Dragan Bojovic (75), poznati fudbalski strucnjak ne samo u Srbiji, nego i u nekadašnjoj Jugoslaviji sa suprugom Olgom (67), vec desetak godina živi u Kanadi. Tu su se kcerkama Majom, doktorom mikrobioloških nauka i Anom, turizmologom, koja govori cetiri svetska jezika, zetovima Slavkom, gradevinskim inženjerom i Kostom, mašinskim inženjerom, unucima Markom, Filipom, Stefanov, Ninom i Tašom.
Ipak, svakog leta se Dragan vraca u rodni Cacak, ne može bez njegovog Borca, kome je podario mladost kao igrac, a kasnije znanje kao strucnjak, pa Morave, bedema, vrbaka i topoljaka, ali i prijatelja Bije, Mira, Mija, Relje, Aca i drugih njemu dragih Cacana iz sokaka i mala. Zatekli smo ga u društvu fudbalskog saborca Živorada Stankovica, igraca i trenera koji je ostavio dubok trag u Borcu, za stolom kako igraju „darde“, staru kartašku igru još iz vremena sokaka i kaldrme, baštovanluka i vocnjaka na prilazima grada. Zadovoljan što je još jednom za „nokat“ bio bolji zapoceo svoju pricu o Kanadi.
Ne može bez fudbala: Na rekreaciji
Uvek sa svojima
– Supruga Olga i ja, penzioneri, dodosmo u ovu veliku i bogatu zemlju da pripomognemo deci oko cuvanja unuka. Došli na kratko, a po svoj prilici ostacemo do kraja. Razlog je jednostavan – Kanada je jedna od najorganizovanijih država po pitanju socijalne zaštite. Za divljenje je kakav odnos ova država ima prema deci, ženama i starima. Tako sam ja nekada zamišljao socijalizam u mojoj Srbiji – prica Bojovic.
Ovaj vitalni sedamdesetopetogodišnjak, otresitih pokreta, jedno vreme je proveo u Gvelfu, gradu sa oko stotinak hiljada stanovnika. Pre tri godine, prateci Majinu i Aninu porodici Bojovici su se preselili u Vindzor, grad na obalama Micigena sa oko 300.000 žitelja, medu kojima je i petnćstak hiljada Srba.
Mnogo nejasnoca
Draganovi prvi utisci, posle mesec dana boravka u Cacku, odavno najavljenim promenama u Srbiji.
– Dobro je što su došle promene. Valjda ce doci do pravog reda i ponašanja. Ovo što sam do sada video sve je u vazduhu. Mnogo je za mene nejasnoca. Još nema jedinstva u zemlji. Kada cemo se vec jednom složiti, kao, na primer, u Kanadi – istice Bojovic.
– I, ovde nam je lepo kao u Gvelfu. Ima dosta Srba. Cesto se družimo. Tu je, u blizini naše crkve i veliki srpski centar gde se okupljamo za vreme pravoslavnih praznika, ali i vikendom. U neku ruku pravi srpski vašari. Igra se i peva. Prikupljamo i pomoc za postradale u našoj državi – veli Bojovic.
Naše gradane narocito obraduje kada im u goste dode Miroslav Ilic i druge estradne zvezde. Srbi se, inace, posecuju i druže porodicno i tom prilikom se prisecaju rodnog kraja. Dogovaraju se tim prilikama i kako da pomognu jedni drugima u nevolji, a posebno kada su u pitanju novodošlice, koje upozoravaju da moraju strogo da poštuju zakon i pravila ponašanja, jer u suprotnom sledi povratak starom kraju. Srbi iz Kanade prireduju zajednicke susrete, a posebna radost pricinjava skup Srba pored Nijagarinih vodopada. To je pravi praznik, oda radosti druženja i zajedništva Srba.
Bojivic ne može, a da sa primetnom setom, ne napravi poredenje Srba u Kanadi i u rodnom kraju.
Jedna je Srbija
– Ovde smo veoma vredni, disciplinovani, odgovorni, poštujemo red i propise ove zemlje koja nas je primila. Iskazujemo se radom, duhom i znanjem. Gde bi nam bio kraj da smo takvi i u Srbiji. Bar da smo prbiližno kao u Kanadi – kaže on.
Nekada jedan od najboljih fudbalera Cacka i nadasve poznati strucnjak, koji je sa Borcem tri puta kucao na vrata Prve lige, somborski Radnicki uveo u Drugu ligu, a Napredak iz Kruševca u društvo Crvene zvezde, Partizana, Hajduka, Veleža i drugih elitnih jugoslovenskih klubova, kaže da sada jedini kontakt sa sportom ima kroz rekreativna druženja. Žali što se u Kanadi dovoljno pažnje ne poklanja njegovoj fudbalskoj lopti, kao hokeju na ledu ili ragbiju.
Na kraju kazivanja, Dragan Bojovic, medu starim Cacanima, „plemicima“, poznat kao Mali Patak, po ujaku Aleksandru Kneževicu Patku, jednom od najboljih fudbalera Borca svih vremena, sa suznim ocima, pomalo drhtavim, ali i odlucnim glasom poruci:
– Jedna je zemlja Srbija. Zemlja velikog srca i otvorene narodske duše, koja zna i ume da se raduje, ali i da tuguje. Necete nigde naci takve prijatelje i komšije, odane, verne i uvek spremne da pritrce u nevolji, kao u moravskoj dolini. Uvek cu se vracati u zemlju mojih predaka, bogate istorije, kulture i sporta.
