Sa saborskom zastupnicom Draganom Jeckov razgovarali smo o rekaciji države na etnički motivisane napade na Srbe, radu u Hrvatskom saboru, (ne)procesuiranju ratnih zločina nad srpskim civilima te izazovima i prilikama koje donosi izborna 2020. godina.
Godina koju smo ispratili bila je, što se tiče političke scene, zanimljiva. Održani su izbori za manjinska veća i za Evropski parlament. SDSS je imao veoma primećenu izbornu kampanju tokom koje je dominiralo pitanje „Kako je biti Srbin u Hrvatskoj?“ Odgovor je stigao u vidu eskalacije vandalizma i govora mržnje usmerenih ka Srbima.
– Iako je okarakterizirana kao jedna od najboljih kampanja za EU izbore, čiji je cilj bio ukazati na položaj Srba u RH, ova kampanja je pokazala i svoje drugo lice, ono ružno, lice mržnje. Naši plakati bili su poligon za eskalaciju govora mržnje i netrpeljivosti usmerene prema pripadnicima srpske nacionalnosti. Ali, i to je surova hrvatska realnost s kojom mi Srbi živimo u RH. Protiv takvih stavova se energično borimo i otvoreno govorimo o njima.
Bilo je u 2019. godini mnogo etnički motivisanih napada, nažalost i onih sa smrtnim ishodom, Radoje Petković umro je od posledica nakon što je brutalno pretučen, tu su napadi na Srbe u Uzdolju, na vaterpoliste Srbije u Splitu, pretučeni su sezonski radnici u Supetru i učenik srednje škole u Vukovaru, bilo je i uništavanja imovine. Šta nam je pokazala reakcija države?
– Reakcija države bila je pojedinim slučajevima zadovoljavajuća, a nekad iznenađujuće nezadovoljavajuća, jer su napadi motivisani mržnjom prema pripadnicima srpske zajednice bili okaratkterisani kao izolovani, pojedinačni slučajevi. S takvom kvalifikacijom se teško, gotovo nikako ne mogu složiti. Stvari treba nazvati pravom imenom, a to je mržnja prema drugačijima. S druge strane, pozitivan primer je da su napadači iz Uzdolja kažnjeni zbog krivičnih dela nasilničkog ponašanja motivisanih mržnjom i krivičnih dela nanošenja telesnih ozlede. Ne treba zaboraviti pozitivne primere, npr. gradonačelnice Supetra koja je bila vrlo jasna, jer je dala do znanja da u njenom gradu nema mesta mržnji i nasilju bilo koje vrste. Gradonačelnica Supetra, kao i devojka koja je svojim telom štitila druga, sezonskog radnika, od batina, te devojka koja je pružila ruku vaterpolisti predstavljaju onu drugu, tolerantniju Hrvatsku, odnosno pokazuju one vrednosti koje su nepravedno zapostavljene. Takvi incidenti, s jasnom porukom upućenoj danas Srbima, sutra prema nekoj drugoj manjini, opasni su i upozoravajući alarm da smo postali društvo u kojem se toleriše nasilje. Upravo to je razlog za zabrinutost, kako zbog sve učestalijeg nasilja prema raznim manjinama jednako tako i zbog slike o RH kao nesigurnoj turističkoj destinaciji u kojoj vas mogu mlatiti zato što ste drugačiji po bilo kojoj osnovi, a da pri tome nasilnici neće biti odgovarajuće kažnjeni. Mlake reakcije nadležnih i još blaže sankcije mogu biti uzroci ovakvih i sličnih pojava. Na širenje mržnje treba jasno reagovati i usprotivite se, jer oni koji ćute, i saginju glavu, vremenom postaju njene žrtve.
Kako biste kao zastupnica u Hrvatskom saboru ocenili rad SDSS-a, koji su konkretni rezultati?
– S ponosom ističem da je klub SDSS-a jedan od najaktivnijih saborskih klubova. Uključujemo se ne samo u manjinska pitanja nego i u sve značajne zakonodavne teme. To što ceo naš zastupnički klub, kritikuje određene odluke smatram dobrim radom, jer nismo slepi pratioci politike koalicionog partnera, nego ukazujemo i na njene nedostatke. Partnerski odnos podrazumeva da treba isticati ne samo ono što je dobro, nego upozoravati i na ono što nije dobro i što treba popraviti. Konkretni pomaci su obnova i izgradnja komunalne i socijalne infrastrukture na potpomognutim područjima. Elektrifikaciju smo nakon 2013. pomakli s mrtve tačke, ponovno je pokrenut proces reelektrifikacije u 5 naselja i obnovljeno je 80 priključaka. Ističem da smo upravo zastupnici SDSS-a inicirali i proveli u delo Program finansiranja projekata lokalne infrastrukture, ruralnog razvoja te podsticanja preduzetništva i zanatstva na područjima naseljenim pripadnicima nacionalnih manjina. Upravo ovi programi su najkonkretnija pomoć našim sunarodnicima na području cele Hrvatske. Nastojimo da oni postanu jedan trajni program koji će ući u Državni proračun kako bi se zbog velikog interesovanja ljudi ti, tzv. manjinski, programi zapravo ranije počeli provoditi i realizovati bez obzira na koalicioni dogovor. Zatražili smo i izdejstvovali imenovanje još jednog savetnika za nastavu na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu i obezbedili sredstva da se u Ministarstvu regionalnog razvoja nastavi rad na obnovi Srpskog doma u Vukovaru.
Ipak, mnogo je problema koji se ne rešavaju, još uvek se SDSS pokušava izboriti za ono što se smatra osnovnim ljudskim pravima, govorimo o obrazovanju, informisanju, elektrifikaciji, zapošljavanju…
– Svesni smo da situacija ipak nije idilična. Pojedine tačke iz Operativnog plana za nacionalne manjine ne idu dinamikom kojom smo očekivali. Nismo zadovoljni, nerešavanjem pitanja prenosa osnivačkih prava na opštine koje su to zatražile još davne 2016. godine, dinamikom donošenja odluka raspolaganja državnim poljoprivrednim zemljištem, neaktivnošću i sporošću nadležnih u postupcima ratnih zločina počinjenih prema Srbima, pomacima u rešavanju pitanja finansijski oštećenih penzionera. Na svim tim temama kao i drugim s kojima se susrećemo u radu i na terenu, insistiraćemo i u narednom periodu svojim političkim delovanjem.
Bolne su i teme ratnih zločina nad Srbima. Pomenimo samo: Medari, sela Banije, Voćin, Dvor na Uni, Golubić, Grubore, Varivode, Gošić, Uzdolje, likvidaciju srpskih civila u Vukovaru … Kako je moguće da za većinu zločina nad srpskim civilima još niko nije osuđen?
– Pitanje ratnih zločina u odnosima Srba i Hrvata je veoma osetljivo, prožeto bolnim emocijama. Srbima se nažalost, često nameće osećaj kolektivne krivice, čemu se oštro suprotstavljamo i protiv čega se borimo. Pojedini mediji prečesto potenciraju ratana dešavanja zbog čega imam osećaj da živim u ratnim devedesetim. Želi se stvoriti jednostrana slika da su stradali ljudi samo s jedne strane, što nikako ne odgovara istini. SDSS, smatra da ratni zločin mora imati ime i prezime, kada su u pitanju i počinilac i žrtva. Zato ističem da nismo zadovoljni radom institucija koje imaju selektivan pristup. Pitanje ratnih zločina je teško i ozbiljno, ne može ga rešavati ulica, kao što su pojedinci predlagali. Preostaje nam da se zalažemo i insistiramo na jednakom pristupu zasnovanom na dokazima i pravičnosti.
Da li ste zadovoljni radom srpskih institucija u Hrvatskoj i njihovom međusobnom saradnjom? Koliko su srpske organizacije aktivne, da li deluju planski i koordinirano?
– Nakon promena rukovodstva u SKD „Prosvjeti“, institucije srpske zajednice ZVO, SNV, Privrednik i SDF deluju kooordinisano i umreženo. Rezultati su vidljivi širom RH u područjima naseljenim Srbima. Za kvalitetan i kontinuiran rad bitno je osigurati sredstva i to je jedna od zadataka kluba zastupnika SDSS-a. Ta sredstva su značajna i osigurana su u rebalansu 2019. i proračunu za 2020. To znači nastavak kontinuiranog delovanja i sigurnost u radu, dostupnost i otvorenost prema građanima. Preko ureda za ljudska prava i prava nacionalnih manjina osigurano je značajno povećanje. Za ZVO u 2020. god. 2.850.000 kuna, samo da podsetim da je ranijih godina iznos bio 1.500.000 kuna. Sredstva Saveta za nacionalne manjine su uvećana i sigurno da će se to odraziti na predviđene manifestacije i programe koje je aplicirao ZVO. Sve će to osigirati kulturnu i prosvetnu autonomiju na području delovanja ZVO-a kao i na pojačanu medijsku vidljivost kroz novine Izvor, televizijsku emisiju Hronika Slavonije, Baranje i zapadnog Srema te internet portal Srbi. hr.
Iza nas su predsednički, a slede nam i veoma važni parlamentarni izbori. Novi predsednik je Zoran Milanović, a zanimljivo je da je i u većini srpskih mesta on dobio najviše glasova iako SDSS javno nije podržao niti jednog kandidata!
– Poznato je da Srbi u RH, pored toga što glasaju za SDSS, podržavaju stranke levog spektra, tako da me ne iznenađuje što je u sredinama naseljenim srpskim stanovništvom, podršku dobio upravo Milanović. Pojedine poruke Milanovića kao npr. ratovi su gotovi, želimo živeti u normalnoj državi gde su svi ravnopravni, sigurno da su draže od onih drugih kandidata koji su planirali čak i zabranu delovanja SDSS-a, prekopavanje Jasenovca i reviziju istorije. Stava sam da je izbor Milanovića za predsednika RH dobar iskorak napred za demokratičnost društva, multietičnost i poštovanje ustavnih načela. Iako su predsedničke dužnosti okarakterisane kao protokolarne, nesporan je njegov uticaj na međunarodni ugled RH i smer politike u RH. Očekujem da on bude korektiv za konzervativne i ograničavajuće ideje.
U kampanji je bilo teških reči kada su u pitanju odnosi između Hrvatske i Srbije. Šta mislite o tome? Znamo koliko je Srbima u Hrvatskoj važan dobar odnos između matične države i države u kojoj žive.
– Naša je želja da ti odnosi budu bolji. To je interes obe države, ali i oba naroda i nacionalnih manjina. U kampanji su se slale poruke koje su služile za dnevnopolitičke svrhe i za animiranje glasača zato sada očekujem normalizaciju odnosa i saradnju između dve države, jer je ona nužna za regionalnu stabilnost. Važna je i za položaj Srba u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji. Saradnja već postoji u oblasti privrede, kulture, sporta, a na svima nama pa i na predsednicima obe države je da utiču da bude bolja, da bude zasnovana na međusobnom uvažavanju i bez reakcija zasnovanih na trenutnim emocijama.
Slede parlamentarni izbori, SDSS očekuje kampanja. Jeste li sigurni u pobedu, znamo da niste jedina politička opcija Srba?
– Političke prilike su u ovom trenutku takve da se može očekivati dobar rezultat SDSS-a. Zbog našeg rada, infrastrukture, podrške i uticaja u srpskoj zajednici koju dobijamo već 20 godina i na čemu se biračima zahvaljujemo. Tu podršku osećamo kao odgovornost i ukazano poverenje koje ne smemo ni na trenutak zaboraviti. Pravu alternativu SDSS u RH za sada nema, jer se radi o manjem broju nezadovoljnika koji su u političkom životu bili prepoznati kao članovi SDSS-a koji do sada nisu uspeli izaći iz lokalnih okvira.
Kada razgovaramo sa Vama ne možemo da ne pomenemo i borbu za ravnopravnost i položaj žena. Ukazujete često i na činjenicu da postoje različiti problemi u različitim grupama kao što su žene sa sela i žene pripadnice manjina? Gde je Hrvatska po tom pitanju?
– Usuđujem se reći da su žene, pripadnice srpske zajednice višestruko diskriminisane, kako zbog pola, tako i nacionalne pripadnosti te starosne dobi. To govorim, jer imam priliku da slušam o ženama koje su izložene seksističkim komentarima, koji gotovo da su postali uobičajena, po nekima, šaljiva komunikacija. Diskriminacija po nacionalnoj pripadnosti nije ništa novo u današnjoj Hrvatskoj te je ne moram posebno obrazlagati, a starosna dob vrlo je ograničavajući faktor prilikom zapošljavanja. Jedan od glavnih problema Srpkinja danas svakako je nezaposlenost. Upravo ekonomski zavisne žene izloženije su trpljenju nasilja. Smatram da je nezaposlenost žena u srpskoj zajednici najozbiljniji problem, jer je uzročno-posledično povezan sa ostalim problemima i izazovima koji u današnje vreme stoje pred ženama. Uprkos navedenom, vrlo rado ističem pozitivne primere, a jedan od njih je i veliki broj zaposlenih pripadnica srpske zajednice u projektu „Zaželi“. Većina tih žena ovim zaposlenjem kao da su „dobile krila“. Pokazale su najlepšu stranu ovog posla. Brinu se o starijim i nemoćnim sugrađanima, savesno, brižno i pri tom se osećaju korisno, jer zarađuju za sebe i svoju porodicu. Korist je obostrana.
Predsednica ste Aktiva žena SDSS-a i nedavno ste pokrenuli nešto što ste nazvali „SOS žene“. O čemu se tačno radi?
– Humanitarna akcija pod simboličnim motom „SOS žene“, nakon Banije, nastavljena je i u Lici. Osnovna karakteristika ove akcije jeste da bude brza i efikasna, da pomoć stigne odmah i u prave ruke. Nakon što žene sa terena jave gde je pomoć najpotrebnija, te o kakvim se starosnim grupama i socijalnim slučajevima radi, hitno se organizuje prikupljanje najosnovnijih potrepština i organizuje prevoz do domova korisika. Da bismo uopšte znale gde možemo i moramo pomoći, neophodno nam je da nam to jave naše žene koje su na terenu i svakodnevno u kontaktu sa svojim sunarodnicima i sumeštanima. Putem Aktiva žena, koje imamo po celoj Hrvatskoj, sve smo umrežene i ono što se prikupi odmah se i distribuira na lice mesta.
Na početku smo 2020. godine. Možemo li biti optimistični na kraju ovog razgovora?
– Očekujem turbulentnu godinu, punu izazova, što zbog parlamentarnih izbora što i zbog najavljene tvrde kohabitacije predsednika i premijera RH. To je realnost, ali ne treba da utiče na optimizam naših sunarodnika. Nesumnjivo je jedino da će zastupnici SDSS-a nastaviti političku borbu za poboljšanje položaja pripadnika srpske zajednice u Republici Hrvatskoj. To je naš politički smer od kojeg ne odustajemo.
The post Dragana Jeckov:„Postajemo društvo u kojem se toleriše nasilje“ appeared first on srbi hr.
