Beograd, 10.05.2004.
Dragi braćo i sestre Srbi,
Obaveštavam Vas da je u petak i subotu (7. i 8. maja 2004. godine) u organizaciji Kongresa Srba Evrope i g-dje Mile Alečković, desetočlana delegacija Srba ( 6 muškaraca i četiri žene) posetila Srpske enklave i spaljene i postradale svetinje na Svetoj Srpskoj Zemlji – Kosovo i Metohija.
Ovim činom Srpska dijaspora izrazila je čvrst stav da je Kosovo i Metohija Sveta Srpska zemlja i da se mora zaštititi preostali Srpski i nealbanski živalj od Šiptarskih terorista i pred Međunarodnom zajednicom ukazati na patnje i stradanja koja smo tamo zatekli.
Na put smo krenuli okupljeni ispred Kluba književnika, ranom zorom, dok je padala kiša. Vozač koji je trebao da vozi deo delegacije je bio sprečen da vozi i bilo je napeto uz mogućnost da oni ne krenu put KiM. Na sreću, obezbedila sam prevoz uz pomoć prijatelja (koji su me vozili prošle godine u manastir Svetog Vladike Nikolaja u Soko Gradu na manifestaciju MOBA 2003.) u Vladi Srbije koji su izašli u pomoć i obezbedili kombi, koji nas je prevezao do Kosovske Mitrovice. Na izlasku iz Beograda kiša je stala i sunce je zasjalo, što nas je pratilo sve vreme puta.
U Kosovsku Mitrovicu smo stigli oko 14,00 časova i stigli konvoj KFOR-a za Štrbce. Međutim, pošto su se skidale tablice na kolima u kojima je sa beogradskom tablicom bila g-đa Mila Alečković,iz bezbedonosnih razloga, morali smo u drugim kolima (kombi) koja smo na terenu angažovali od strane Srba sa KiM, sačekati da to završe i konvoj KFOR je krenuo bez nas, tako da smo do Breyovice isli bez pratnje KFOR. KZK je zaustavio kola g-đe Mile Alečković i morali su voziti sa beogradskim tablicama, što je izazvalo ne malu pažnju tokom puta. Naš kombi je išao ispred a oni pozadi, sve do Brezovice u enklavi Sirinićke župe. Uz put od Kosovske Mitrovice do Štrbca napravljeni su snimci : stari grad Zvečan, površinski kop u Kosovskoj Mitrovici, baze UCK, porušene Srpske kuće, hotel Hašima Tačija sa Kipom Slobode.
Na Brezovicu smo bez pratnje KFOR stigli. Obišli smo Šar planinu i napravili par snimaka na kojima su prikazane oblasti koje su pod kontrolom Srba. U razgovoru sa žiteljima Štrbca obavešteni smo da su rešeni da po svaku cenu ostanu i brane svoju pradedovsku zemlju. U ovoj enklavi živi oko 10.000 stanovnika i oko 2.000 izbeglih iz Prizrena i ostalih krajeva Metohije, u 19 naselja i sela, na oko 40 km u totalnom Šiptarskom okruženju. U događajima od 17.marta imali su 2 žrtve (otac i sin su ubijeni, na kućnom pragu). Naoružani meštani uz pomoć Ukrajinskog KFOR-a odbranili su svoje domove i imanja. Uspostavili smo prisan kontakt sa vojnicima Ukrajinskog KFOR-a, koji su izrazili prijateljstvo sa Srpskim narodom i spremnost da zaštite Srbe od Šiptarskog terora.
Srbi u pomenutoj enklavi su zatražili pomoć braće iz rasejanja da im pomognu. Naime, neophodna im je pomoć u poljoprivredi (obezbeđenje sadnica maline, mini hladnjača i mini mlekara, izgradnja staklenika za povrtarstvo, unaprediti stočarstvo, pre svega ovčarstvo i govedarstvo, obzirom da je stočarski kraj), kao i u promociji turizma, kako bi opstali na ovim prostorima. Kontakt osoba je g-din Jovica Budurić-Budura, direktor hotela „NARCIS“ na Brezovici: 063 8165122, kućni 0290 71133, hotel 0290 70333, kao i g-din Dragan Lazić. Molim Vas da im pomognete, jer su zaista u veoma teškoj ekonomskoj situaciji, da ne govorim o psihofizičkom stanju u kojem se nalaze, pa i pored toga želja im je da ostanu na pradedovskim ognjištima. Takođe im je potrebna pomoć u kompjuterima i satelitskoj opremi, kao i stručnjacima za kompjutere, kako bi neposredno mogli da svet obaveštavaju o dešavanjima u njihovoj Župi. To se odnosi na sve enklave Srba na KiM. Znači, potrebno je informativno obezbediti opremu i kadrove za Srbe na KiM, kako bi neposredno slali slike u svet. Napraviti mrežu Srba na KiM i da koordinirano rade na ovome. Neophodno je ekonomski ojačati Srbe na KiM kako bi opstali na vekovnim ognjištima. Pored stručnjaka za kompjutere, kad se tiče informisanja, neophodni su sreručnjaci za profesore u 2 osnovne i srednjoj školi, obzirom na nedostatak nastavnog kadra. Ovo je samo deo onoga što smo u razgovorima pomenuli, a što je neohodno da se i ostali Srbi širom Matice i rasejanja upoznaju i pomognu KONKRETNO.
U subotu, 08. maja delegacija je uz malo zakašnjenje obzirom da je deo delegacije (3 žene i 3 muškarca) u hodu obezbeđivao prevoz, krenula u posetu bratstva zapaljenog manastira Svetog Arhangela Mihaila i Gavrila kod Prizrena, u pratnji načelnika Sirinićke župe. U odsustvu igumana Germana, otac Benedikt je zahvalio na poseti, a potom je služba održana u privremenom šatorskom objektu. Tužna slika da sam slikajući plakala sve vreme. Bratstvo manastira živi pod šatorima gde takođe i drže Božju službu, dok uz Božju i narodnu pomoć (meštana Štrpca) obnavljaju manstir u punom Nemanjićkom sjaju. Manastir je u katastrofalnom stanju, da nema reči da se opiše, kao i patnje kroz koje prolaze monasi i monahinja Irina. To zaista treba doživeti da bi se potpuno razumelo stradanje svetinja i patnje naroda i monaha. UŽAS !
Bratstvo manastira pozvalo je na slavu manastira 26. jula Srbe iz Matice i rasejanja da u što većem broju dođu i pokažu svetu da je KiM Sveta Srpska zemlja i da nema cenu.
Zapaljeno je bukvalno sve i nova Crkva posvećena Sv. Vladiki Nikolaju, monaški konaci. Vojnici nemačkog KFOR su bili ljubazni prema nama, iako smo se prilikom ulaska osećali poniženo dok su nas pretresali bukvalno do gole kože kao da ulazimo u logor a ne u Svetinju i na moju molbu da zaštite Manastir i Srbe iz Prizrena i okoline, kako se ne bi ponovilo slično od 17. marta, iskazali su zainteresovanost, mada imam rezervu. Bratstvu je ukazana simbolična humanitarna pomoć, ali im je naše prisustvo značilo mnogo više i to su ne jednom rečju i delom pokazali.
Uz specijalnu dozvolu i pratnju Nemačkog KFOR iz Prištine četvoročlana delegacija g-đa Mila Alečković – Kongres Srba Evrope, g-din Miroljub Vetmić – potpredsednik Unije Zelenih, monah Mihailo iz Crkve Svetog Marka u Beogradu i moja malenkost ušla je u Prizren.Trenutno u nekadašnjoj prestonici Cara Dušana ne živi više ni jedan Srbin i dok ovo pišem suze mi udu na oči od preživljenog užasa koji sam tamo zatekla. U Nemačkoj bazi KFOR od 17. marta zatočeno je 30 Srba u fiskulturnoj sali koja je bukvalno pretvorena u logor, čiji spisak dostavlajm u prilogu. Većinom su stariji muškarci i žene. Njihovo pshihofizičko stanje je katastrofalno i veoma mi je teško to opisati rečima, nakon prebijanja i prisilnog izbacivanja iz svojih domova i prisilnog dovođenja u logor. Prilikom našeg ulaska u logor osećali smo se kao da ulazimo na tuđu teritoriju a ne u Sveti prestoni Carski grad Prizren dok su nas pretresali na ulazu, a naša braća i sestre su nas bukvalno okupirali i sa suzama u očima dočekali kao najmilije. Plakali smo uzajamno deleći bol i patnje koje su preživeli i poniženje u kojem se nalaze. To je teško opisati koliko su prepatili i u kojem teškom psihičkom stanju se nalaze poniženi, dok ima i ranjenih od prebijanja. Zanimljivo je da je među njima devojka Draginja, kojoj je kuća srušena i koja je sama živela od 1999. godine u svojoj kući do 17. marta. Zanimljivo je takođe reći da su nam lično ispričali događaj u vezi prisilnog držanja rimokatoličke mise i pričešćivanja 25. marta. Pri izlasku su nas vukli za rukav da ostanemo još malo, ali nam nije dozvoljeno duže zadržavanje.
Prolazeći u povratku kroz Prizren i gledajući Šiptare kako se baškare i deca igraju u parku, znajući da nema ni jednog Srbina u gradu i da Srpska noga nema mogućnost da ide gradom , došlo mi je da izađem iz onih blindiranih vojnih kola u kojima smo voženi i demonstrativno prošetam Prizrenom, jer nisam osećala nimalo strah i da me ubiju, jer iz prkosa sam imala želju da to učinim. Ali zbog konvoja i ostalih koji su bili sa mnom nisam učinila, mada su mi rekli da kada sledeći put dođem da će mi omogućiti specijalnu zaštitu da mogu šetnjom obići porušene Svetinje u Prizrenu. Ako Bog da biće na Svete Arhangele 26. jula 2004. godine i jedva ću dočekati i taj dan da kročim nogom ulicama Prizrena.
Sve vreme puta po Prizrenu nisam osećala nimalo straha, čak mi je ovaj put dao neverovatnu snagu i napunio baterije, iako nisam spavala sve vreme dok sam bila tamo.
Nakon obilaska Prizrena, delegacija se vratila na Brezovicu u Štrbce. Deo delegacije (3 žene i 3 muškarca) ukrcano je u Ukrajinsko borbeno vozilo i krenulo zajedno sa kolima g-dje Mile Alečković put manastira Gračanice.
Pri ulasku u Gračanicu na ulaznim vratima se nalaze borna kola Švedskog kontigenta KFOR. Mati Teodora namesnica u odsustvu igumanije Efrosinije zahvalila je na simboličnim poklonima od 1 tone hrane i higijenskim sredstvima i podršci samim činom dolaska, koji mnogo znači sestrinskom manastiru i Srbima iz Gračanice. Posetila sam decu Slobodana (2 godine), Dobrilu (3 godine) i njihovu malu tek rodjenu (07. maja u Gračanici) sestru bebicu Valentinu u Gračanici, izbegle iz logora nemačkog KFOR u Prizrenu, čija slika je obišla svet. Deca su Bogu hvala dobro. Uručeni su im pokloni u igračkama i veoma su se obradovala našim dolaskom. Porodica planira da se vrati u Prizren. Takodje nam je u razgovoru mati Teodora rekla da je Švedski KFOR pomogao Srbima u Gračanici prilikom dešavanja 17. marta i veoma je zahvlna na tome. Pri izlasku iz Gračanice zamolila sam pripadnike Švedskog KFOR da zaštite Srbe u Grčanici.
Nakon obilaska Gračanice deo delegacije je zajedno sa kolima g-dje Mile Alečković krenulo natrag put Kosovke Mitrovice ka Beogradu. Deo delegacije sa g-djom Milom Alečković zadržao se u Lipljanu sa g-dinom Oliverom Ivanovićem i nevezano sa ostatkom delegacije vratio za Beograd. Ostali deo delegacije je obišao spaljene kuće u Obiliću gde im je ukazana kuća ubijene porodice Stolić od strane Šiptara,zatim pored spaljene i demolirane Crkve Roždestva Presvete Bogorodice. Prošli smo Srpska sela Plemetina i Prilužje i suočili smo se sa izuzetno teškim uslovima za opstanak Srba na ovim prostorima. TE OBILIć A i B koje smo takođe videli izgledaju u očajnom stanju. TE A je u disfunkciji, a B funksioniše samo jedan blok. Zapošljen kadar profesionalno ne odgovara radnim mestima-neznanju da rade posao za koji su plaćeni.
U povrtaku od Gračanice do Kosovske Mitrovice delegacija je išla bez pratnje KFOR na svoju odgovornost. U Kosovskoj Mitrovici obišli smo most koji razdvaja grad, opasan bodljikavom žicom. Slika stravična i nimalo prijatna, teško rečima opisati. Situacija je bila mirna kad smo šetali ulicama Kosovske Mitrovice, mada sam osećala strepnju za bezbednost Srba, obzirom na najnoviji počinjen Šiptarski zločin. Ulicama patroliraju vozila KFOR i dok tu sliku gledam creva mi se prevrću. Od Kosovske Mitrovice do Beograda deo delelgacije je išao Vladinim vozilom bez pratnje KFOR, dok je drugo vozilo išlo nezavisno od nas od Kosovske Mitrovice do Beograda bez pratnje KFOR. U Beograd smo stigli u nedelju 09.05.2004. u 3,00 ujutro, dok je ostatak delegacije došao nekih par sati kasnije.
Obzirom da su slike u velikom formatu i zauzele bi veliki deo Vašeg email ukoliko bi slala preko Interneta, to ću iste narezati na nekoliko CD i poslati zainteresovanima koji mi se jave na email, pa Vas molim za razumevanje.
Tekst je pisan 10.05.2004., a šaljem 19.05.2004., jer sam tek 17.05.2004. dobila pristup Internetu sa sopstvenog računara, pa Vas molim za razumevanje.
Poseta KIM sa moje strane je privatne prirode u želji da i lično doživim patnje i stradanja Srba i Srpskih svetinja na KiM i zahvaljujem se ovom prilikom svim ljudima dobre volje koji su mi pomogli da zajedno sa ostalima ovo i lično doživim, a što ću pamtiti dok sam živa.
Samo sloga Srbina spasava.
Snežana Zorić
