Dragana Mišković, profesor molekularne biologije na Univerzitetu Vaterlo i njen suprug Zoran, profesor primenjene matematike, najbolji su primer da nije tačna teza da „Kanađani ne daju imigrantima da rade posao za koji su se školovali u svojoj zemlji“. Povod za ovaj razgovor sa profesorom Draganom Mišković je njeno nastojanje da u potpunosti zaživi Srpski obrazovni fond iz koga bi trebalo da se novčano pomaže školovanje studenata srpskog etničkog porekla.
• Koliko je teško u Vašoj profesiji uklopiti se u ovdašnje društvene okvire, s obzirom na to da mnogi imigranti, iako su visokoobrazovani, ne mogu naći posao u struci za koju su se školovali pre dolaska u Kanadu?
– I moj muž i ja radimo poslove za koje smo osnovno univerzitetsko obrazovanje dobili na Univerzitetu u Beogradu. Zoran je četiri godine bio postdoc, a narednih pet godina istraživač – profesor po ugovoru. U toku četiri sukcesivne godine predavao je po šest kurseva godišnje (dva kursa po termu) i uz to je radio naučno istraživanje. Ja sam spremala ispite i radila na svom projektu u laboratoriji. Deca su imala devet i sedam godina kada sam počela doktorat, koji ne bih mogla tako brzo i uspešno da završim da nisam imala Zoranovu podršku. Hoću ovim da kažem da smo oboje radili mnogo i temeljno, sve što se od nas tražilo i kada se od nas tražilo. Radili smo kao tim, pomagali jedno drugom najbolje što smo mogli. A moje iskustvo sa Kanađanima je da oni prepoznaju kada je neko voljan da radi temeljno, organizovano i bez žalbi na obim rada ili na radno vreme, i voljni su da taj rad i adekvatno nagrade.
ZNAčAJ FONDA
• Vi ste od prvog dana veoma aktivno uključeni u stvaranje Srpskog obrazovnog fonda. Na kakve sve prepreke nailazite na putu da ovaj fond „diše punim plućima“?
– Želim da kažem da je ideja za osnivanje Srpskog obrazovnog fonda potekla od gospodina Blagoja Savića i gospodina Predraga Vojinovića. Blagoje je dao ideju, Predrag je bio neverovatna i nepresušna pokretačka snaga, nije dozvoljavao ni Blagoju ni meni da ni za trenutak zaboravimo šta nam je cilj, a ja sam bila izvršilac – veza sa ljudima iz Office of Development, UW. Mislim da činimo dobar tim. Office of Development nam je puno pomogao oko ustoličenja stipendije. Oni su takođe odgovorni i za sve administrativne aspekte stipendije.
• Šta bi trebalo da se učini da ovaj fond u dogledno vreme bude na visini postavljenog zadatka, odnosno koje korake treba napraviti odmah, a koje u bliskoj budućnosti, da bi fond stipendirao srpske studente od interesa, a ne od glavnice, kao što je sada slučaj?
– U fondu je sakupljeno 18.000 dolara. Vanja je dobila prvu stipendiju, što znači da sada imamo 17.000. Treba da sakupimo ukupno 25.000 dolara, pa će fond prerasti u „endowment fund“. To znači da će UW početi da ulaže ta naša sredstva i stipendija će se davati od zarađenog interesa. Ideja je da naši ljudi ulažu u fond koliko mogu i kada mogu, da se glavnica neprekidno povećava, pa da u jednom trenutku interes bude dovoljan ne samo za jednu stipendiju, nego možda dve, tri. Takođe postoji mogućnost da pomognemo nekom detetu iz naše domovine da dođe i da se školuje na UNJ. Ali, o tom – potom.
DECA ZA PONOS
• često čujemo da imigranti, posebno iz istočne Evrope, gde spadamo i mi, ovde rade poslove najniže kategorije, bez obzira na nivo obrazovanja. Da li se školovanjem na ovdašnjim visokoškolskim ustanovama to može promeniti?
– Svakako. Mislim da je obrazovanje važno za budućnost i matice i dijaspore. Naša deca su pametna i vredna i znam iz ličnog iskustva kako ljudi stiču mišljenje o srpskoj zajednici baš kroz tu našu decu i kroz njihove uspehe. Spomenuću samo par imena naših studenata koji su ili završili, ili još uvek studiraju na biologiji, jer njih najbolje znam. Neću da navodim njihova prezimena, jer ih nisam pitala za dozvolu, ali, na primer, profesori još pamte Gorana, koji je bio izuzetno dobar student i koji je upisao medicinu na Univerzitetu u Torontu, u prvom pokušaju. Gorica, moje omiljeno „naše dete“, otvorena, mila, puna života, koja je vrlo ozbiljno pomagala oko sakupljanja para za Srpski obrazovni fond, još ponekad mi se javi iz Nešvila, gde završava medicinsku obuku. Moram da spomenem i LJiljanu, budućeg farmaceuta, pa Vesnu, Miljana i Tomu, koji su isto divna deca. Zatim, moj ponos, Biljana, koja radi magistraturu na biologiji i za koju mi je njen šef, iskusni naučnik, rukovodilac odseka za biologiju, rekao u nekoliko navrata i u prisustvu i drugih profesora da je ona jedna od najboljih poslediplomskih studenata koje je imao u svojoj dugogodišnjoj karijeri. Možete da zamislite kako mi je kada to čujem! Srce mi zaigra! A od ovih koji tek počinju, tu je Bojana, ozbiljna, savesna, inteligentna, koja je tek na drugoj godini i koja, pored dobrih ocena, već ima i neverovatno važnu funkciju u jednoj od najuticajnijih studentskih organizacija na nivou univerziteta. Treba da je samo čujete kako drži sastanke! I, naravno, Vanja, koja je dobila prvu školarinu Srpskog obrazovnog fonda i od koje svi mnogo očekujemo.
• Šta biste poručili mladim ljudima, da im perspektiva bude svetlija, a ne da razmišljaju kako i oni da se prihvate volana i da danima jezde drumovima Amerike ili da budu uspešne spremačice soba u ovdašnjim hotelima sa pet zvezdica?
– Poručila bih i mladim ljudima, a i njihovim roditeljima, da je obrazovanje važno i da se isplati, možda ne odmah, ali u svakom slučaju nagrada je trajna. Svedoci smo dubokih promena u globalnoj ekonomiji i postaje sve jasnije da će se svet podeliti na one koji „znaju znanje“ i one koji rade za njih. Moramo da se potrudimo da nas bude više u onoj prvoj grupi. To će se i ostvariti ako srpska zajednica nastavi da pokazuje interesovanje za obrazovanje naše dece i produži da im pruža podršku u tome. Moram da iskoristim ovu priliku i da pozovem sve pripadnike naše zajednice, i one koji su već dali prilog, a i one koji se još uvek dvoume – molim vas, dajte svoj doprinos, koliko možete, stvarno nije važno da to bude neka velika suma, ali važno je da postanite deo ovog divnog poduhvata koji smo započeli i koji se tako lepo razvija! Divno je saznanje da ceo svet može da vidi na veb-sajtu UW da je srpska zajednica ustanovila zvaničnu školarinu na Univerzitetu Vaterlo, koji je jedan od najboljih univerziteta u Kanadi. Zamislite, ceo svet će saznati, polako, ali sigurno, da Srbi u Kanadi ne samo da imaju pare nego i da su se udružili u ideji da ih treba uložiti u obrazovanje svoje omladine.
Povratak školi
– Rođena sam i živela u Beogradu, gde sam studirala i diplomirala molekularnu biologiju. Magistrirala sam na Institutu za kukuruz i 1984. počela da radim u Nuklearnom institutu Vinča, u biološkoj laboratoriji. Tu sam upoznala svog muža Zorana, koji je bio zaposlen u laboratoriji za fiziku. On je doktorirao 1991, a 1992. je dobio postdoc na University of Waterloo, na primenjenoj matematici. Prvo je u Kanadu došao Zoran, a za njim deca (ćerka i sin) i ja.
Pokušala da nađem posao, ali sam upala u onaj tipični krug u koji upadnu svi imigranti: trebalo je da imam severnoameričko iskustvo da bih dobila pristojan posao, ali se takvo iskustvo može steći samo ako se već ima posao! Ubrzo sam shvatila da mi nema drugog nego da se „vratim u školu“. Upisala sam doktorat na biologiji (Faculty of Science) na Universitdž of Waterloo, 1995. Završila sam ga 1998. Odmah sam počela postdoc na kineziologiji (Faculty of Applied Health), a 2001. smo i Zoran i ja dobili „prave“ poslove. On je profesor na primenjenoj matematici, gde predaje i radi naučno istraživanje. Ja sam instruktor na biologiji. Ne radim istraživanje; predajem molekularnu biologiju i organizujem vežbe i tutorijale za celularnu biologiju, genetiku i botaniku.
Brojnost
• Niko tačno ne zna koliko Srba ima na ovom području Vaterlo regiona, a pretpostavlja se da ih ima od 10.000 do 15.000, što je impozantan broj. Da li ovu brojnost prati i masovniji upis studenata srpskog porekla na univerzitet?
– Dosta naših studenata uzima kurseve iz biologije. Verujem da je slično i u drugim oblastima. Mislim da studenti koji su članovi Srpskog kluba imaju bolji uvid u to koliko naše dece pohađa univerzitet.
