Nema razloga za preterano zadovoljstvo dosadašnjim reformskim rezultatima, a najteži deo posla ekonomskih i društvenih promena još nismo zapoceli. U tome se kao kljucni problem istice politicka nestabilnost na domacoj sceni i dok se ona ne razreši necemo moci dalje – ocenjuje dr Vladimir Gligorov, koji je prošle sedmice boravio u Beogradu i koji, u intervjuu za naš list, analizira efekte dvogodišnjeg tranzicionog puta.
Naš sagovornik, nesumnjivo, pripada visokoj klasi medunarodnih eksperata. Sada je istraživac u Beckom institutu za medunarodne ekonomske studije, a na tom poslu je od 1994. godine. Ranijih godina je radio na Upsala univerzitetu u Švedskoj i na Univerzitetu „Džordž Mejsn“, u blizini Vašingtona u SAD.
Relativan uspeh
• Kako ocenjujete ekonomsku situaciju danas u Srbiji, s obzirom na to da ste pripremali izveštaj za OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) koji je nedavno predstavljen i u Beogradu?
– Kljucna su tri elementa. Prvo, relativno mali rezultati u realnoj ekonomiji, skromne ambicije za kratak rok, relativno usporene reforme u ovoj, a verovatno i u sledecoj godini i hronicna politicka nestabilnost.
• Kom problemu dajete prioritet?
– Najveci problem je politicka stabilizacija. Veoma je teško da se reforme obavljaju a da se ne zna tacno ko ima mandat da ih sprovodi. U ovom trenutku to nedostaje Srbiji.
• Da li Vam se cini da kod nas postoji „paralelna stvarnost“ – mnogi ljudi teško žive, a, s druge strane, medunarodne organizacije izricu pohvale za postignute rezultate u ekonomiji?
– Nema tu kolizije. Kolizija je samo utoliko što se ovde u javnosti isticu pohvale a vrlo retko se predstavljaju celovite analize. Ovde, recimo, predstavnici vlade ili Narodne banke citiraju kako se u svakom izveštaju pozitivno ocenjuju reforme i izražava se želja da one idu dalje. Inace, model pisanja izveštaja medunarodnih organizacija je takav da se prvo isticu pozitivne stvari kao uzor, pa se onda ide u analizu i iznose detalji. Na primer, osnovna ocena iz najnovije analize OECD jeste da je situacija vrlo teška. Identicne su i ocene MMF-a i Svetske banke. Uostalom, oni ne bi ni davali tu vrstu kredita koje daju, jer ih je Jugoslavija dobila kao nerazvijena i siromašna zemlja.
Paralelna stvarnost
• Dakle, ipak, postoji „paralelna stvarnost“?
– Tacno je da postoji paralelna stvarnost. Ona je karakteristicna i postoji vec dugo na ovom prostoru, a sastoji se u tome da ljudi na politickom položaju pocinju da veruju u sopstvenu propagandu. Nema niceg lošeg u tome što politicari propagiraju svoj posao, ali moraju da znaju šta je realnost o kojoj govore.
Ovde se vec više desetina godina stalno prikazuje ružicasta stvarnost, a sa druge strane se slika svetla buducnost. Ti elementi dominiraju u javnim nastupima, pa se onda reci pohvale koje se dobijaju od medunarodnih organizacija ponavljaju u tom kontekstu, a ne pominju se problemi na koje te institucije jasno ukazuju.
Danas apsolutno svi ukazuju na to da postoji zastoj u reformama, da je taj zastoj problem, da je uzrok politicka nestabilnost, a uz to idu i druge slabosti.
• Šta se još pominje od problema?
– Onako kako je do sada zamišljena reforma jasno je da je kratkorocno zamišljena. Rec je o tome da se održi kratkorocna stabilnost, a tek kasnije da se prede na ozbiljne reformske poduhvate. Zato ovi skromni rezultati koji su postignuti u industrijskoj proizvodnji i porastu bruto domaceg proizvoda nisu dovoljni. Sada je problem kako da se odatle prede na ozbiljne reforme. To znaci bržu privatizaciju, uspostavljanje odgovornosti za javne rashode i prihode i rešenje problema nezaposlenosti. Socijalne implikacije koje iz toga proisticu nisu male. Kljucno je pitanje da li to može ovakva vlada kakva sada jeste da izvede do kraja. To je realnost.
Zakoni i institucije
• Kako dalje? Kako iz zastoja?
– Sled poteza je jasan. Kad bi se gledalo sa strane, najbolje bi bilo da se donese splet izbornih zakona, da se održe izbori i da se na njima ponude alternative. Da se izabere vlada koja ima nameru da nešto uradi. Ona ce delovati kao i ova, u medunarodnom ogranicenju u kojem se nalazi, i morace da uradi ono što je obecano a nije sprovedeno, a to je institucionalizacija politickog sistema: uredenje države, donošenje ustava, a paralelno sa tim je privatizacija, restrukturisanje i ostalo.
Problem nije u tome da ljudi na vlasti to ne znaju i ne vide. Ali je, izgleda, problem u tome kako da ljudi koji su na vlasti, a žele tu i da ostanu, mogu to i da ostvare. I zato imamo politicku nestabilnost.
• Kakve su Vaše procene? Šta nas ocekuje?
– Projekcije za sledecu godinu za privredni rast predstavljaju relativno skromne ciljeve i nema razloga da se ne ostvare. Isto je bilo i sa ovom godinom, pogotovo ako tu i statistika „pomogne“. Privatizacija je tu, prodaja se nastavlja, i nešto ce se i dobiti. To su ekonomski rezultati koji ce se ostvariti. Više od toga malo je verovatno zbog okolnosti u kojima se sve realizuje.
