*
AKADEMIK PROF. DR DRAGAN NEDELJKOVIĆ:
SRBIJA NA PIJACI ZA ROBOVE
Bitno je da ti što su ponizili Srbiju što pre odu • Izvesne siledžije na vlasti ćute, ignorišu javno mnjenje i dalje nelegitimno vladaju, a ne služe narodu • Bezakonje na sve strane, otuda beznađe, ali i strah vladajućih od izbora • Dragoceni su ljudi verni zavičaju • Kako da nad bezumljem prevlada razum
Obožavam lepotu — Na neka Vaša pitanja, draga Branka, neću da odgovaram. Ima imena koja nikad ne uzimam u usta, jer su mi neprijatna. I u ženskom rodu postoje one koje zagađuju naš vazduh, našu životnu sredinu i devičanski čistu prirodu. Objasniću Vam svoj stav. Bio sam na jednoj konferenciji za štampu generala De Gola. Ministri kao đaci. General, predsednik Republike, nadmoćno odgovara i na nezgodna pitanja. Jedan novinar: „Da li je tačno, moj Generale, da ste se zarekli da nećete ostaviti Englesku na miru sve dok je ne svučete do gole kože?“ De Gol, koji se protivio ulasku Velike Britanije u evropsku zajednicu, odmah odgovara: „Tako šta ja nikad nisam mogao ni pomisliti, još manje reći. Gospodine, ja obožavam lepotu, pa kako bih smeo poželeti da Englesku vidim nagu!“ Tako i ja: zacelo nemam nimalo volje da razgolićujem izvesna ženska bića, koja ne mogu da nazovem damama. Ne želim da se njima bavim jer obožavam lepotu, i moralnu naravno.
Leto ste proveli u Srbiji. S kojim utiscima ste se vratili u Beograd? Kakva je sad srpska zemlja, a kakvi ljudi? Šta misle o sadašnjem trenutku, o vladi, o opoziciji, o inteligenciji? Sretali ste ljude različitih sredina i, sigurno, mnogo razgovarali…
■ Lepota Srbije uvek me očarava; njena zaostalost i zapuštenost — razočarava. I lepota i ružnoća su izazov: lepota zaslužuje da se neguje; protiv zaostalosti i prostaštva dužnost jeste da se ratuje. Mnogo je dobrih ljudi u našoj Srbiji: oni zaslužuju poštenu Vladu. Nije tačno da narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje. Zar u životu, u istoriji uopšte, ne stradaju najviše pravedni i plemeniti? Tako je od Starog i Novog zaveta. Cela svetska književnost o tome svedoči.
Neumoljivo ogledalo istorije verovatno bi se moglo reći da je pesnička umetnost, s jedne strane, grobnica ideala, ali i nadgrobni spomenik neprolaznoj lepoti; a sa druge strane, koliko moralnih nakaza, oličenja zla, jer čovek je ishodište i lepote i ružnoće, i dobra kao i zla. U stvari, istorija je veliko ogledalo, za neke kobno, ali za ljudski rod spasonosno, jer se svaka stvar postavlja na pravo mesto. Umetnost reči, kojom ste se toliko bavili, jeste neka vrsta imaginarnog revanša zlu i nemoralu ljudi…
■ Nije ogledalo krivo ako je nečije lice ružno. Gogoljeva je to reč. A ogledalo istorije je neumoljivo: već dugo se u njemu odražava moralna ružnoća nekih nedostojnih koji su zaposeli vodeća mesta u ovoj lepoj zemlji i ovom plemenitom narodu. I ne samo ovde! Ko danas vodi svet? To nisu potomci Perikla, ni Svetog Luja, ni Petra Velikog, ni Šarla De Gola, a sve je manje pravih državnika, sve više siledžija i zlotvora, potomaka Atile, a ne Getea. Država nije Alajbegova slama da oni koji njome vladaju najviše je pljačkaju, pokradaju i potkopavaju. De Gol je govorio: „Služba Državi jeste najplemenitija funkcija u svetovnoj sferi.“ Državnik nije svetac, kao velikomučenici koje slavimo, ali i on treba da služi, a ne da vlada, da je sluga svome narodu i nekom uzvišenom idealu.
Bojim se da se udaljavamo od stvarnosti, koja je surova. Svima nama upravljaju interesi, to ne možete poreći!
■ To je prirodno, mada nije uzvišeno. No, ja bih podsetio na opomenu Samjuela Džonsona: „Da, svima nama više ili manje upravljaju interesi. Ali, ipak nas interes neće naterati da uradimo šta bilo.“ I naš Marko Miljanov upozorava: „Čovek ne sme sve što može.“ Postoji moralni zakon. Postoje zapovesti Božije. Čovek je utoliko više čovek ukoliko žrtvuje svoje osobne interese opštem dobru.
To nas privodi Vašoj definiciji elite, a ne jednom ste tvrdili da u nas, nažalost, danas ne postoji politička, i ne samo politička elita, te da je kriza elite izazvala krizu nacije. Ponovite tu svoju odredbu elite. Za koga se može reći da pripada eliti?
■ U elitu spadaju oni ljudi za koje su dužnosti iznad prava, a opšti odnosno narodni interes daleko iznad ličnog i privatnog; oni koji duhovne i moralne vrednosti pretpostavljaju materijalnim vrednostima i interesima; i spremni su da se za opšte dobro, za svoj ideal, veru ili uverenje — žrtvuju. Jer „dobar pastir sve što kaže inom sam svojijem potvrđuje činom“. Politički govoreći, jezikom Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“, u kome ste i Vi, kao i ja: Otadžbinsko je iznad stranačkog ili partijskog. Ljubav prema otačastvu mora biti neuporedivo jača od međusobne partijske netrpeljivosti i isključivosti, koje se u nas prečesto ispoljavaju kao mržnja, daleko jača od ljubavi prema otadžbini, a to je glavni kamen naših spoticanja. „Ljubav sve prevashodi“, pisao je naš Despot Stefan, oslanjajući se na apostola Pavla.
Svemoć sile i nemoć prava ali šta ćemo sa opakom čarobnicom Kirkom koju Vi često dozivate, kao onaj pisac, veliki humanista, koji se užasavao govoreći da je vlast nalik na Kirku: pretvara ljude u svinje.
■ Jeste, ali ne sve ljude. Odiseja Kirka nije pretvorila u svinju — on je nju, Kirku, nadjačao. Čovek na vlasti treba da liči na Odiseja: da odoli niskim iskušenjima vlasti i da služi ljudskom idealu i božanskom pozivu.
Ima li takvih danas i ovde? Bar neki usamljeni pojedinac? — Zlo bi bilo da ih uopšte nema i da barem izuzeci ne potvrđuju užasno pravilo. Naš narod jako ceni poštenog političara, spreman da mu oprosti slabosti i mane, ako je pošten, to jest ako može sokratovski reći: „Siromaštvo moje svedok je moga poštenja.“
Slutim da sad aludirate na Vojislava Koštunicu, koji nije opravdao sva, možda prevelika, očekivanja i zato mu rejting vidno opada. Možda je on Odisej?
■ Za Odiseja treba ispuniti još niz uslova: Odisej beše mudri i lukavi vođ, hrabar ratnik, ali ne ludo nego mudro hrabar, hrabar kad mora takav da bude. Odisej bi morao i da nadvisi samog sebe: da se okruži pametnim i odvažnim, kao što je sam. Uzvišeni nauk dao je Isus Hristos upućujući svoje apostole: Šaljem vas u svet kao ovce među vukove. Budite dobri kao golubovi, a mudri kao zmije. Od vajkada je ovaj svet „tiran tiraninu, akamoli duši blagorodnoj“, kako opominje veliki srpski poeta. Mi živimo u izuzetno teškom smutnom vremenu. Vrlo je rečita Koštunicina knjiga „Između sile i prava“. To su zapisi o svemoći sile i nemoći prava u današnjoj Srbiji. I u svetu! Knjiga o novim oblicima imperijalizma i o demokratskom totalitarizmu. (Koji stravičan paradoks!) Dodajmo: ovo je doba „razbojničkog kapitalizma“ (pozajmljujem izraz od Nemca), doba tzv. tranzicije, koja se pretvorila u otimačinu, u pljačku naše Srbije, izvedene na buvljak, gde je prodaju u bescenje; Srbiju su doveli na pijacu za robinje i robove. Zato je za nas bitno da ti što su ponizili Srbiju što pre odu. Zato je nama dragocen pošten političar. Zato je važno da se okupe sve rodoljubive snage, ljudi prožeti ili hrišćanskom ljubavlju ili izvornim demokratskim humanizmom. Pravi političar za ovaj istorijski trenutak treba da okupi sve te ljude dobre volje, a duboko i sa jakim razlozima zabrinute, jer nas neodgovorni i nesavesni, zbunjeni i uplašeni vuku u provaliju. Moraju se okupiti i udružiti svi dobromisleći i dobronamerni ljudi, bez obzira na prirodne razlike u shvatanjima. Uverenja su slobodna, ali nad svima su i izvesna sveta načela. Prvo: otadžbinski interes je iznad svih stranačkih koristi, a ljudska savest je putokaz, ona je kao nebeski svod nad otadžbinom, tako da lutanja nema. Pre nego što smo pripadnici određenog naroda, mi smo ljudi! Rodoljublje ne protivreči čovekoljublju. Zdravi i prirodni nacionalizam oprečan je šovinizmu, a u skladu, u sazvučju je sa kosmopolitizmom. Deo služi celini, nju obogaćuje, a celina je plodonosni okvir dela.
Siledžije na vlasti budimo, ipak politički konkretniji. Šta „Svetozar Miletić“ sad namerava? To je Pokret a ne partija. Kako dejstvovati?
■ Uprkos ogromnim smetnjama i potpunoj medijskoj blokadi, „Svetozar Miletić“ je izvršio veliku akciju sakupljanja potpisa širom Srpske Vojvodine: da se ospori zakonitost sadašnje skupštine Vojvodine i da se što pre sprovedu slobodni izbori. Naravno, uzurpatori vlasti i njihov samozvani vođ oglušuju se o taj zahtev. Sakupljeno je oko petnaest hiljada potpisa, a minimum je bio sedam hiljada. Da nije bilo ometanja, zastrašivanja i onemogućavanja, bilo bi sakupljeno i više desetina hiljada potpisa. No izvesne siledžije na vlasti ćute, ignorišu javno mnenje, i dalje nelegitimno vladaju, a ne služe narodu. Sad nam naši iz rasejanja predlažu novu akciju, ali u celoj Srbiji: zahtev, putem sakupljanja potpisa, da se dijaspori, najzad, da pravo glasa i mogućnost da ima svoje poslanike u Skupštini Republike. Da li se i druge stvari bitno pomeraju?
■ Stvoren je Blok „Srpski evropski put“, u kome je petnaestak organizacija i udruženja, pored „Svetozara Miletića“, Kongres Srba Evrope, Evropski blok Beograd i drugi. Utvrđen je zajednički program delovanja za naredni period.
Da li su obični ljudi širom Srbije, koju često pohodite, shvatili šta ih je snašlo i šta im se sprema?
■ Zar ne vidite koliko je štrajkova, i onih glađu, koliko su zakrčeni putevi i mostovi u znak protesta, jer država ne ispunjava svoje obaveze? Bio sam na Zlatiboru: vrlo malo stada na prostranim pašnjacima, skoro i da ih nema. Pomišljao sam na brojna stada krava i ovaca u Francuskoj, Švajcarskoj, Holandiji. Ali kad sam upoznao neke seljake, shvatio sam njihovu i našu nevolju. U jednom selu kraj Sirogojna, seljak ima pet krava muzara, ali već osam meseci niko mu ne plaća za mleko. Ako prekine isporuku, gubi nadu da će mu ikad isplatiti zaostali dug. Mnogo je takvih tužnih priča, koje ogorčuju. Bezakonja na sve strane. Otud beznađe, ali i strah vladajućih od izbora. — Tražio sam utehu u svetlim primerima. Poštujem i volim ljude verne zavičaju. Otišao sam u Mokru Goru, koja je preobražena, zahvaljujući zaljubljenicima u tu lepotu i rodni kraj. Sve je čisto, mnogo svetlosti. S ponosom mi pokazuje lepa mesta moj nadahnuti vodič kroz to čistilište i raj, Mirko Čančarević. Tu je i izvorni pesnik, Mihailo Ćupović, koji je opevao Šargan, Zlatibor i Taru, sve što se u njihovim dolinama, izvorima i rečicama krije ili se s njihovih vrhunaca vidi. A zahvaljujući gostoljubivom i blagorodnom Radovanu Popoviću, zlatnom peru „Politike“, kojeg nađosmo u Ribnici, video sam Tornik, razrušen u zločinačkom bombardovanju, ali ipak veličanstven. Sa te visine daleko pogled dopire; setio sam se pomenutog pesnika:
„Tornik stavio kapu od zlata i pozdravlja Durmitor, svog belog brata…“
Na puteljku ka železničkoj stanici Zlatibor, upoznam čudesnog čoveka, koji mi se predstavi kao Komša Komšić. Mašinski inženjer, pregradio je potok, stvorio jezerce čiste vode, a okolo travnata livada, lepa plaža, mnogi dolaze, Komša Komšić ništa ne naplaćuje, iako održava plažu, svako jutro čisti livadu. Po nabavnim cenama prodaje sokove, pivo, kafu. Ustupa besplatno suncobrane i ležaljke, kotliće za kuvanje, rešetke za roštilj. Na ulazu ispisane mudrosti Lao Cea. Dok sprema kafu, Komša priča o zen–budizmu, ali ne zanemaruje ni Bibliju. Postavlja mi zagonetna pitanja, na koja ne nalazim prave odgovore. Duhovno bogat čovek, vedar i radostan, srećan što čini dobro namernicima… Onda sretnem doktora Šuljagića, koji me odvede na Borovu Glavu, u galeriju slikara Božidara Kovačevića. I doktor je duševan, zaljubljen u zavičaj, koji mi s ponosom otkriva; čovek je visoke jezičke i književne kulture, penzioner, a hteo bi da još radi: mašta da stvori zdravstveni centar koji bi besplatno lečio zlatiborske seljake. Da ublaži raspad socijalno–zdravstvenog osiguranja. — U Sirogojnu sam imao sreću da sretnem Dobrilu Smiljanić, koja je preporodila svoje selo i ceo taj kraj. Ostala je tamo da živi. Ne može da ne radi; ali ne krije razočaranje: mnogo je očekivala od promena, a sve se promenilo — na gore! Ja joj kažem: svaka vlast nas vuče sve niže. Pitam se: kako da nad bezumljem prevlada razum, da nad haosom i rušilaštvom nadjačaju rad i red, neimarstvo i stvaralaštvo? Ima u našem narodu mnogo dobrih ljudi: ko da ih okupi, organizuje, pokrene? da svetlost razbije sile mraka.
Obišli ste još neke krajeve Srbije i upoznali verne joj ljude.
■ Dragoceni su ljudi verni zavičaju. Bio sam i u Garašima, o svetom Iliji Gromovniku, na hramovnoj slavi. Izgradnju crkve podstiče dr inž. Miloje Milićević, koji je kupio tri zvona i krstove. Njegova je želja da hram okruži spomenicima znamenitih Garašanina, Ilije i Milutina. Ove godine je seoska slava bila u znaku Svetolika Rankovića, pisca „Gorskog cara“ i „Seoske učiteljice“; Milićević se potrudio i finansijski omogućio da se izda delo Radoša Ljušića o Načertaniju. Svake godine se pojavi neka nova knjiga zahvaljujući Milojevoj brizi i pomoći. Izgradnju garaške crkve pomaže i prof. Radmila Milentijević, koja je svom selu, Azanji, darovala velelepan parohijski dom, a SANU divan vitraž i sredstva za zaštitu važnih starih dokumenata; značajan je njen dar i komora za Miroslavljevo jevanđelje.
Poražena Srbijica — Pitate me: kakvo je raspoloženje u rasejanju? Dobro nije niti može biti. Ljudi poput dr inžinjera Miloja Milićevića sakupili su znatnu pomoć za Srbiju: preko trinaest miliona maraka. Polovica te sume žrtvovana je za popravke mostova i škola, porušenih u bombardovanju. Drugi deo, oko triipo miliona evra, nestao je u stečajnoj masi, iako je tadašnji Savet dijaspore na vreme zatražio da se ti milioni prebace u banku koja nije pod stečajem. Neko je zametnuo trag tom novcu. Kako sad očekivati novu pomoć od dijaspore? Ministri ćute, ne odgovaraju na pisma, opomene, pitanja. „Pojeo vuk magarca! — prastara je priča. — U Srbiji je, ovih dana, boravila i gospođa Edita Krunić, iz Kongresa srpskog ujedinjenja iz Amerike. Ona je stručnjak za turizam: došla je da učestvuje u nekim tenderima. Cilj joj je bio preporod Aranđelovca, počev od otkupa Staroga zdanja, koje bi bilo preobraženo u hotel najviših svojstava. Iako je na takozvanom tenderu ponudila najveću sumu i predložila imponzantan projekat, Staro zdanje je prodato nekom ko je dao znatno manje. A gospođa Krunić ima viziju gotovo fantastičnog razvoja te naše banje i njene okoline. Vratila se u Ameriku razočarana: nije poražena ona, poražena je — zašto? — naša Srbijica!
Vi profesore, svagde nalazite srodne duše. Nije li taj Vaš svet dosta zatvoren? Jeste li kadri da opštite i sa nekim drugim svetovima, s ljudima drukčijeg kova?
■ Trudim se da budem otvoren za sve. Ne baš za sve, stoji, umesna je Vaša upadica. U detinjstvu sam naučio od Zmaja: „Dozvol’te mi da mrzim špijone!“ Kasnije me je potresao i obeležio Dante: u deveti krug Pakla bacio je izdajice. Svi ljudi dobre volje moji su ljudi. Povodom mojih memoara ocena jednog kritičara me je dirnula: „Svakome prijatelj, nikome sudija“ — trudim se da takav budem, a daj Bože da uspevam! Na Zlatiboru sam se najviše družio sa fudbalerima. Vozili su nas i otud vratili Vladimir Petrović Pižon, kojeg sam dobro upoznao i zavoleo u Nansiju, i profesor Željko Goljević: on, kao psiholog, pomaže Pižonu u trenerskom poslu. To je vrlo skladan par. Pižon ima ogromno iskustvo sa zelenog polja: nekadašnja Zvezdina zvezda, sad je sjajan i nedovoljno iskorišćeni trener, a Željko ima zavidnu književnu kulturu. Mnoštvo stihova, naših i stranih pesnika, zna naizust. Na Zlatiboru je i nekadašnji golgeter Crvene zvezde, Dušan Savić, čovek oštre misli i širokog obrazovanja. Uz njega je Marina Rajević–Savić, koja je pravila za BK televiziju nezaboravne emisije „Dok anđeli spavaju“, nažalost i na štetu gledalaca ukinute, valjda zato što su bile izuzetno dobre. U tom krugu, a u kafeu kod „Srpskog beka“, Đorđića, zadesio se i Dragan Stojković Piksi, čovek oštra uma i lepih zapažanja, a izdaleka se ukazao i slavni košarkaš Kićanović… Naći zajednički jezik sa ljudima, od svakog nešto saznati i naučiti, a istovremeno dati što više od sebe — nije li to smisao druženja i života sa ljudima? Put mi je obasjao Dositej: „Iduć’ uči, u vekove gledaj!“
SMRTONOSNA JE NAŠA ZABORAVNOST
U jednoj prilici, upravo ovih dana, ostali ste zatvoreni u svom svetu: nuđeno Vam je da budete domaćin Sabora trubača u Guči i da održite besedu pred više desetina hiljada ljudi. Vi to niste prihvatili, premda ste često isticali da nam je dužnost biti uz naš narod, jer kakav je takav je — on je naš, drugi nemamo. Pa zašto se niste obratili tom mnoštvu? Prošle godine je besedio Matija Bećković…
■ Zaboravljate da sam ja star čovek: o svetom Iliji sam navršio 78 godina. Leto je žarko, u Guči je velika gužva, a ja sam invalid. Bio bi to prevelik i, možda, opasan napor za mene. Supruga i deca su me zaustavili, ubeđujući me da Sabor trubača nije moj svet i da mi tu nije mesto, iako znam da su neki moji prijatelji iz inostranstva, vrhunski intelektualci, bili očarani atmosferom u Guči.
Šta biste Vi tamo rekli da ste otišli?
■ Svašta bih kazao, ali da li bi me to mnoštvo slušalo?
Možda i bi, jer neki Vaš obožavalac tvrdi da Vas, kad govorite, i ptice slušaju, i ribe čuju i razumeju. Šta biste, dakle, rekli?
■ Vi me sad izazivate navodeći preterano laskave reči Slobodana Boba Živojinovića iz Badovinaca na Drini, koji živi i radi u Danskoj, u Odense, ako se dobro sećam. Šta bih govorio? O različitim licima naše Srbije, koja se ispoljavaju kroz muziku: osim trubača, postoji epska guslarska Srbija, pa čarobna frulaška. Postoji gajdaška i tamburaška, violinska i… da ne nabrajam. Ali sluh za veliku klasičnu, za „ozbiljnu“ muziku — nije nam dovoljno razvijen. Novokomponovanu — teško podnosim. Kad je reč o trubačima — koji su za mene odveć glasni, gotovo agresivni, ponekad, kad društvo posustane, kadri ne samo da zadremale rasane nego, reklo bi se, i mrtve da ožive — ja bih im predložio da prošire repertoar, iako su ne malo napredovali u tom smislu. Trebalo bi da sviraju i neke stare, sad zaboravljene, pesme i sastave iz našeg nacionalnog programa. Recimo, pesmu Stevana Kaćanskog, srpskog Tirteja, „Hej, trubaču, s bojne Drine, ded zatrubi zbor! Nek odjeknu Šar–planina, Lovćen, Durmitor! I nek Drina jekne Savi, Sava Dunavu, Dunav bujni – Tisi, Dravi, u boj, u slavu!“
U Vojvodini Srbiji bio je veoma popularan Miletićev marš, koji je jedno vreme bio i himna Srbije: „Slava, slava, slava Srbinu! Orao klikće sa visine, Glas se čuje iz dubine: Ni brige te, sivi tiću, Mi smo s tobom, Svetozare Miletiću…“ Lepa je i kompozicija „Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni? Protrljaj oči, slava te zove Na ono tužno Kosovo polje…“
Zaboravljen je i marš „Srbijanci i Bosanci svoju zemlju brane“. Ne malo je takvih zaboravljenih pesama, himni, marševa, budnica, koje se prosto preporučuju trubačima i drugim orkestrima ili zborovima.
Eto, na taj repertoar bih podsetio, uveren da bi to proširenje bilo i osveženje. Opasna, smrtonosna je naša zaboravnost.
Branka Čuljić | Srpske novine | 2003. | SNP „Svetozar Miletić“
