Dr Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu Srbije govori o Srbima u rasejanju i o brizi otadžbine za narod u tuđini
SVI SRBI POD JEDNIM KROVOM
Srbija čini maksimalne napore da zadovolji želje i interese naroda u rasejanju, ali i naši ljudi iz dijaspore treba da shvate da su im vrata matice otvorena širom i da treba samo da dođu i da regulišu sve probleme koje imaju – poruka je koju iseljenim Srbima šalje ministar za dijasporu dr Vojislav Vukćević
Lako je razgovarati sa dr Vojislavom Vukčevićem o Srbima u rasejanju, jer je ministar poreklom iz dijaspore, rođen je u Osijeku, Hrvatska, i jer je poslednjih godina pokrenuo rešavanje mnogih gorućih problema naših ljudi u belom svetu. Da pomenemo samo inicijativu za popis naših ljudi u dijaspori, zatim predlog zakona o dijaspori i predlog zakona o amnestiji, koji su sa oduševljenjem prihvaćeni u rasejanju.
Kada pitamo gospodina ministra, kako je uspeo u tome da Ministarstvo za dijasporu Srbije učini bliskim našim iseljenim ljudima, dr Vojislav Vukčević nam kaže:
– Vrlo jednostavno, mi smo promenili pristup našem narodu u rasejanju. Ranijih godina praksa države je bila da ona “brine”, na svoj činovnički i policijski način o građanima u emigraciji, a mi smo uveli princip da kao ministarstvo služimo narodu u dijaspori. Danas mi imamo tri grupacije ljudi kojima mi kao ministarstvo za dijasporu služimo. Prvi su Srbi sa državljanstvom republike Srbije, tj. donedavne SRJ. Zatim Srbi bez državljanstva SRJ i još ne stečenim državljanstvom republike Srbije. Treća grupa su ne-Srbi, potomci predaka koji pripadaju nekom od autohtonih naroda u Srbiji, od Albanaca do Roma, preko Mađara, Hrvata, Rumuna i svih drugih koji su ovde vrlo brojni. Njihovi problemi i interesi su različiti i mi pokušavamo da im pomogneo da ih reše. Jer, na primer, ovi drugi Srbi, bez državljanstva, koji su ga izgubili nepravedno posle II svetskog rata i nikada ga nisu dobili, jer su bili politički protivnici režima koji je tad bio, a zatim i oni koji su bili nemarni prema svojim administrativnim obavezama i nisu produžili državljanstva, koje smo svi nekada imali u SFRJ, jer su im istekli tzv. crveni pasoši, su zapravo ljudi bez identiteta. Tako da im mi davanjem državljanstva Srbije vraćamo njihov nacionalni identitet, ali i njihov nacionalni i ljudski ponos.
Ima li u ministarstvu saznanja da se broj naših ljudi koji traže srpsko državljanstvo povećava?
– Da, saznanja ima, ali nema preciznih podataka, jer se izdavanjem državljanstva bavi Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. Dakle, država Srbija ima obavezu da ljudima koji sebe smatraju Srbima, ako nisu rođeni u Srbiji, i nemaju državljanstvo Srbije, omogući da to državljanstvo steknu. Vaši čitaoci treba da znaju da je državljanstvo nešto što se može, ali ne mora dobiti, da ono spada u diskrecionu ocenu svake države. Događa se da neko ko ima sve uslove da bude državljanin ne dobije državljanstvo. A da neki crnac iz Afrike, koji dođe da igra za neku sportsku ekipu to dobije, iako ne zna srpski jezik. Mi nismo, kada smo pravili inicijativi i radili na nacrtu zakona o državljanstvu, predvideli znanje srpskog jezika kao uslov za državljanstvo, što čine sve druge države, koje, reklo bi se, drže više do sebe. Postoji već druga i treća generacija Srba u svetu koja ne zna srpski, ali se oseća Srbima, a kako mu država, ona ranija, pa i sadašnja, nije pružila mogućnost da nauči srpski, onda ga ne treba lišiti želje koju on kao iseljenik ima o nacionalnoj pripadnosti da bude državljanin Srbije. Interes za srpskim državljanstvom ne motiviše se materijalnim interesom, jer šta bi iseljenik sa tim i kuda? Koja vajda od toga? Osim jedne vajde, koja nema svoju cenu, a to je emotivno stanje koje će ga ispuniti. A tu činjenicu treba poštovati.
POPIS ćE POKAZATI ISTINU
Gospodine ministre, javno se govori da u rasejanju živi preko 2,5 miliona Srba u 90 država sveta. Možete nam reći kakvim pdoacima ili procenama o broju naših ljudi u dijaspori raspolaže Vaše ministarstvo?
– Iskreno da kažem: ne znamo mi to, jer nemamo precizne podatake. Upravo zbog toga se sada trudimo da se napiše Nacrt zakona o popisu dijaspore. To jako ozbiljan posao i ne može se prepustiti inicijativi ni jednog čoveka i nijedne organizacije. Prvi popis naših ljudi u rasejanju mora da uradi država. Mi smo imali pokušaja da se utvrdi broj birača u inostranstvu, ali kako je odziv na izbore u dijaspori bio jako skroman, nismo ni dobili objektivne podatke o broju naših ljudi u inostranstvu. Zato Srbija želi da organizuje popis naših ljudi u rasejanju, ali to znači da u tome moramo da učestvujemo zajedno, i mi iz matice, i ljudi iz dijaspore. Jer, odgovor na pitanje koliko nas ima i gde sve živimo može da da svaki Srbin koji Srbiju smatra svojom državom, a živi u rasejanju. I to tako što će se odazvati pozivu na popis, što će nazvati naše diplomatsko-konzularno predstavništvo ili doći u zgradu, predstaviti se, reći gde je i kada rođen, gde živi i radi. Ništa više mi od iseljenih ljudi ne tražimo. Neće biti pitanja o njihovom imovinskom stanju ili političkom opredeljenju. A i, za razliku od nekog ranijeg vremena, nećemo ih zvati da prijave nekog drugog da živi u inostranstvu, nego da prijave sebe i članove svoje porodice. Tek kada to sve zajedno uradimo doći ćemo do preciznih procena i podataka koliko Srba ima u dijaspori. Mi to radimo kao da nas ima sto miliona. Kao da nas je bezbroj, da stvorimo uslove svakome, koga sada ne znamo, da se on odluči da može da dođe u otadžbinu, može u njoj ulagati, sticati prava, i raditi sve ono što radi onaj koji ovde živi.
Ipak, čini se gospodine ministre, da su naši ljudi u rasejanju navikli da očekuju da im država rešava probleme, a ne da se oni sami direktno uključuju u njihovo rešavanje. A sa druge strane, i Vi i Ministarstvo, opet, suočavate se sa nerazumevanjima u Vladi Srbije oko vaših incijativa. Tako se dogodilo da se Zakon o amnestiji onih koji nisu izvršil ivojnu obavezu donosi i odlaže, na štetu i države i građana Srbije.
– U Vladi Srbije, nažalost, postoji blaga uzdržanost i nepotreban oprez mojih kolega ministara i nadležnih ministarstava u rešavanju pitanja vojnih obevznika u inostranstvu. Oprezni su bili i ti mladi ljudi koji nisu služibli vojsku, a nalaze se u rasejanju. I to nas je sve kočilo da brzo, kada je bilo najpotrebnije, rešimo pitanje odložene vojne obaveze. Lično sam se trudio da tu našu decu ne nazivamo izdajnicima i dezerterima, d aim ne sudimo već d aim pomognemo. Mislio sam da će Zakon o amnestiji stupiti na snagu neposredno pre letnjih raspusta ili godišnjih odmora 2005. ali sam onda sa tugom zaključio da se ipak neće dogoditi, jer je neko rekao da to ne može da se uradi tako kao smo mi u Ministarstvu dijaspore Srbije i kolege u Ministarstvu odbrane SCG zamislili. Onda sam se nadao da će to biti za Božićne i novogodišnje praznike, pa je i to izmaklo za dan ili dva, tako da je ispalo da smo izneverili naše ljude u dijaspori. Napokon, rekao bih, u poslednjem času zakon je usvojen za Uskrs 2006. godine. U svemu tome ima neke simbolike, jer smo se eto, iz stanja mrtvila vaskrsli da rešimo to pitanje od ogromnog interesa i značaja za te iseljene mlade ljude.
AFIRMACIJA NACIJE
Vojni podaci govore o oko 5.000 mladića koji u inostranstvu nisu rešili svoju vojnu obavezu. Vi ste jednom prilikom naglasili da ih zakon oslobađa odgovornosti za nevršenje vojne obaveze do danas, ali ne i obaveze da vojsku služe?
– Amenstija od odgovornosti ne podrazumeva i nije regulisanje vojne obaveze. Jer, vojnu obavezu ne reguliše država Srbija. Služenje vojske je u nadležnosti državne zajednice Srbije i Crne Gore. Srbija je u ovom slučaju mlade regrute oslobodila od krivičnog gonjenja neodazivanja na poziv za služenje vojske, što je, inače, u nadležnosti republičkog pravosuđa i zakonodavstva. A to unači da letos mogu slobodno da dođu kući. Niko ih neće hapsiti i saslušavati. Moram pohvaliti Ministasrtvo odbrane SCG koje je promenilo svoj stav i odnos prema tim vojnim obveznicima i dalo nam podršku da ostvarimo amnestiju regruta. Međutim, ponavljam, time vojna obveza nije regulisana i ti mladi ljudi u dijaspori moraju da regulišu svoju vojnu obavezu. Da li će da služe vojni rok il iće da ga otkupe ili će na neki treći način da ga reše, to je njiov izbor i pravo, ali je bitno da shavte da ta obaveza mora da se konačno reguliše. Zato poručujem vašim čitaocima u inostranstvu, otiđite u diplomatsko-konzularna predstavništva i pitajte `Šta ja treba da uradim da bi svoju obavezu služenja vojske prema otadžbini ispunio? Ja nisam ni dezerter ni kukavica, ja isto toliko volim svoju zemlju kao i vi, ali mi sad recite šta ja treba da uradim da tu svoju obavezu ispunim?”
Na zahtev Kongresa srpskog ujedinjenja iz Amerike inicirano je donošenje Zakona o dijaspori. Recite nam šta je suština tog vrlo važnog zakona i kak oje protekla javna rasprava o tom zakonu?
– Istakao bih dve bitne karakteristike Zakon o dijaspori. Prva je da se njima daju sva ljudska i građanska prava našim ljudima u rasejanju, tako da se oni izjednačavaju sa građanima u matici, što im omogućava da se aktivno uključe u naš politički, privredni i društveni život. I druga je, da odnos otadžbine prema rasejanju, koji je decenijama zavisio od volje jednog čoveka ili nekolicine ljudi, pa bilo da je to bio predsednik republike, predsednik vlade, ministar ili predsednik neke stranke, neće kreirati pojedinci već institucije naroda i države. Zakon time isključuje mogućnost političke i personalne samovolje i obavezuje i državu, ali i građane u matici i dijaspori da sprovode zakon i rade na razvoju i unapređenju srpskog nacionalnog identiteta i afirmaciji srpske nacije. Jer, ljudi u rasejanju koji se smatraju potomcima srpskih predaka, koji se osećaju Srbima, moraju povratiti nacionalnu svest, biti svesni šta su i ko su. Na osnovu tako izgrađene nacionalne svesti, krenuti u njenu afirmaciju.
Kako Ministarstvo za dijasporu podstiče nacionalnu afirmaciju Srba u rasejanju?
– Na mnogo načina, od učenja srpskog jezika, preko finansiranja srpskih programa iz kulture u dijaspori, održavanja naših zadužbina po svetu do pretvaranja ministarstva u kuća dijaspore, u kojoj se svi naši iz inostranstva osećaju kao domaćini. Svi naši ljudi iz rasejanja mogu da dođu u ministarstvo da predstave sebe i svoja dela, da se osećaju kao kod kuće i urade sve ono što smatraju da je dobro za njih i za našu državu. Došlo je vreme da država, koja je izmorena političkim i ekonomskim problemima, osiromašena i porušena, manje radi za ljude u dijaspori. Mi smatramo da upravo Srbi u rasejanju treba da budu aktivniji, da budu nosioci svih projekata nacionalne afirmacije. Srbija je pružila sve što je mogla, sad je red da Srbi u dijaspori pokažu svoju pamet, svoje organizacijske sposobnosti, da sakupe novac i finansiraju projekte obrazovanja njihove dece u inostranstvu, razvoja srpske kulture u dijaspori i jačanja političkog uticaja Srba u svetu.
Evo moje poruke našima u dijaspori: “Gospodo Srbi, ne traži Srbija od vas novce, vi treba da novac, vaše vreme, energiju, ideje, vaš rad da poklonite svojoj deci, svom narodu, svojoj i našoj budućnosti!”
BORBA ZA ŽIVOT
Američki predsednik Džon kenedi je imao urečicu, koja glasi: “Ne pitajte šta je država urdila za vas, već šta ste vi uradili za državu i narod.” Vi očigledno niste zadovoljno aktivnostima i angažmanom ljudi iz dijaspore u matici, iako ste ih nekoliko puta hvalili?
– Da, ja uvek priznajem da naši ljdudi u rasejanju štite i hrane Srbiju. U mnogim državama sveta naši ljudi su javno na demonstracijama, preko medija ili preko političkih lobija zastupali naše nacionalne i političke interese. U zemlju svake godine naši iz dijaspore šalju rodbini pomoć u vrednosti od oko 3 milijarde evra. Ali, to je elementarna pomoć, gola borba za život. Mislim, da su znanje, energija, bogatsvo i iskustvo naših ljudi u svetu iskorišćeni vrlo malo. Mi direktno sarađujemo stalno sa jednim delom dijaspore, dok je većina ljudi u dijaspori bez pravog kontakta sa maticom. Potrebno je da stvorim takvu atmosferu da se svi Srbi iz dijaspore uključe u život u Srbiji.
Ministarstvo za dijasporu radi na jačanju poslovnih veza matice i rasejanja. Na Sajmu turizma u Beogradu na vašem štandu bili su i turistički radnici iz dijaspore, ali i biznismeni, koje interesuju poslovi u Srbiji.
– Kao ministarstvo koje služi građanima Srbije u rasejanju, mi neprestano osluškujemo njihove interese i potrebe. I na zahtev naših poslovnih ljudi iz sveta mi smo proteklih nekoliko meseci sakupili podatke iz 90 opština, od 159 mogućih, o tome kakve su mogućnosti za investiranje i za zapošljavanje. Te podatke smo stavili na disk i poklonili ih svim zainteresovanim biznismenima iz dijaspore, kako bi oni u direktnom kontaktu sa tim opštinama sklopili dogovor i napravili posao. Mi smo ministarstvo pretvorili u poslovni klub, u kome mogu da se dogovaraju i sklapaju poslove. Odlučili smo i da najuspešnijim ljudima iz dijaspore dodelimo statuu srpske majke, koja drži pogaču u ruci, kao simbol našeg zajedništva. Jedna majka Srbija nas je rodila i svi treba da dođemo pod njene skute.
Da li za već tradicionalne Vidovdanske susrete matice i dijaspore očekujete puno gostiju?
– Da, jer je naša kuća otvorena za sve koji žele da dođu u Srbiju. Svakome ćemo pružiti mogućnost da iskaže svoja osećanja, svoja dela i svoje interese. Mi ne možemo i ne želimo da određujemo nečiji interes. Mi smo tu da pomognemo u ostvarenju tog interesa. Program rada Ministarstva za dijasporu nije utvrđen, jer naše je da slušamo želje i potrebe, zahteve i predloge naših ljudi, a potom da ih i da ih razmatramo i realizujemo kao svoj posao. Za Vidovdan ćemo omogućiti našim ljudima da u sekcijama i p ogrupama raspravljaju i planiraju zajedničke projekte iz kulture, privrede, sporta i politike. Tako ćemo ih mi dočekati, a kako će gosti iskoristiti Vidovskanske susrete u Beogradu, ostaje da vidimo kada dođe vreme za rezultate našeg zajedničkog delovanja – rekao je na kraju našeg razgovora ministar za dijasporu dr Vojislav Vukčević.
Posetite nas
MINISTARSTVO ZA DIJASPORU SRBIJE
poziva sve građane u posetu, na razgovor i kafu. Adresa ministarstva je:
Vasina 20, 11000 Beograd, Srbija i Crna Gora. A svi kontakti mogu da se obave preko elektronske adrese: www.mzd.sr.gov.yu i imejla info@mzd.sr.gov.yu, kao i preko telefona u Kabinetu ministra: +381 11 637 013, u odeljenju za konomska pitanja dijaspore: +381 11 638 235, odeljenju za statusna i pravna pitanja: +381 11 639 221, u odeljenju za saradnju iz oblasti kulture i sporta: +381 11 637 624, preko press službe i na faks: +381 11 2636 815
Poverenik naroda
Ministar za dijasporu dr Vojislav Vukčević je rođen 1938. u Osijeku, gde završio Gimnaziju 1957. Diplomirao 1961. na Pravnom fakultetu u Beogradu, magistrirao 6 godina kasnije, a doktorirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 1974. Od 1961. do 1976. radio je kao sudski pripravnik, zatim kao sudija i konačno kao predsednik Opštinskog suda u Belom Manastiru.
Od 1976. do 1991. bio je docent, vanredni i redovni profesor građanskog prava, zatim bio prodekan i dekan Pravnog fakulteta u Osijeku, da bi prelaskom u Beograd postao advokat u Beogradu, jer mu režim Slobodana Miloševića nije dozvolio zaposlenje ni na jednom pravnom fakultetu u Srbiji.
U junu 1990. u dogovoru sa Jovanom Raškovićem, osniva Srpsku demokratsku stranku u Baranji i Istočnoj Slavoniji. Postaje potpredsednik Izvršnog odbora stranke i njen prvi ovlašćeni pregovarač u razgovorima sa HDZ. Piše delove Programa i druge akte stranke; u ime SDS sastavlja predloge dopuna hrvatskog Ustava; osniva odbore SDS-a po Hrvatskoj i obavlja druge aktivnosti od interesa za srpski narod u Hrvatskoj.
U aprilu 1991. podnosi ostavku na sve funkcije u SDS i javno se ograđuje i osuđuje nastupe Šešelja u Hrvatskoj i politiku Slobodana Miloševića. Proglašavaju ga „izdajnikom“, a srpski „oslobodioci“ Baranje mu prete smrću i pucaju u kuću.
Prelazi u Beograd i priključuje se Srpskom pokretu obnove u maju 1991. U SPO obavlja dužnost potpredsednika Izvršnog odbora stranke i generalnog sekretara u vremenu od 1994. do 2005. Na listi SPO dr Vojislav Vukčević bio je poslanik u Skupštini Srbije nakon izbora od 1992. do 1993.g kada je Skupština raspuštena.
Od 1997. do 2000. dr Vukčević je bio direktor Direkcije za poslovni prostor grada Beograda, a posle 5.oktobra 2000. je u prelaznoj Vladi Srbije obavljao dužnost ministra za odnose sa Srbima izvan Srbije do 24. januara 2001. A od 3. marta 2004. obavlja dužnost ministra za dijasporu u Vladi Republike Srbije.
