*
Porodica Brzak potiče iz mesta Opule, u Grčkoj. Rodonačelnik srpske grane ove porodice, Nikola Konstantinović Brzak, je tamo i rođen, a u Srbiju je došao za vreme Prvog srpskog ustanka, 1805. godine. Po oslobođenju Beograda tu se nastanio i otpočeo da se bavi trgovinom.
Posle propasti ustanka odlazi u Jerusalim na poklonjenje i tako stiče dodatak svoga imena — Hadži. Po dolasku na vlast kneza Miloša postaje bazrđanbaša (glavni trgovački posrednik sve robe koja je preko beogradske skele izvožena iz Srbije u Austriju, ili je iz Austrije, preko iste skele uvožena). Na tom radnom mestu smenjivao se sa Naumom Ičkom.
Ičko se, jednog dana, reši da u Glavnoj čaršiji, preko pute Saborne crkve, a pored svoje kafane, koju su po njegovom zetu zvali „Tomina kafana“ (danas „?“), napravi još jednu kuću. Međutim, posle nekog vremena tu kuću prodade svom kolegi i pobratimu Nikoli Brzaku. Tako danas pomenuto zdanje ljudi zovu i Ičkova kuća i Brzakova kuća […]
Treći sin Konstantinov, Dragomir Brzak, rođen je u Beogradu 21. februara 1851. godine. Osim osnovne škole i gimnazije, završio je poštansko-telegrafski kurs u Beču. Bio je poštanski činovnik, a za vreme Srpsko-turskih ratova telegrafista Vrhovne komande Srpske vojske. Kasnije je bio pisar Uprave fondova, inspektor Glavne kontrole i poštansko-telegrafski inspektor.
Pored redovnog posla bavio se književnim radom. Poznate su njegove rodoljubive pesme Sinđelićev grob, Tanasko Rajić, Hajduk Veljko i dr. Za života je objavio osamdesetak pesama u šezdesetak listova, časopisa i almanaha, ukupno u 118 izdanja.
Posle svojih početničkih pripovedaka Zulejka (1875), Grešnik (1875), Filozof (1881) i Kako sam se odmetnuo u ajduke (1883), Brzak otpočinje seriju pripovedaka o događajima sa njegovih poslovnih putovanja, kao PT inspektora, po Srbiji.
Bile su to priče: Strašna noć, Jedan žalostan randez-vous, Sirota boginja Talija!, Vlast sve može, U komisiji, Jedna idila, Na silu lekar, Prangija i Mezimče. Pripovetke su, u raznim časopisima, obično objavljivane sa nadnaslovima: Iz života jednog činovnika, ili U komisiji.
Posle boravka u Beču voleo je da se elegantno odeva, bio je pravi dendi, sa monoklom, širokom mašnama i mekanim Habig šeširima. Nušić mu se izrugivao, jer je voleo da „kolmuje“ kosu (pravi kovrdže).
U isto vreme pevao je bariton u Prvom beogradskom pevačkom društvu, u kome je bio i sekretar. Za pevačko društvo je pisao svečane pesme i himne za različite prilike. Bio je poznat po takvim, prigodnim pesmama u čast velikih ljudi, povodom njihovih smrti ili godišnjica (Hajduk-Veljka, Tanaska Rajića, Branka Radičevića, Đure Daničića, Vuka Karadžića, Vuka Vrčevića, Đure Jakšića, Vojislava Ilića, Dragutina Ilića, Toše Jovanovića…) ali i povodom značajnih događaja iz novije srpske istorije. Neke od tih pesama su bile posvećene i članovima dinastije Obrenović. On je to činio profesionalno, sa velikim uspehom. Priredio je i prvu pesmu koja je pevana kao srpska himna, Oj Srbijo, mila mati.
Za Narodno pozorište je preveo nekoliko libreta opera i opereta (Gejša, Lutka, Karmen, Kad tvoju ljubav imam…) i napisao pozorišne komada: Mika praktikant (1883), Kolera (1883), Palanačke novine (1884), Milo za drago (1891), Đido (1894), Žrtva (1897, neizvedeno), Opklada (1898), Oluja (1899), i Kroz zid (1900). Dva dela je napisao u saradnji sa Jankom Veselinovićem, (Đido i Opklada). Za Đido kažu da je, do danas, naš najizvođeniji pozorišni komad sa pevanjem i pucanjem. Sa Čiča-Ilijom Stanojevićem je dramatizovao Ivkovu slavu Stevana Sremca. Preveo je i Šekspirov San letnje noći. Bio je član Književno-umetničkog odbora Narodnog pozorišta.
Baveći se pisanjem i pevanjem, bilo je neminovno da postane i saučesnik beogradske boemije u ondašnjem beogradskom kafanskom Bermudskom trouglu: Pozorišna kafana — Dardaneli — Kolarac. Svako ko je pisao o beogradskoj boemiji krajem 19. veka najpre je pominjao Dragomira Brzaka i anegdote o događajima u kojima je i on učestvovao. Njegovi najbliži prijatelji, kardaši, bili su pomenuti Janko Veselinović, Stevan Sremac, Milovan Glišić, Radoje Domanović i Branislav Nušić.
Porodica Brzak je imala bliske prijateljske odnose sa porodicom Obrenović. Dragomir Brzak je to iskoristio da, posle rigidne vladavine kralja Milana, umetnički svet približi kralju Aleksandru i kraljici Dragi. U tome je uspeo, ali je morao da učini i ustupak. Osnovao je list Sloga u kome je branio Dragu Mašin, praktično je lobirao za nju u vreme kada je ona trebalo da, udajom za kralja Aleksandra Obrenovića, postane srpska kraljica. Postoje dokazi da je uvodnike u ovom listu pisao sam kralj. Posle ubistva Aleksandra i Drage, odnosno posle promene dinastije, mnogi su Dragomiru Brzaku, kao dokazanom i prisnom prijatelju porodice Obrenović okrenuli leđa.
Kada se dinastija promenila, Skerlić počinje da ga pominje kao pisca poltronske poezije i izbacuje ga iz svoje Istorije srpske književnosti. Ali, postojali su i oni koji su mislili drugačije. Bogdan Popović ga je cenio i obećao je da napiše predgovor Brzakovim sabranim delima, koje je trebalo da objavi Mita Stajić.
Međutim, ovaj poduhvat nije okončan, Dragomir Brzak je umro u četvrtak, 4. marta 1904. godine, u četiri i po časa posle podne. Njegova sabrana dela nikad nisu objavljena, a mnogobrojna poetska i prozna dela i dalje su rasuta po raznim listovima i časopisima.
Karađorđevići mu prijateljstvo sa Obrenovićima nisu zaboravili. Osim par rodoljubivih pesama (Sinđelićev grob, Hajduk Veljko…) Brzak je nestao iz književnosti, do danas. Stalno ga je pratila Skerlićeva negativna ocena, pa se književni istoričari nisu ni trudili da ga vaskrsnu i stave u antologije.
Tekst u delovima preuzet sa: Politikin zabavnik
