Nije bilo lako slušati o nama ono što nije tačno i što je ogavna propaganda. To su bili neki od razloga da se opredelim da napišem roman i kažem neke važne stvari kroz radnju romana i sudbinu junaka. Svakako da je jedan od razloga bio taj da ukažem kako smo se kao narod sukobili sa svojim vremenom na kraju dvadesetog veka i stvorili uslove da svima u Jugoslaviji, koji su od njenog osnivanja sanjali i mudro radili da stvore svoje samostalne i nezavisne d`zave, mi ispadnemo pokriće, ne ostvarivši mnogo šta za sebe. Ove i slične stvari su me prosto naterale da napišem ovaj roman u kojem se prepliću nacionalno i pojedinačno. Dotakli ste i političke prilike za vreme Miloševićeve vlasti, odlaske mladih zato što nisu imali perspektivu. Ali, kao da bekstvo ne pomaže…
-Protekla decenija je pokazala kako se kroz navodnu teznju nacionalnog objedinjavanja narod sve više raseljava i smanjuje njegov broj. Da ne govorimo o mržnjama i novim međusrpskim podelama. U romanu se na jednom mestu ovo pominje. Bas u toj deceniji, i pri kraju one koja joj je prethodila, u dijasporu su stigle hiljade mladih i čkolovanih ljudi. I jos uvek stizu. To više nije ideoloska emigracija, niti nepismena i polupismena ekonomska, vec visoko obrazovani mladi ljudi koji odvode sa sobom decu i cele porodice. U dijaspori se žene, sa izgledima da tamo ostanu zauvek. Oni uglavnom žele da budu gradjani sveta u kojeme žive, uspesni i srećni. Hoće blagostanje za sebe i svoje porodice. Slično je bilo i ovde u zemlji, oni koji su bili najglasniji najmanje su videli sebe kao žrtve svojih ideja i projekata. Glavni junak romana se sa ovim činjenicama sreće po dolasku u Australiju i saznaje ih od starih i časnih iseljenika. Biva iznenadjen sa tim i sličnim saznanjima i obećava sebi da viče neće ići ni u jedan klub, ni bilo gde da sluša „prodavce magle, mitova i laznog patriotizma“.
Podele i političke strasti ne smiruju se ni kada se ode u beli svet. Naši iseljenici se još dele na partizane i četnike. I ponekada se čini da su te podele žešće nego u matici? Da li se i drugi narodi dele, svađaju, raspravljaju sa svojim sunarodnicima u dijaspori? -Glavni junak se ubrzo po dolasku sreće sa srpskim podelama i gloženjima i tek mu tada biva jasno, u svoj zbunjenosti, da naši ljudi, ne uspevši da se do kraja uklope, da nauče jezik i zauzmu neka mesta u svojim novim zemljama, najcešće „vode politiku“, pa makar malo šta znali i razumevali od svestskih, interesnih i politickih tokova koji najvise utiču na sudbinu naroda kome su do juče pripadali, ili mu još pripadaju. Došavši u antikomunisticke zemlje logično je bilo da su te zemlje nastojale da se sav njihov nacionalizam iscrpljuje antikomunizmom.
Bili ste ambasador u Australiji. Kakva su Vaša iskustva? Kako živi, kako diše dijaspora?
-Mogu slobodno reci da niti matica razume dijasporu, niti dijaspora pokušava da realno sagleda svoju maticu. Svaka strana ima neke svoje predstave, a ponekad i zahteve, a da uopšte nije spremna da vidi realnosti i ograničenja, posledice i cenu nekih rešenja. činjenice su često neprijatne i bolne. Može da zvuči tragično, ali i istinito da bi matica još ko zna koliko godina vodila bitke koje su vođene celu prošlu deceniju ako bi se pitali neki iz dijaspore. Sa bezbedne daljine, sa osećanjem sigurnosti za svoju decu i imovinu, mnogi bi zagovarali stalno nove i stare zadatke matici. Dokle, u romanu se povodom ovoga kaze da će „Srbi raseliti Srbiju“. i to oni Srbi koji bi stalno da joj namecu neke svoje ciljeve i bitke, nespremni da sami u njima ucestvuju. Da li mi koji ovde jos zivimo mozemo da podnesemo cene svih tih projekata i zasto? Koliko je dobrovoljaca iz dijaspore bilo u tom nesretnom ratu? Mnogima od njih ne smeta sto zive medju svim mogucim verama i nacijama, sto im se deca zene i udaju za pripadnike drugih vera i nacija, sto tesko mogu da govore srpski jezik, ali bi zato ovde u Srbiji vodili bitke za „čistu veru i čistu naciju“. Ako želimo da preživimo i kao narod opstanemo moramo početi da govorimo istinu.
Za Srbiju moramo da bijemo gandijevsku bitku istinom i ljubavlju, i to prvenstveno medju Srbima. Siguran sam da bi nas mnogi iz dijaspore razumeli. Srbija ne sme dalje prihvatati da na njenu sudbinu utiču pojedinci i periferija, oni koje to ništa ne košta i koji bi tako i time da dokazuju svoje srpstvo i patriotizam.
Ponekad može da zvuči grubo, ali se mora reći da između matice i dijaspore moraju biti čisti racuni. Isto kao u svakoj porodici izmedju oca i sina, izmedju braće, ako se ne žele nesporazumi i bolna osvescenja. Sa pogresnim pretpostavkama i ocekivanjima uvek se dođe u ćorsokak. Zasto se ljudi useljavaju u Australiju, ili u druge zemlje? Zato što im je bolje i sigurnije nego u zemlji njihovog rođenja. Da li im smeta što će tamo živeti sa svim mogućim verama i nacijama? Da im smeta, zar bi isli. I ako su morali da odu, zar se do sada ne bi vratili ovde gde im je država matica sa većinskom verom i nacijom kada se mnogo šta promenilo. Moramo izaći iz emocija i nastojati da realno vidimo činjenice. Mnogo se malo rađamo, a pevise iseljavamo da bismo smeli i dalje da eksperimentišemo sa sobom kao sa narodom. U Australiji svaki useljenik može da upražnjava svoju veru i običaje. Ali je cinjenica da posle druge ili treće generacije svi postaju Australijanci.
Kakav je odnos sa Crkvom u dijaspori?
– Crkva je velika nepoznanica za mnoge naše ljude, ma gde živeli. Šteta je što je crkva u dijaspori opterećena politikom, pa i podelama iz Drugog svetskog rata. Kako može da zvuči, ako u jednoj zemlji kakva je Australija, čujemo da je neka crkva četnicka a neka ljotićevska? Ima čak i takvih koje nazivaju komunistickim! Kada podele idu i kroz crkvu, kroz tkivo one institucije koja bi morala sve da ujedini kroz božansko, šta se tu može reci?
Koliko je, i kako, naš narod u dijaspori organizovan?
-U romanu jedna od ličnosti kaže da su Srbi najneorganizovaniji kao etnicka grupacija i da najmanje rade na korišćenju onoga što daje Australija kao zemlja useljenja na očuvanju svog etnickog identiteta. Tako je, manje ili više u celoj dijaspori. Srećom, sada ima nagoveštaja nekih pozitivnih pomaka na tom planu.
