*
DRAGOŠ KALAJIĆ U INTERVJUU ZA „GEOPOLITIKU“
PRVA I POSLEDNJA ODBRANA EVROPSKE EVROPE
Naše vrline najsažetije je prikazao jedan francuski prijatelj, ukazavši mi, u Parizu, početkom devedesetih, na tri osnovna razloga srbofobije glavonja s one strane Atlantika. Prvi je što smo mi vekovima na braniku Evrope, najbolji Evropljani. Kada Madlen Olbrajt i slični kažu Srbi — oni zapravo misle Evropljani. Drugi je što su Srbi nacionalisti, dakle verni svom nasleđu, nespremni da postanu mondijalistička stoka. Treći počiva u pravoslavlju, dakle u crkvi koju neprijatelj hrišćanstva nije uspeo da kooptira (kao protestantsku) ili korumpira (kao katoličku, velikim delom)
U današnjem svetu ljudska prava su izdignuta do vrhovne vrednosti, što je samo po sebi idealno. Ali ljudi su sve više razočarani pa i besni jer osećaju da se, od Ujedinjenih nacija do nevladinih organizacija, tim uzvišenim poslom bave uglavnom amoralne i bezdušne agenture raznoraznih soroša, odnosno fondacija ili foruma zasnovanih na najprljavijem novcu. Šta Vi o tome mislite?
■ Žao mi je što Vam moram protivurečiti: uzdizanje nekakvih „ljudskih prava“ do ranga vrhovne vrednosti ne smatram nečim idealnim već upravo pogubnim, što dokazuje i Vaše opažanje rastućeg nazadovoljstva. Idealno stanje je ono gde su božanska a ne ljudska prava uzdignuta do vrha vrednosnog sistema, jer je sve najbolje u čoveku božanskog porekla, kako nas uče svi velikani evropske misli, od Platona do Majstera Ekharta. Tamo gde „ljudsko“ ima sva prava a božansko u čoveku nikakva — tamo zapravo podljudsko, odnosno protivljudsko neminovno preovlađuje kao stihija niskosti koju je najjezgrovitije opisao Platon u Timaju.
Rečene „nevladine organizacije“ su zapravo novi trojanski konji u već vekovnom, neobjavljenom ratu atlantskih centara crne ekonomije protiv Evrope, evropskih nacija i država, evropske i hrišćanske kulture i civilizacije. U pitanju je podla izmišljotina koja cilja da sa političke scene evakuiše poslednje, bedne ostatke parlamentarne demokratije. Neprijatelj cilja da domaće političke partije i pokrete zameni svojim „grupama za pritisak“, sačinjenim od poslušnih kolaboracionista, regrutovanih iz društvenog taloga. Ta taktika nastoji da sa političke scene izbaci sve stvarne potrebe i volje naroda u korist izvršioca interesa i naloga atlantskih centara moći.
Dovoljno je osvrnuti se oko sebe, danas i ovde, pa opaziti da se nijedna od dotičnih „nevladinih organizacija“ ne zalaže čak ni za ona osnovna ljudska prava, poput prava na rad, na zdravu sredinu i egzistencijalnu bezbednost, a kamoli za pravo većinske nacije da bude slobodna i nezavisna, da čuva i razvija svoja svojstva i vrednosti, da poseduje suverenu državu. Ne! Neprijatelj s one strane Atlantika finansira takve „nevladine organizacije“ preko kojih cilja da ljude upravo liši svih tih prava, da huškanjem nacionalnih manjina na separatizam i podsticanjem raznoraznih izopačenja na militantni amoralizam podriva i razbija zajednicu i njenu državu.
Šta bi trebalo da čine patriotske snage kako bi se suprotstavile takvoj osvajačkoj strategiji?
■ Prvi neophodni korak suprotstavljanja je osvešćenje. Valja umeti prepoznati neprijatelja te njegove ciljeve, što je osnovni zadatak političkog mišljenja, kako nas uči katedra Karla Šmita. Političke elite patriotskih snaga koje su bile na vlasti pre petooktobarskog prevrata to nisu umele, pateći od nedostatka političkog obrazovanja i vizije te moralne snage na visini ogromnih izazova. Umesto da neprijatelju zahvale na sankcijama te da ih iskoriste za pokretanje privrednog preporoda — političke elite na vlasti su sve činile da zadovolje neprijatelja, u zaludnoj nadi da će tako iznuditi milost. One nisu shvatale da imamo posla sa neprijateljem koji hoće da nam uzme sve, i ostatak. S takvim neprijateljem nije moguće sklopiti nikakav kompromis. Uvek valja imati u vidu opažanje Henrija Kisindžera, izrečeno u jednom trenutku iskrenosti: „Biti neprijatelj SAD je opasno, ali biti prijatelj SAD je kobno!“
Koristeći te slabosti a i korumpiranost delova političkih elita na vlasti, neprijatelj je uspeo da širom Srbije i Crne Gore uspostavi gustu mrežu svojih agentura, „nevladinih organizacija“ i medija, koji su bili opremljeniji i brojniji od provladinih.
Zbog decenijama veštački održavane političke neobrazovanosti, mnogi Srbi su naseli na lažnu antikomunističku propagandu neprijatelja, ne shvatajući da je upravo mondijalizam novi i mnogo opasniji oblik onog najgoreg što je sadržao marksističko-lenjinistički projekat velike prevare. U ogledu naslovljenom Marks ide na Zapad, objavljenom pre tri godine na stranicama mesečnika Area, teorijskog glasila italijanskog pokreta Nacionalna alijansa, sažeto sam osvetlio marksističko poreklo osnovnih svojstava mondijalističke ideologije, te Vam ga toplo preporučujem za prevođenje na stranice Geopolitike. Sva bitna svojstva mondijalističke ili globalizacijske ideologije su sadržana u Komunističkom manifestu Marksa i Engelsa: od svođenja čoveka na ekonomsku životinju i nihilističke mržnje prema vrlinama i vrednostima evropske te hrišćanske tradicije i etike do projekta ništenja državnih suvereniteta, iskorenjavanja nacija te uspostavljanja globalnog tržišta za proletarizovano čovečanstvo. Uostalom, od ideologije liberalnog kapitalizma marksizam se bitno razlikuje jedino u domenu ideja o tome kako raspodeljivati viškove materijalnih vrednosti.
Uostalom, i rečnik mondijalista odaje marksističko poreklo. Umesto „proleterskog internacionalizma“ sad se nameće prinudni model „multikulturnog društva“, odnosno usamljene gomile bez ikakve verodostojne kulture. Ponovo se uvodi „delikt mišljenja“ koji biva prokazan na osnovu kriterijuma „političke korektnosti“, što je upravo Lenjinova sintagma. Iste su i etikete za žigosanje politički nepodobnih: od „fašizma“, „reakcije“ i „nacionalizma“ do „populizma“ i „revizionizma“. I mondijalisti, poput marksista, zabranjuju svaki pogled u prošlost, odnosno u trezore nasleđa vrlina i vrednosti, kako bi se tako iskorenjen čovek podavao, bez ikakvog otpora, svakom uslovljavanju. Marksisti su svojatali „istoriju“, prokazujući protivnike kao nekakve bezumnike koji se opiru „istorijskim procesima“, dok mondijalisti svojataju „svet“, tvrdeći za protivnike da su „protiv sveta“. Za razliku od marksista, kojima je „kraj istorije“ bio konačni cilj, ideolozi mondijalizma se ubiše dokazujući kako je taj „kraj istorije“ došao silom konačne pobede angloameričkog, liberalnog kapitalizma te da je svaki otpor uzaludan i besmislen. Poput svojih izravnih predaka, nihilističkih marksista, i mondijalisti prete „čistkama“, odnosno „purgama“, ali to sada označavaju izrazom uzetim iz latinskog jezika Inkvizicije: „lustracija“.
I prevarantska zloupotreba jezika čini deo te nihilističke, antievropske strategije. Kada neprijatelj kaže „ljudska prava“ ili „otvoreno društvo“ — on takvim sintagmama zapravo označava protivljudska prava te rušenje svih odbrana društva od unutrašnjih i spoljnih pretnji. Kada se zalaže za „transparentnost“ — misli zapravo na rabote pod okriljem totalnog mraka. Kada propoveda „liberalizaciju rada“, neprijatelj ne misli na oslobađanje rada i stvaralaštva, kako to lakoverna većina shvata, već na sistem u kome gospodari imaju svaku slobodu a radnici nikakva prava.
Nije slučajno da su danas i ovde najgorljiviji pobornici mondijalizma ili globalizacije upravo deca Brozove nomenklature, koja se s osvetničkim žarom okomljuju na sve srpsko jer su uvereni da ih je srpska borba za opstanak i slobodu lišila očekivanih privilegija. Oni žude da, kao i njihovi očevi, parazitski ili gotovanski žive na grbači srpskog naroda, ne znajući ništa drugo do da kao samozvane sudije dele svet na zle „fašiste“ i dobre „antifašiste“. Oni sami, noću, ispisuju antisemitske grafite po zidovima „nevladinih organizacija“ kako bi optužili Srbe i tražili dodatnu finansijsku pomoć od američkih centrala, što im ih uskraćuju ili utanjuju, jer su „obavili posao“.
Inače, ja ne delim gnušanje koje Srbi osećaju pred delovanjem takvih izroda u službi neprijateljskih „nevladinih organizacija“. Naprotiv, kad ih kojim slučajem vidim i čujem, ja se u srcu veselim te se osećam ponosnim što pripadam srpskom narodu jer jasno opažam da je u njemu neprijatelj uspeo da potkupi samo moralne nakaze i intelektualne ništarije. Sve što novi kolaboracionisti čine je kontraproduktivno sa stanovišta strategije kojoj služe. Oni posredno ali jasno, doista sasvim transparentno, osvedočavaju niskost neprijatelja i odgovarajućih ciljeva. Da se kojom nesrećom zovem Džordž i prezivam Soroš — ja im ne bih dao ni prebijenog dolara.
Nepravda i pritisci — to je ono što ljude dovodi do očajanja. Većina Srba mrzi NATO i SAD, uverena da naš narod nije zaslužio sankcije i bombardovanja…
■ Eto, upravo takav, većinski stav, osvedočava političku neosvešćenost našeg naroda. Većina Srba izgleda još nije shvatila da su nam „istorijski saveznici“ bili mnogo gori i pogubniji neprijatelji od Nemaca u oba svetska rata. Uostalom, Nemci su bombardovali Beograd samo par dana a rečeni „saveznici“ od Uskrsa do kraja septembra 1944. godine, pobivši oko dvadeset hiljada nedužnih civila. Ja ne pripadam takvim Srbima. Od atlantskih „saveznika“ očekujem sve najgore, jer oni još od Krimskog rata vode neobjavljeni i neprekidni rat protiv Evropljana. Zato mene novi talas neprijateljstva atlantskih „saveznika“ uopšte nije iznenadio ni izazvao nikakvo razočaranje…
Valja konačno shvatiti da smo mi „zaslužili“ sankcije i bombardovanja zbog svojih vanrednih materijalnih imanja i duhovnih vrlina. Najznačajnije materijalno imanje je vanredni geopolitički značaj prostora gde živi srpski narod, kroz koji prolaze najkraće, stvarne i potencijalne, rečne i kopnene veze između Evrope i Bliskog istoka te centralne Azije. Naše vrline najsažetije je prikazao jedan francuski prijatelj, ukazavši mi, u Parizu, početkom devedesetih, na tri osnovna razloga srbofobije glavonja s one strane Atlantika. Prvi je što smo mi vekovima na braniku Evrope, najbolji Evropljani. Kada Madlen Olbrajt i slični kažu Srbi — oni zapravo misle Evropljani. Drugi je što su Srbi nacionalisti, dakle verni svom nasleđu, nespremni da postanu mondijalistička stoka. Treći počiva u pravoslavlju, dakle u crkvi koju neprijatelj hrišćanstva nije uspeo da kooptira (kao protestantsku) ili korumpira (kao katoličku, velikim delom).
Po svemu sudeći otpor se širi. Palestinci i ogromna većina Arapa ustaju protiv vašingtonske politike jer ona drži stranu Izraelu. Ne samo u Trećem već i Prvom, bogatom svetu, širi se pokret protiv globalizacije kao novog i najgoreg sistema iskorišćavanja. Solženjicin je pobegao iz komunističkog SSSR ali je potom pobegao i iz zapadnjačkog, „kapitalističkog raja“. Šta Vas najviše iritira u savremenom svetu?
■ Pre nego što Vam odgovorim na Vašu dirljivu znatiželju, moram Vas ispraviti u jednom: Solženjicin nije pobegao već je najuren iz SSSR. I on bi, danas, mogao da se složi s Aleksandrom Zinovjevim kada je ovaj priznao kobnu grešku koju su počinili ruski disidenti: „Ciljali smo komunizam a pogodili Rusiju!“ Genadij Zjuganov je sasvim u pravu kada nas na početku svog ogleda o državi upozorava da je povest komunističke partije SSSR karakterisala stalna borba između dve vrste komunista. Na jednoj strani bili su nihilistički rusofobi, koji su nastojali da unište rusku državu i crkvu te da zatru rusku elitu i podjarme ruski narod. Na suprotnoj su bili konstruktivni, dobronamerni ruski komunisti, koji su u komunizmu videli sistem ostvarenja ideala društvene pravde, imanentan slovenskom čoveku i pravoslavlju. Oni su se borili protiv rusofoba da bi obnovili državu iz ruševina i da bi spasli narod te kulturu. Rusofobi su se uz pomoć Gorbačova dokopali vlasti, preduzevši ostvarenje osujećenog projekta nihilističkog komunizma Lenjina, Trockog i njihovih njujorških finansijera.
Inače, mene baš ništa u ovom svetu ne iritira jer me ništa ne čudi. Zahvaljujući upućivanjima pisane ili žive reči nekih drevnih ali i savremenih mudraca, ja sam odavno shvatio da mi živimo pri kraju najgoreg, „mračnog doba“, odnosno na kraju zapadnog civilizacijskog ciklusa. I nema nikakve sumnje da se presudna bitka vodi i na srpskim prostorima. Već sad možemo slobodno zaključiti da je srpska oslobodilačka i otadžbinska borba zaustavila osvajački pohod atlantskog Levijatana ka evroazijskom „srcu sveta“, braneći ga nekoliko godina. Dakle, Srbi su dali vremena Rusiji da se povrati od izdaje i krene putem uzdizanja koje će preokrenuti procese i presudno doprineti oslobađanju Evropljana od atlantske okupacije.
Ipak, teško je otrgnuti pogled od ove sve gore svakodnevice, pa videti takve horizonte budućnosti i deliti Vaš optimizam. Danas i ovde ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem. Ima i samoubistava zbog gubitaka radnog mesta posle dvadeset ili trideset godina prilježnog rada. Dosovska vlast zatvara fabrike, rasprodaje društvenu imovinu u bescenje domaćim i stranim kompradorima. Da li će još nekoliko stotina hiljada ljudi u Srbiji ove godine ostati bez posla, uz postojeći milion nezaposlenih? Da li je na pomolu socijalne eksplozija? Da li je dosovsko sprovođenje naloga iz MMF i Vašingtona jedini izlaz ili put u propast?
■ Najsažetiji odgovor na Vaše pitanje pruža naslov jednog ekonomskog ogleda koji sam objavio na stranicama Duge, unovembru 1996: Pozovi MMF radi samoubistva. Bila je to crnohumorna parafraza naslova čuvenog krimića Frica Langa: Pozovi M radi ubistva. Sve zemlje koje su primenile recepte MMF doživele su ekonomsku i društvenu katastrofu. Slovenija je jedina od istočnoevropskih zemalja koja je izbegla tu katastrofu i doživela uspon jer je ne samo odbila preporuke MMF već je uz nekoliko korektivnih amandmana čak zadržala i samoupravni oblik vlasništva te odlučivanja. Slovenačko iskustvo pokazuje da nema nikakve bitne razlike u efikasnosti između preduzeća iz privatnog i društvenog sektora, ako se ova poslednja oslobode određenih socijalnih nameta ili obaveza.
Naravno, dosmanlije vode otvoreno protivnarodnu i protivdržavnu politiku koja cilja da rasturi državu na niz nemoćnih pseudodržavica te da razori nacionalnu ekonomiju. Po svemu sudeći, očajanje o kome govorite je ciljano kako bi njime naterali mase domorodaca na migracije trbuhom za kruhom. Kada prevareni srpski narod danas naziva vlastodršce „dosmanlijama“, on je mnogo bliži istini nego što se obično pretpostavlja jer atlantski neprijatelj doista namerava da obnovi osmanlijsku pseudoimperiju u pređašnjim granicama te u obliku koji je zacrtao vašingtonski projekt Seki. Valja rasterati Srbe i ostale Evropljane te hrišćane s ovih prostora kako bi se pružilo gostoprimstvo navalama gladnih imigranata iz Trećeg sveta. Na taj cilj ukazuje i onaj član dosmanlijskog zakona protiv rada koji daje pravo poslodavcima da zapošljavaju ne samo strane državljane već i „lica bez državljanstva“. Reč je o milionskim masama ilegalnih imigranata u Evropskoj uniji, doslovno bez državljanstva, jer oni utajuju osnovne podatke o sebi te zemlju porekla kako bi izbegli ekstradiciju. I to je deo neobjavljenog rata protiv Evrope, što cilja da silom talasa masovnih imigracija potpuno promeni njenu demografsku i etničku, civilizacijsku i religijsku sliku.
Postoji li nekakva alternativa opstanka?
■ Naravno. Primerice, upravo u pomenutom ekonomskom ogledu, Pozovi MMF radi samoubistva, izložio sam plan pokretanja proizvodnog ciklusa bez ikakvih stranih kredita, dakle uz oslanjanje isključivo na sopstvene resurse i moći, te na odgovarajuću monetarnu i fiskalnu politiku. Zbog tog ogleda tadašnji guverner Narodne banke, gospodin Avramović, uputio mi je „ljubavno pismo“, objavljeno na stranicama Duge, uz poziv da uzmem učešća u njegovom savetu. Kada smo se tim povodom sreli, rekao mi je kako za moj plan nedostaje samo jedan ali osnovni uslov: zdrav bankarski sistem, koji je za privredu isto što i krvotok za živo biće. I bio je u pravu, premda sam smatrao da se taj problem može lako rešiti, doduše neortodoksnim, odnosno tajnim akcijama.
Sad vidim kako dosmanlije osujećuju ili čak zatvaraju domaće banke, čiji su devizni depoziti još uvek blokirani u američkim bankama. Kupci tako likvidiranih banaka, steći će, za bagatelu, i njihove basnoslovne depozite u inostranstvu. S druge strane, širom su otvorena vrata stranim bankama. A kada analizirate strukturu njihovog poslovanja, lako opažate da one služe za isisavanje domaćeg kapitala, odnosno za lišavanje domaće privrede neophodnih sredstava. Dakle, neprijatelj nastoji da nas liši svake mogućnosti za uspravljanje kako bismo večno bili na štakama prosjačke pomoći, pod rastućim teretom lihvarskih zaduživanja.
Ipak, postoje još uvek mogućnosti za preporod. Bitni uslov je odlazak dosmanlija s vlasti koju su osvojili veleprevarom, zloupotrebljavajući naivnosti, malodušnosti i razočaranost naroda. Za sada valja obeshrabrivati strane i domaće pljačkaše. U tom pogledu mene je veoma obradovalo svečano i javno obećanje izvršnog predsednika Socijalističke partije Srbije da će po dolasku patriotskih snaga na vlast svi protivustavni zakoni dosmanlija biti ukinuti i da će svi izbačeni na ulicu dobiti posao u Srbiji pretvorenoj u veliko gradilište. Svi rečeni zakoni o privatizaciji i radu su protivustavni. Naš Ustav priznaje niz oblika vlasništva, uostalom kao i ustavi članica Evropske unije. Dosmanlije su pak nametnule samo jedan oblik vlasništva, dekretom proglasivši društveno vlasništvo državnim, odnosno sopstvenom svojinom, kako bi stekli pseudopravno pokriće za rasprodaju imovine tako otete od naroda. Oni koji zloupotrebljavaju te protivustavne zakone moraju znati da će narodu biti vraćeno sve što mu je oteto i da je vlast dosmanlija na kratkom lancu.
Posebno me je obradovao i poziv izvršnog predsednika Socijalističke partije Srbije na okupljanje svih patriotskih snaga u državotvorni savez i pokret. Video sam na tom skupu, na beogradskom Trgu republike, kako se vezuju u čvor zastave socijalista i radikala u simbol ujedinjenja patriotske levice i desnice radi ostvarenja bitnih, zajedničkih ciljeva: od odbrane države i naroda do preporoda privrede te kulture. Ipak, moram istaći da obe stranke moraju izvršiti korenite kvalitativne preobražaje kako bi stekle ne samo intelektualni te moralni autoritet za okupljanje i mobilizaciju svih patriotskih snaga, već nadasve odgovarajuću moć za postvarenje državotvorne volje. Neprijatelj to dobro zna te se zato trudi da osujeti takve preobražaje dražeći egocentrizam predsednika stalno demonizovanih radikala i sejući zabunu te razdor među socijalistima posredstvom lažne dileme između tobožnjih „reformista“ i navodnih „čvrstorukaša“.
Oni koji pomišljaju na bekstvo, na iseljenje ili čak na samoubistvo — moraju znati da takvim odlukama čine upravo ono što priželjkuju nalogodavci dosmanlija. Ne smeju da im pružaju to besplatno zadovoljstvo. Moraju ostati i boriti se ne samo za sebe već nadasve za potomstvo, kako bi onima kojih još nema ostavili u nasleđe slobodnu zemlju. Uostalom, nema više u ovom svetu nikakve oaze blagostanja, mira i spokojstva. Ceo svet je obuhvaćen vrtlogom krize. Kad god se danas obrem u tom „svetu“, od Londona, preko Pariza, do Rima, padne mi na pamet osnovna, višegodišnja isprika izdaje ovdašnjih plaćenika neprijatelja Evrope — „hoćemo da živimo kao sav normalan svet!“ — i dođe mi da se grohotom smejem, ali od muke, jer u ovom svetu niko i nigde više, već odavno, ne živi normalno.
Da, danas, u ovom svetu, niko više nema tu sreću da se oseća potpuno bezbedan, čak ni u SAD, posle 11. septembra. Neki misle da će tako ostati sve dok se produbljuje jaz između bogatih i siromašnih. Drugi smatraju da je u osnovi svega zaoštravanje konkurencije na svetskom tržištu… Kako Vi vidite stanje sveta kroz svoje geopolitičke vizure?
■ Moram istaći, pre svega, da je stanovništvo SAD bilo do sada bezbedno samo od spoljne ali ne i unutrašnje agresije. Prve, masovne žrtve avangarde „novog svetskog poretka“ bili su američki domoroci. Potom su na red došli južnjaci, čiji otpor još uvek traje… Postoji mnoštvo uzroka takvog stanja. Posebno upadljiv uzrok je parazitska priroda SAD i stalni rast odgovarajuće halapljivosti. SAD troše trećinu svetskih bogatstava i proizvode trećinu smeća, otrova i ostalih zagađenja, a njihovo stanovništvo čini jedva pet odsto svetske populacije. Privredu SAD karakteriše stalni rast spoljnotrgovinskog deficita i ukupnog duga, koji je početkom devedesetih iznosio oko hiljadu i dve stotine milijardi dolara a danas oko deset hiljada milijardi dolara. SAD kupuju od ostatka sveta potrebna dobra, robe, usluge i mozgove, plaćajući to dolarima koji su zapravo čekovi bez ikakvog pokrića. Da bi se takav patološki odnos prema ostatku sveta održao, bar kratkoročno — jer je dugoročno neodrživ — neophodno je stalno primenjivanje brutalne sile širom sveta proglašenog za sferu „američkih interesa“. Američki intervencionizam je nužno sredstvo biološkog opstanka tog jedinstvenog monstruma u povesti čovečanstva, jer je alternativa njegova potpuna propast.
Uostalom, stratezi tog novog, najgoreg kolonijalizma i ne kriju svoje ciljeve. Primerice, još decembra 1991. državni sekretar SAD Džejms Bejker je otvoreno poručio istočnoevropskim narodima da im SAD „donose demokratizaciju o kojoj oni vrlo malo znaju“ a da zauzvrat traže vodeću ulogu u „iskorišćavanju bogatih materijalnih i ljudskih izvora tih ogromnih zemalja“, tobože „za stvar slobode umesto totalitarizma“, kako bi se na taj način „neizmerno ojačali bezbednost, prosperitet i sloboda Amerike i sveta“. Možda je izlišno isticati da je u navedenoj izjavi dodatak „i sveta“ samo retorički ukras, bez ikakve osnove.
Što se tiče „napada na Ameriku“ od 11. septembra, par dana kasnije, na stranicama Jutarnjih novina, izložio sam niz sumnji spram zvanične verzije, a vreme je te sumnje samo uvećavalo i produbljivalo. Apsolutno je nemoguće da takve udare izvedu osobe koje su navodno pohađale amaterske kurseve za upravljanje sportskim letelicama. Takve udare mogli su izvesti samo veoma iskusni piloti, obučeni za nišanjenje i na vojnim avionima. Pri brzinama od najmanje pet-šest stotina kilometara na čas, greška od samo jedne sekunde izaziva promašaj cilja kakve su bile kule Svetskog trgovinskog centra. Profesionalno gledano, preciznost i elegancija s kojim su bili izvedeni ti udari prosto zadivljuju.
Dakle, bio je to dobro inscenirani povod za napad na Avganistan, odnosno za izmeštanje baza NATO-a do granica Rusije i Kine. Predstoji osvajački i pljačkaški pohod na kineska, kavkaska i nadasve sibirska bogatstva. U suštini, to je strategija koju je zacrtao, početkom dvadesetog stoleća, glavni geopolitičar britanskog imperijalizma, Makinder. I kako je dobro uočio zanimljivo smeli politički komentator londonskog Times, Sajmon Dženkins, u osvrtu naslovljenom „Poredak koji drobi svet“, „novi svetski poredak“ je najgora kopija britanske imperije, ali iz doba njene agonije.
Da li je i širenje NATO deo te strategije?
■ Naravno. Istočnoevropske pseudodržave traže ulaznicu za NATO pod pretnjom primene scenarija oprobanog za razaranje Jugoslavije. Dakle, u pitanju je neka vrsta reketa. Ulazak u NATO podrazumeva potpunu promenu naoružanja i sistema komandi što iziskuje nova, apsolutno neizdržljiva zaduživanja, u korist američke industrije i antievropske politike Vašingtona. Osim toga, ne treba imati veliku pamet pa shvatiti da će sutra mladost tih zemalja, Poljske, Mađarske i Češke, biti slata na ratišta Centralne Azije da krvari za interese atlantskog Levijatana, kao što su nekad Francuzi krvarili na Krimu za račun britanskog imperijalizma. Ili je istorija loša učiteljica, ili su Evropljani postali toliko loši učenici da im ona mora stalno ponavljati najgore lekcije, po cenu bezmernih stradanja.
Nekada se smatralo i govorilo da svetskom politikom uglavnom upravljaju „velike sile“: SAD, SSSR, Velika Britanija i Francuska. Danas se pak govori o „centrima moći“ krupnog kapitala. Stiče se utisak da su partije i parlamenti, političari i državnici postali puki izvršni organi tih „centara moći“. Kako su stvoreni ti „centri moći“? I odakle se upravlja Evropskom unijom: iz Brisela, Berlina ili Vašingtona?
■ Mislim da je onaj davni govor o „velikim silama“ odavao prilično naivnu, da ne kažem detinjastu predstavu o stanju u svetskoj areni, gde su već tada uveliko preovlađivali naddržavni, internacionalni „centri moći“, lišeni svakog stvarnog demokratskog legitimiteta ili pokrića. O tome je veoma jasno govorio general De Gol, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, ustajući protiv zakulisnih rabota Monea, tvorca „Evropske zajednice“ u funkciji atlantskih interesa. O tome je otvoreno govorio i Semjuel Hantington, u ogledu naslovljenom Erozija nacionalnog interesa, objavljenog na stranicama časopisa Forreign affeirs. Hantington ukazuje da spoljna politika SAD ne izražava interese američke nacije već određenih korporacija i etničkih lobija, među kojima posebno ističe kubanski i jevrejski.
Jedno je izvesno: u pitanju je poslednja faza viševekovnog procesa uzurpiranja ustanova politike od strane snaga sve crnje i crnje ekonomije. Reč je o procesu koji je preovladao silom buržoaskih revolucija, koje su preokrenule tradicionalnu, trodelnu i hijerarhijsku strukturu zajednice, izvevši na vrh najgore, parazitske delove trećeg staleža. Ipak, to nije neka nova pojava već veoma stara, koja kao simptom skoro redovno obeležava sumrak i početak sloma svih civilizacijskih ciklusa. I pri kraju Rimske imperije Senat je bio potpuno obesmišljen, dok je cezarska vlast postala predmet licitacije levantijskih špekulanata i lihvara.
Stekavši prevlast, ekonomski centri moći su uništili i civilizaciju srednjovekovne Evrope. Setimo se: papa Urban II je iskreno pozvao Evropljane u prvi krstaški pohod kako bi pružili vojnu pomoć pravoslavnoj braći na Istoku, radi odbrane Vizantije od zavojevačkih pretnji azijatske sile. Već Četvrti krstaški pohod ciljao je zapravo da osvoji i opljačka Vizantiju. Taj pohod je pokrenula i finansirala izrazito komercijalna Venecijanska republika da bi osvojila strateška uporišta na pravcima globalne trgovine između Bliskog Istoka i Zapadne Evrope. Strašne posledice te izdaje su znane: od tog pohoda Vizantija se nikada više nije oporavila i osmanlije su dobile otvoren put za osvajanje Evrope, stigavši, tri veka kasnije, do kapija Beča.
Što se tiče Vaše zapitanosti o tome kako su stvoreni savremeni „centri moći“, jedan od odgovora moguće je pronaći u mom prilogu naučnom skupu Novi svetski poredak i politika odbrane SR Jugoslavije — koji je organizovalo Savezno ministarstvo odbrane, januara 1993. godine — gde sam osvetlio neposredno poreklo ideologije „novog svetskog poretka“, dakle neokolonijalni projekat britanskih masona, okupljenih u organizaciji zvanoj „Okrugli sto“. Ta organizacija, osnovana krajem devetnaestog stoleća, ciljala je da preuredi i proširi britansku pseudoimperiju, uključujući u nju i SAD. Ona je izvršila veliki uticaj na sliku sveta određenu Versajskim ugovorom i iz nje potiče američki Savet za spoljne odnose, glavna laboratorija projekata i kadrova vašingtonske spoljne politike. Ipak, pri traganju za istinom valja se čuvati sklonosti modernog čoveka ka redukcionizmu, odnosno ka svođenju pojava na samo jedan uzrok. Valja imati stalno u vidu da su uzroci obično mnogostruki te da deluju sa niza razina, od biološke i ekonomske do religijske i doslovno metafizičke.
Posebnu štetu spoznaji mogu naneti nekritička usvajanja demonizacija mondijalizma koja potiču iz agresivnog analfabetizma američkih protestanata. Njihovi antimondijalistički i judeofobski pamfleti su obično lišeni svake pouzdane osnove, što nastoje nadoknaditi neobuzdanim fantazijama i napadnim moralizmom, koji majmuniše starozavetne proroke. Pisci takvih pamfleta su neka vrsta korisnih idiota u službi mondijalizma. Kod svojih neukih čitalaca stvaraju zastrašujući i obeshrabrujući utisak da su slobodni zidari i pobornici „novog svetskog poretka“ neka planetarno posvudašnja i nepobediva sila. S druge strane, njihova intelektualna nedoraslost čini ih pogodnim metama za obračune sa „teorijama zavera“. Ponekad pomišljam takve teorije zavere zapravo potiču iz laboratorija mondijalizma, jednako kao i bande tobože antiglobalističkih protestanata.
Sumnjate u verodostojnost tih protesta protiv globalizacije?
■ Da. Mene je iskustvo „studentske revolucije“ 1968. naučilo da prozirem takve pokrete masa. Kod savremenih demonstranata prvo pada u oči ogromna disproporcija između njihovog socijalnog porekla i njihove opreme te logistike. To su uglavnom štićenici „socijalnih centara“, nezaposleni proletarijat i intelektualni lumpenproletarijat. Ipak, vođe antiglobalističkih protesta odsedaju u hotelima sa pet zvezdica, praćeni četama profesionalnih telohranitelja a njihova „vojska“ pak raspolaže skupom i nadasve jednoobraznom opremom, poput crnih uniformi, šlemova i cokula. Sve to odaje jedinstveni i veoma izdašni izvor finansiranja. Reč je upravo o mondijalističkom izvoru jer se samozvane bundžije protiv globalizacije zalažu upravo za njene bitne ciljeve: za rušenje svih međudržavnih granica i suvereniteta te za ukidanje svakog ograničenja priliva masa imigranata, dakle u korist potapanja Evrope pod teretom izbeglica iz Trećeg sveta, unesrećenog neokolonijalnom, lihvarskom ekonomijom te diktatima MMF i Svetske banke.
Mondijalistički proizvođači javnog mnjenja obavljaju ostatak posla: pružaju najveću medijsku podršku i pažnju uličnim divljanjima rečenih bandi te kod zastrašene ili zgrožene tihe većine stvaraju utisak da je sve to jedina alternativa „novom svetskom poretku“. Slična je bila i formula vabljenja iste većine na poslednjim predsedničkim izborima u Francuskoj: Glasajte za bitangu kako ne bi pobedio fašista! Dakle, u ovde toliko opevanoj Evropi — čak u kolevci parlamentarne, višestranačke demokratije — ljudi imaju samo izbor između fašista i bitangi? Ako tako stoje stvari, onda je mnogo bolje ostati na pouzdanoj distanci od takve Evrope.
(Ovo je integralna verzija Kalajićevih odgovora na pitanja koja mu je postavilo Uredništvo Geopolitike, godine 2002. Redakcija i oprema ove verzije: Uredništvo sajta www.dragoskalajic.com
