Beogradski đak dr Aleksandar Kosanović svoj san počeo je da ostvaruje još 1965. godine u Nemačkoj, jer u svojoj Jugoslaviji tada nije mogao da nađe posao. Prvo radno mesto bilo je u Duizburgu na Odeljenju hirurgije, da bi već 1971. godine završio specijalizaciju, radio je i u Hajdelbergu, zatim u gradskoj, a posle u Katoličkoj bolnici, da bi na kraju otvorio i privatnu ordinaciju u Ludvigshafenu na Rajni.
– Počeci u stranoj zemlji nisu bili laki. Svi proveravaju vašu vitalnost, kao i sposobnost da se prilagodite „namerno“ postavljenim preprekama, jer to je, kao i sav zapadni svet, zemlja „utakmice“ i takmičenja, a pobeđuju najbolji, najbrži i najuporniji – priča dr Kosanović o svojim prvim danima provedenim u inostranstvu.
Svet materijalnog izobilja i bleštavila dotakao se i doktora Kosanovića, ta slika blagostanja prijala je u početku i oku našeg sagovornika. Ali, javila se i ona druga – slika zavičaja!
Veran običajima
– Imam dvojno državljanstvo, penziju sam odradio i sada ću povremeno da svratim do Nemačke, dakle u obrnutom pravcu. Ostao sam tokom svih ovih godina veran svom narodu i običajima – kaže dr Kosanović, koji ne krije da još razmišlja na nemačkom jeziku.
– Dešavalo se da mesecima tugujem svako veče. U glavi mi se stalno vrteo povratak kući.
Želja da opet budem na svome i među svojima bila je sve jača. Mislio sam da će povremeni dolasci kući umiriti neutoljivu glad i žeđ. Dolazio sam nekoliko puta godišnje u Beograd pun radosti, a vraćao se utučen i još nesrećniji. Ni to što se u Nemačkoj visoko cenila i još ceni „beogradska škola“, ni to što sam kao stranac, posebno Srbin, stekao ugled, nije ublažavalo moj bol za otadžbinom.
U svakoj nesreći, kažu, ima i zrnce sreće. Tako je ovaj Beograđanin radeći dan i noć zaboravljao na svoju tugu.
– Dnevno sam provodio sa skalpelom u ruci više od deset sati. Uveče, kada završim posao, nisam mogao da obujem cipele, čak ni da stojim, ali ipak sve se to zaboravi kada gledaš brz oporavak svog pacijenta. Uvek je važan motiv. I kada bih se ponovo rodio, opet bih izabrao ovaj isti put i ove iste muke – dodaje sagovornik „Vesti“.
Kada je došlo do raspada Jugoslavije i rata, Kosanović je bio je veoma aktivan u pomoći srpskom narodu.
Brod druga kuća
– Nautika mi je oduvek bila hobi. Zato svoje slobodno vreme provodim na Savi, gde je moja druga kuća – brod. Sa svojim prijateljima, opušten, dočekujem izlazak sunca i pune duše jedrim sve đerdapa.
– Bilo je teško izdržati sve te medijske pritiske, izmišljene priče i laži sa svih strana. Ipak, što su Srbi bili više napadani, sve su se više osećali Srbima. Posle ovog prvog paradoksa sledi i drugi: uprkos stalnim neistinama o nama, Nemci su ipak bili široke ruke, davali su humanitarnu pomoć, pitanje je samo da li je ona stigla na pravo mesto.
Družeći se sa zemljacima iz bivše Jugoslavije, odlazeći u klubove, na zabave ili lečeći ih u ordinaciji, došao je do stare spoznaje o boljci za koju u inostranstvu nema leka.
– Nostalgija je bolest od koje najčešće obolevaju zemljaci na radu u stranim državama. Tu ste kao lekar nemoćni, jer nema leka ni terapije koju biste mogli da prepišete, sem one koja se zove – zavičaj. Taj isti recept, na kraju, morao sam i sebi da prepišem: lek za dušu mogao sam da nađem samo u otadžbini. I nisam pogrešio – tvrdi doktor Kosanović koji se nakon 35 godina provedenih u Nemačkoj obreo ponovo u Beogradu, ali sada – zauvek.
