*
O ROMANU „GRAD ZA NEZBRINUTU DJECU“ DRAGANA TEPAVČEVIĆA
TREBLJENJE OD BUDUĆIH RANA
Drame lažnog identiteta, ličnog i kolektivnog, lako skliznu u tragedije. Zlo ne mora da zapinje kad traži put ka praznom srcu i zamagljenoj glavi. Kada je strgnut povez sa očiju, videlo se da to pred nama, to Sarajevo, nije grad nego rana, žarište krivotvorenja. Na oganj nije trebalo dugo čekati. Pisac je pred ljude stavio ogledalo. Neki su u strahu pobegli, neki posumnjali u svoje oči. Ali svi još ćute o onome što su videli
Kako i odakle početi priču o ovoj knjizi ili priču o čoveku koji piše knjigu? Valjda, kao i u građevinarstvu — od projekta. Ali ovde je malo jedan projektant. Ovde je malo i to što sve znaš, ako misliš da znaš, jer je to onda samo tvoje znanje i tvoja istina. Istina, kao i sve drugo, ima više početaka i više krajeva. Da se ne bi ljudi previše baktali oko toga, neko je došao do rešenja koje glasi: istina je samo jedna. Zbog toga Tepavčević u kazivanje ove istine uvodi dva konstruktora — valjda da bi se međusobno pomagali i nadgledali. Da bi jedan drugom omogućili da u sastavni deo istine uđu i neki drugi, neki sa druge strane priče i gledišta na istinu.
Moram odmah da kažem: pre nego sam počeo da čitam rukopis knjige, a imao sam tu privilegiju, osećao sam bojazan da knjiga nije pisana feljtonistički, novinarski, očima reditelja, snimatelja, pa i pesnika, na kraju. Već posle pročitanih nekoliko stranica osetio sam olakšanje i otrebljenost od sumnje.
A počelo je sa dve rečenice. Ostalo je trska i malter, ceđ kičmena, moždana i ona što nam puni vene i ugruške u njima. Od kojih se neretko iskrivi lice i počne pucati grudno prošće…
„Sarajevsko jutro, ometeno u razvoju.“
I: „Ima li te, grade? Ima li me, grade?“
Ove dve rečenice su plac i građevina. Sve što se događa smešteno je u te bisage, kao što se smesti vazduh u pluća. Knjiga, ova, zbog koje smo ovde, jeste pluća jednog vremena i podneblja, astmatično stanje koje se neće dugo provetriti i izlečiti. To je naročita vrsta jektike. One od koje se na ovim prostorima vekovima boluje. Koja se na momenat umiri i savije šipke da bi se probudila još gromovitija i gorča, da bi nam zagadila sve do crnine kojom majke šiju nove materice, da se u budućnosti obuku novi nesrećnici. Na pomenutoj utrini placa, prenatrpanoj olomcima vekova, trinom sadašnjosti i izmaglicom budućnosti zatekli su se, kao zastupnici savesti, profesor Vojo Jovanović i ničiji Damir Filipović — Arap. Kuda i kako? To je njihovo pitanje koje, poput klatna, bije u zvonu njihovih slepljenih lobanja, na čiju zvonjavu se obrušavaju potmule i prozukle reči sa džamija, crkava, kavana i apsana. Jeka, koja žižljivi čela. Preko kojih, kao preko sudijskog stola, bubnjaju obronci i natkrivci grada, sva ona periferija koja će ubrzo postati centar svemu, jer će se svaki drugi centar negde izmestiti. U tom izmeštenom kičmištu Damir Filipović okorenjava sebe. Tu on vodi svoju bitku. Ne samo za opstanak, već onu drugu, daleko veću — bitku za postanak. Kako postati? To je noseći pršljen u njegovom životu. I ne samo u njegovom životu, već u životu grada Sarajeva, koji je došao pred prag doma „Ljubica Ivezić“ na Bjelavama. Naseljen nekom decom, koja su suvišna svojim stvoriteljima, a teret i lažna ljubav onima drugim. Da se suoči sa identitetom sadašnjosti, jer prošlost su potkopali sa svih strana, a budućnost nisu osmislili.
ZAVEŽLJAJ OD PLUĆNE MARAMICE
Damir Filipović poput vuka izlazi iz svog jazbiništa, u kome nema Oca ni Majke. Izlazi među sve one kojima ne pripada. A, uprkos tome, jedan je od njih. Jer da pripadaju nekome ne bi bili „domci“. A biti „domac“ znači biti na udaru mišljenjima i očima. Tu si na udaru i komarcu — koji se osilio, pa šilji šiljilo, na muci.
On se krvnički bori za svoje parče ulice i trotoara. Da mu nije prijateljstva i vere u ničijem psu, uzalud bi mu bili oni sa brežuljaka sarajevskih i oni iz Sarajeva. Njegov problem nije samo u tome kome pripada u gradskoj raspodeli prostora. Njegovo je sve, jer nema ništa. Problem je — kome pripada međ’ ljudima.
Ljudi su prečesto beleg u vremenu, a posle toga i u pamćenju. Pamćenje je istorija koju niko nikada valjano nije protumačio, da bi je otrebio od budućih rana. Zbog toga jedan profesor bez prestanka tumara na svom početku istine. Istina nema početak, sva je od krajeva. Istorija je udvaračka i podanička knjiga, koju najlošije i najnetačnije pišu oni koji je propovedaju. To jevanđelje pobedničko više je nanelo muke pobednicima, nego pobeđenima.
Istina je negde. Mali je čovek za tako veliku potragu i istragu. Istina su reči. Reči tumačice, radilice, robinjice, zlobnice i neke nove koje klijaju u vazduhu i pod memom plućne maramice. One maramice koja je njegov zavežljaj, gde ih kao kocku šećera i grumen otrova nosi da bi imao čime pothraniti nadu.
Damir Filipović „na raskršću detinjstva i mladosti“, na mestu gde se kuje i kali, suočen sa bezobrazlukom, nevaspitanjem i domskom utučenošću (što nije jednako sa skromnošću), kod česme, koja uvek isto teče a različito pripada, upada u kovačnicu gde se kuju ljudi, od kojih će se možda iskovati i pokoji Čovek. Amir, varoški strvoljnik ponašanja, poput psa obeležava neki svoj prostor. Njemu svako smeta, pogotovo oni koji bi da ostave svoj trag.
Amir i Obren, lice mladosti sa različitim obrazima, i Damir — čeona nadstrešnica (bar će to silom postati), ako će iko postati, vredan budućem vremenu. Obren je beočug, koji Tepavčević ubacuje među lance da bi ih povezao, kao što su povezivali gladijatore.
SKRETANJE ZA PAKAO
Amir i Damir se nisu samo tukli. Oni su na tom mestu vodili jednu od najvećih bitaka u veku. Vodili su bitku da iz cveta pređu u plod. To nasilno vrenje razloka i sprlji tananost u čoveku. Pretvori se u naročitu krljušt, pa si, prema potrebi, guja ili maska — a da ne znaš ko si, nego stalno iznenađuješ sebe. U dečaštvu ima jedan period kada nisi sposoban sebe da pratiš, a kamoli razumeš. Nego bujaš. Pun si soka i pene. Tražiš sebe, ma gde krenuo i stao. Sarajevo mu je, njemu — Arapu — postalo tesno, ali i užareno. Posle odlaska u posetu Obrenu, kada je osetio da nije sam, da ga neko uvažava i poštuje, pokušao je ubrzano da traži svoj identitet.
Ulazio je u džamije, crkve, išao na mesta koja bi mogla da mu probude osećaj da pripada nekome. Učeći u srednjoj školi (bolje kazano, konobarišući), upoznavao je ono što se ne uči, nego što čoveka čini odraslijim od dobi u kojoj jeste. Kafana je najveće raskršće u svakom mestu, tu se nalaze i mimoilaze ljudi sa raznih strana sveta. Prostorije pune isparenja, alkohola, navika i naravi, raznog bašibozluka i telesnih izazova — naročita su učionica.
Nije se snašao u ponudi da ga usvoje profesor Vojo i njegova žena Minke, čija otmenost mu je budila barut i kuršume podno stomaka i izazivala sram i stid. Branio se mučnim događajima koje su činili besramni — kao što su Čerkez i Slutno, pripadnici grupe koja zagađuje sve čemu se približi. Elem, iako korovnih osobina, oni su bili deo njegovog zverinja u gradskoj prašumi. Kao što su bili dobri vilenjaci u liku molera Ramiza i psa Džekija — koji su držali neku vrstu moralne i mentalne ravnoteže. A u tim godinama najteže je tu ravnotežu očuvati, to su momenti kada se ona dečačka mlečika pretvori u kalaj, koji napadne mozak. Koji te izneveri u svakoj ljudskosti.
E, ovde dolazimo do jednog događaja od kojeg iz čitaoca grune srdžba i svi „sigurnosni ventili“ dožive svoj moždani udar. Tada bez razmišljanja okrivimo pisca. Jednostavno, bacio sam knjigu u ćošak, zažalivši što sam je i uzimao. A onda sam pozvao jednog prijatelja, kome sam poslao rukopis. On mi je odgovorio: „Hteo sam to da iscepam. Ova će mi knjiga stvoriti čir, koji će do kraja čitanja pući. Ovako nisu onog mučenika na kolac nabijali u Andrićevoj ‘Ćupriji’…“
Taj momenat mučio me nekoliko dana. Taj preokret. To otvaranje moralnog pakla u gradu Sarajevu, u svim Sarajevima, gde razum poklekne — postalo je svedočanstvo koje nije imalo porotu, ni sudiju. Svedočilo je kao oblak razderan gromom. A ta rezderotina, i kada zaraste, neće biti slepljena. Te poderotine duša i pokidane živčane pređe nosi svako ko bude čitao ovu knjigu.
KONAC KOJIM SE ŠIJE NEPOGODA
Čerkez i Slunto, đavolji šnajderi, likovi koji su gorki uboj na obrazu morala jednog vremena — koje je Tepavčević iskopao ko zna iz kojeg pakla — stvorili su se ne u knjizi, nego u vremenu. Njih neće utrti nijedna sadašnjost. Oni su već isklijali u budućnost. To se vidi i na kraju ove knjige.
Čerkez, moralna nakaza, i Slunto, bogoobeleženik, po parkovima su napadali zaljubljene parove i silovali devojke; u taj košmar je upao i Damir.
Đavo je onaj koji kvari lepotu, prlja. Otuda je kepec, mali stvor, da bi se i u male ušice mogao uvući. Bio je konac kojim se šije nepogoda. I to ona koja se ne može oparati…
Damir Filipović, već uveliko ukrovljen mladić, koji poznaje stid, za vreme jednog vašara, u večernjim satima, zloupotrebi poverenje i mladalačko srce devojke Milice, koju je upoznao svojom zaštitničkom naravi, prema ranije pomenutom Obrenu. Nju je silovanu, obeščašćenu i pretučenu ostavio, kao ranjenu srnu u krvi i mraku. Mrak i krv.
Damirom je vladao mrak. Na tu ranu privijao je već uveliko korišćenu oblogu od olake hotelske gošće Hajre. Ona je za sve bila kurva, dok je on pokušavao da je u ljubljenicu preinači, bar za jednu upotrebu, koja je časnija od minulog života, njenog a i njegovog, koji nosa po svetu. Koji je doneo iz Kanade. U koju je otišao zahvaljujući đinđuvicama koje je samo Bog mogao u ogrlicu pretvoriti.
Grad se raspadao, požar svakojake naravi postao je vrškara u kojoj su se izmešale pčele i ose, muve i krpelji. To je sabiralište gde se unose krvni ugrušci, piska, kletva, vriska i jauci. Damir Filipović, domac, konobar, student, pravednik i bezumnik, u sazrevanju i ukrovljenosti ponovo je postao siroče. Dobri profesor je svoje spise odneo na uvid Bogu, a njemu, Damiru, ostavio beleške i fakta istorije, koji mogu poslužiti kada dođe novo zatišje u sidrište zvano Sarajevo. Ako do toga ikada više dođe. I ne samo to, ostavio mu je i Minku, za koju kaže: „Ta žena je bila stvorena za grijeh, a nikada nije griješila.“
Govoriti o gradu zajedništva, sloge, ljubavi — to bi omalovažavalo osećanja svih učesnika (građana). Onih iz varoši i onih oko nje. Tepavčević je rasanio istinu, koja je svim učesnicima postradala. Koja je svakoga oprljila. Zlo je sve očadilo. Sve to čini jednu naricaljku. Onu od koje će se pretvoriti u svetlicu vriska, kada duševno oboleloj Milici oduzmu dete, nekog novog Nenada Neznanovića. Novi kamen u možda novom domu za nezbrinutu decu.
Kao i uvek, postradaju oni sa plitkim gazom. Bog i vlast u prve redove isture sirotinju, poštene i naivne, poneku budalu zabave radi. Igra se, a od lopte ni traga. A i čemu kada se igra sa glavama. To i nije nova igra, to je osvit prošlosti.
KOLO NA BRVNU
Osvit prošlosti. Krasta koja ne spada. Kada bi spala, pod njom bi se ožiljak otvorio.
Roman „Grad za nezbrinutu djecu“ — to je vekovna anamneza jednog podneblja, gde se zamrsila pređa koja baulja, brlja i burlja po dnu vremenskog toka, tražeći naizgled poznato. Srbi i muslimani, braća u dečijim odelima, pod kožom od iste davnašnje pređe, ispod iste trlice i preslice. Kivna braća, tu, gde ni bogovi nisu komšije, nego stražari na mrtvim stražama, zavađeni, sujetni i gordeljivi moćnici. Nigde na Balkanu nije glava jeftinija nego u Sarajevu, na toj pijaci koju su uvek ortački držali oni što su kao neki drugi, a nisu oni koji jesu. Posao je cvetao. To je krvava komina nad kojom se roje iste mušice.
Nije Filipović štićenik doma za ostavljenu decu, već nedefinisano stanje minulog vremena u kome su deca nasleđivala nedefinisan zaborav i nasleđe svojih roditelja. Sarajevo je guvno na kojem su se sreli razmeđeni i razrođeni. Oni koji nisu u stanju da se mimoiđu i ustupe put, jer su od istog tkiva i naravi.
Ko smo mi da istinu svojom smatramo? Kolo se nikada nije moglo na brvnu igrati. Istina je skuplja od glave i bez glave nema istine.
Damir Filipović je iz Valjeva odneo sunce pomračenih očiju i vratio ga u Sarajevo da sazna da li to sunce ume ponovo gledati. To pitanje lebdi međ’ svim ljudima danas.
Tepavčević nije napisao roman za jedno čitanje. To je knjiga kojoj se treba vraćati. Vratiti se sebi — to je mukotrpnije od drugih vraćanja. To je nagon koji raskopava ožiljke i kraste. Istina svake istorije krije sebe u ožiljcima i krastama. […]
Slobodan Ristović
Nastavak teksta na: NACIJA online
