Još dok je trajala emisija na satelitskom kanalu RTS, pod nazivom „Za i protiv“, a na temu „Pravo glasa u dijaspori“, u večernjim satima Dopisništvu „Vesti“ u Parizu javio se pedesetogodišnji Mirko Savović, predsednik kluba „Šumadija“ iz Sansa, donedavno trener, igrač i golman „Jugo Arsa“, naš najstariji sportista, uz sve to – i veliki aktivista.
– Odmah da naglasim, čovek sam bez političkog opredeljenja, a veliki patriota! Stoga su me i pogodile, na primer, reči, predsednika opštine Svilajnac iz koje je po svetu razasuto mnogo žitelja. Dotični predsednik kaže da mi iz rasejanja ne pomažemo opštini, već samo sebi gradimo kuću. A da je samo malo bolje razmislio, gospodin predsednik bi znao da mi kuću ne gradimo u Parizu, nego u matici, da materijal za gradnju kuće ne dovozimo iz inostranstva, već kupujemo u otadžbini, da radnu snagu ne dovodimo, već u zavičaju angažujemo i plaćamo, da svake godine dolazimo najmanje jedanput u rodnu grudu i uvek sa 10.000 evra, što trošimo u našoj opštini.
Savović nije morao da sakrije uzbuđenje:
– A šta bi hteo dotični predsednik Svilajnčana? Je li da mu mi iz dijaspore izgradimo opštinu ili namestimo kancelariju sa foteljama ili da mu damo novac u gotovom, pa da ga troše u kafani? Mi ne letujemo na Azurnoj obali, već svu svoju ušteđevinu donosimo u maticu.
U toj TV emisiji čuo sam i da su za pravo glasa u inostranstvu kamen-spoticanja tehnički problemi. Pa, to isto govore decenijama i prošli i sadašnji na vlasti. Ako su oni političari, valjda su dovedeni i da reše tehničke probleme. Priče o popisu stanovništva i sličnom su samo izgovori koji kod nas u rasejanju ne prolaze.
Savović se osvrće i na službe diplomatskih predstavništava u dijaspori:
– Konzulati treba da nam pomognu, dakle, neka i reše tehničke probleme. Oni su ovde zbog nas, a ne mi zbog njih. Osim toga, neće svi iz dijaspore želeti da glasaju, niko ih neće ni terati na to.
Mi koji smo vezani za maticu moramo da dobijemo pravo glasa tamo gde živimo. Dosta su nam mazali oči, konačno smo progledali!
Aranđelovčanin Mirko Savović na kraju zaključuje:
– Slali smo humanitarnu pomoć, davali Zajam za puteve i još mnogošta, a sada se postavlja pitanje opravdanosti prava glasa. Sumnjam da nam iko to može da objasni!
Neozbiljna priča
– U emisiji sam čuo i priču o nekome ko je otvorio agenciju, pa agencija ne radi. Kad sam stao na čelo kluba „Šumadija“, znao sam da moram da radim. Da sam otvorio agenciju, takođe bih znao da moram da radim. Zašto se dotični prihvatao tog posla, ako nije znao da radi? Ili, ako agenciju prepusti onome ko zna da radi. I sada treba da slušamo žalopojke zbog nečijeg nerada. To je zaista neozbiljno – analizira Savović.
