Hteo sam da vam posaljem za Novu godinu neku lepu vest.
Saznao sam, na primer, da je nedavno uspostavljena
– svakodnevna autobuska linija Beograd – Rijeka
– svakodnevni let Beograd – Ljubljana
A onda, juce sam dobio, kao NOVOGODISNJU CESTITKU, jos jednu lepu vest – jedan tekst Djordja Balasevica – koga vam saljem.
Uz najbolje zelje, Dj.
đorde Balaševic sumira utiske posle dva petocasovna koncerta koje je prošle nedelje održao u Zagrebu
Jeo sam cvarke sa Mesicem
Nije lepo da ja lepo pišem o svojim koncertima, ali pošto nisam obavešten da je medu dvesta trideset akreditovanih novinara bilo ikog iz naše zemlje, mislim da možda ne bi bilo na odmet da o tome ponešto kaže i neko ko se slucajno zadesio u zagrebackoj „Ledenoj dvorani“ trinćstog i cetrnćstog decembra, za razliku od vecine genijalaca koji ce svoje honorare odraditi piratirajuci sa Interneta izvode iz vec poslovicno objektivnog hrvatskog tiska.
Ulaznice su, ukratko, bile rasprodate odavno, bez ijednog bilborda i televizijskog spota, što je u svakom slucaju super kad je pucnjava dušmana u pitanju, ali ujedno i malo žešca frka da ne razocaraš ljude koji te toliko vole i cekaju. Na ta dva koncerta bilo je po izjavi Ovog Ocevica oko dvadeset cetiri hiljade mladih, u stvari bilo je oko dvadeset tri hiljade i nešto mladih i par stotina matoraca, racunajuci u to i đorda Petrovica i đorda Balaševica na sceni, i ne mogu da lažem da su baš svi bili na nogama, jer su u mojoj neposrednoj blizini dva tipa prepotentno presedela ceo koncert, dakle skoro svi sem Duje klaviriste, Pere bubnjara i na momente Dude Bezuhe.
Prvi koncert bilo je lako održati jer pre toga godinama nije bilo dobrog koncerta u Zagrebu, ali drugi je vec bio malo teži jer se dan pre toga na tom istom mestu dogodio jedan fenomenalan koncert. OK, nije koncert štof za zimski kaput pa da se meri po dužini, ali da i to prijavim: trajali su blizu pet sati svaki od njih, ali kako kažu ovdašnji pevaci-sezonci: „Ih, lako je tom Balaševicu. On samo izade i otpeva pedeset pesama koje svi znaju, tako bih i ja mogao…“
Što se, pak, tice mojih Tamošnjih Kolega, nisam ih nešto primetio, ali im necu zameriti. Da ih imam, siguran sam da bi došli na koncert. Mi na estradi uopšte nismo sujetni i uspeh nekog kolege raduje nas i više nego naš rodeni uspeh. Od desetak beogradskih koncerata, bar pet-šest sam uvek morao da uradim samo za oduševljenu branšu. Svaki put je sve prosto vrvelo od njih…
No, bolje da za svaki slucaj ipak napomenem da se ja ovo kao šalim i ako to neko i pored toga ozbiljno shvata, žao mi je, ne mogu mu pomoci. U pitanju je jednostavno muzika, poezija, patetika, nazovite to kako god hocete, ali svaki pokušaj da se citava stvar podvede pod nešto drugo u petak i subotu je u Zagrebu ismejan i do nogu potucen. Otrcana prica o jugonostalgiji srušila se kao bespravno podignut objekat pred najezdom bistrookih, neopterecenih klinaca koji su u vreme SFRJ slavili samo jednocifrene rodendane. Nisam pocetnik u ovom poslu i svoj ego-trip sam pažljivo spakovao u škrinju sa ostalim uspomenama na Prvih Dvadeset Godina Slave, ali ako sam se zbog neceg tih veceri i osecao važan, to je bilo zbog nezadržive snage pesama koje su nadmocno preletele ne samo sve prizemne mede i medice, nego i za mnoge nepremostivu Barijeru Generacija koju prelete samo ptice koje nose veeeeelika jaja. Koncerti u Zagrebu definitivno vracaju nadu, i to im u ovim beznadežnim vremenima diže cenu daleko iznad nivoa cifara. Bilo je, naravno, i dojava o podmetnutim bombama, ali to nam se dešavalo i u Požarevcu, i u nekim drugim gradovima u našoj zemlji, cak i u Novom Sadu, svako vece mesto ima svog Lokalnog Ludaka, i tome ne bih pridavao znacaj. Osim toga, grupa samoukih nobelovaca, jedna Troclana Grupacija, kako se preciznim prebrojavanjem utvrdilo, u cast našeg koncerta cak je organizovala i „prosvjed“ pred dvoranom, prebacujuci mi da sam „Licjemerni Ambasador Dobre Volje“ jer ništa nisam ucinio za Albance u Srbiji, i tako dalje, i sreca moja da nisam plakatiran kao Ambasador Dobre Volje, i da ne živim od toga, jer bih u tom slucaju morao gospodi Redžepi da objašnjavam zašto sam tako Licjemeran. Umesto da, na primer, kao ona iskreno pomažem svojim formalnim zemljacima tako što hiljadu kilometara zapadnije egzibicionisticki prošetam sa transparentom dva kruga oko dvorane gde neki šansonjer održava koncert.
A to što neke novine pišu da smo moja kci Jelena i ja uoci drugog koncerta primljeni kod predsednika Mesica, notorna je istina, da ne poverujete. Bez protokola i kamera, uz cvarke, kukuruzni hleb i bordo iz rasparenih caša, moje mišljenje o njemu kao razboritom coveku sad je prošireno u mišljenje o razboritom, iskrenom i simpaticnom coveku i izvinjavam se svima koji imaju nešto protiv tog susreta, ali jednostavno nisam mogao da odolim.
Mojim Predsednicima ne samo da ne pada na pamet da pozovu nekog pevaca na cvarke, nego im ocigledno ne pada na pamet da pozovu bilo koga na bilo šta…
