Već nekoliko godina, trećeg dana Dova, na duhovski utorak, ovde se održava manastirski Sabor i služi liturgija.
Kameni temelji svetinje između Kozle i Svinice krasili su studen vekova strpljivo bezazlenom ćutnjom, a progovorili naglo i oštro (iako ovaj govor kamenja nije dovoljno jasan, niti ga mnogi razaznaju, pa samim tim prihvataju ili ne prihvataju njegovu poruku), pre nešto više od jedne decenije.
U crkvenom časopisu Glasnik Srpske pravoslavne Eparhije temišvarske za 2014. godinu, u tekstu Jedna moguća istorija manastira Sirinja, koji potpisuje protojerej dr Vasa Lupulović, kaže se:
„U nedostatku potrebnih istorijskih dokumenata, danas je teško sastaviti ili napisati preciznu istoriju manastira Sirinja. Jedini pouzdani dokumenti koji pominju ovaj manastir u drugoj polovini XVI veka, veoma su škrti i ograničavaju se samo na pominjanje slave njegovog hrama i ništa više." Reč je o turskim tefterima koje citira mađarski istoričar sredinom devedesetih (Engel Pal, A TEMESVÁRI ÉS MOLDVAI SZANDZSÁK TÖRÖKKORI TELEPÜLÉSEI 1554 – 1579, Szeged, 1996, str. 128).
Temelji manastira udaljeni su više stotina metara od Dunava, uz reku Sirinja, između ove i puta koji vodi ka naselju zvanom Bigar i sačinjeni su, kako navode stručnjaci, u obliku „trikonhosa". Administrator svetinje je sviničanski paroh Florin Božin.
„Već nekoliko godina okupljamo se ovde. Otkrili smo ovu svetinju gde su se naši stari molili, gde su se kaluđeri povukli od sveta i, pogledajte, na kakvo divno mesto podigli skromno, po mogućnosti tog vremena, ovaj manastir. Ništa nije slučajno. Rumunija je naša država, mi je poštujemo, ovde smo se rodili, ovde hoćemo da umremo, ali ovde hoćemo i da sačuvamo ono što je naše", rekao je, pored ostalog, u svom obraćanju prisutnima protojerej- stavrofor Vasilije Plestić.
Ovo je prva godina, nakon arheoloških iskopavanja (2002. godine), kako se među temeljima manastirske crkve reže slavski kolač. Kum je bio Danijel Plestić iz Stare Moldave, a kumstvo je preuzeo Slavoljub Trujkić iz Mačevića.
Služili su sveštenici sokolovačkog namesništva, njih dvanaestorica: namesnik, protojerej-stavrofor Vaslije Plestić (paroh u Staroj Moldavi), jerej Florin Božin, protonamesnik Boško Tikartić (paroh u Ljupkovi), protonamesnik Sava Mareš (paroh u Mačeviću), jerej Veroljub Gvozdenović (paroh radimski), jerej Duško Ključar (Srpska Požežena), protojerej Perica Živanović (Sokolovac), protojerej Joca Živanović (Lugovet), protojerej-stavrofor Miroslav Đurković (paroh u Zlatici), protojerej Borislav Đorđević (Leskovica), protosinđel Gerasim, protojerej-stavrofor Živa Martinović (u penziji), a uz njih je bila i sestra Teofanija iz manastira Bazjaš.
„Nadamo se da će dalja istraživanja rešiti i odgovoriti na sva pitanja i nedoumice vezane za prošlost ovog manastira…", kaže autor gorenavedenog teksta u temišvarskom „Glasniku".
Nedaleko od temelja manastirske crkve, na dvadesetak metara, postavljena je i tabla sa natpisom na rumunskom jeziku. Tekst obuhvata 9 tačaka, a u naslovu piše i: "MĂNĂSTIREA ORTODOXĂ ROMÂNĂ „SIRINIA"…"
U iščekivanju novih, nepobitnih dokaza, koji bi otklonili svaku sumnju, kada je u pitanju istorija ove svetinje, ostaje nam, čini se, da se uzdamo, ako ne u vreme koje nam i nije baš najveći saveznik, i to u mnogim našim poslovima ispod ovog komada neba, od Treskavca do Vragolije i Zbegovišta, jedino u Onoga koji sve vidi i zna. I „čija je pravda večna".
