*
PORTERETI PISACA
DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ
U okviru ciklusa Portreti pisaca u biblioteci Milutin Bojić, predstavljeno je stvaralaštvo akademika Dragoslava Mihailovića. Ovde donosimo reči koje je profesor Ljubiša Jeremić na toj večeri izgovorio. Mihailović je na početku večeri povodom samoproglašenja prve NATO države u svetu od strane Šiptara i njihovih zaštitnika, pročitao sledeću izjavu:
NIJE SE SVE ZAVRŠILO
Nije se sve zavšilo, i kada se nešto gubi, ako se gubi, važno je kako se gubi. Mi, možda Kosovo jesmo izgubili, a možda i nismo, ali važno je da ga ne gubimo kao gubitnici. Oni koji se unapred predaju, uvek sve gube. Samo oni koji gube uz otpor jačima i uz borbu sa njima, i ako padnu i kada izgube, umeće jednog dana da ustanu i da zatim dobiju. Niko se nije rodio samo da dobija. U životu, i u istoriji, da bi se nešto dobilo, mora se pre toga možda dosta i izgubiti. I zato treba umeti gubiti. Bilo je vrlo tužno gledati nas poslednjih decenija kako gubimo vapeći za pomoć od jedne zemlje u padu. Dokle god smo za odbranu nečega što nam otimaju u pomoć pozivali Jugoslaviju, pa onda Srbiju i Crnu Goru, a otimali su uvek naše, gubili smo nepovratno. Jer oni za vapaje s ove strane ne samo da nisu hajali nego su ono što je naše na svetskim tržnicama čak i prodavali, često za male pare. Tek sad, kad sa te strane niotkud ne dobijamo podršku, vidimo da smo upravo tamo možda i imali i najveće odmagače. I da se jedino možemo pouzdati u nas same.
Ovo je za nas strašan trenutak, u kojem ne znam da li ćemo se odbraniti. Ali važno je da se branimo. I važno je pritom shvatiti da se ono što smo videli na nebesima, na zemlju ne može nikako spustiti i da smo bili na ivici da nam u svojem padu slomi vrat. Taj kralj je sada mrtav, okrenimo se mladome. Kralj je mrtav, živeo kralj!
Dragoslav Mihailović
Teško je ući u razgovor o književnosti kada se pomenu stvari o kojima je upravo akademik Dragoslav Mihailović govorio. Ovo je takvo vreme da kad kažete Kosovo, sve drugo o čemu bismo da govorimo nekako je neumesno. I da nije reč o piscu čije je delo obeleženo stradanjem, kao i njegov život, uostalom — obeleženi su i stradanjima, i padovima, i ustajanjima i pobedama, dakle, ne samo porazima — ja bih verovatno odustao od razgovora o književnosti u ovakvim trenucima.
Međutim, reč je o Dragoslavu Mihailoviću. Dragoslav Mihailović ima iza sebe impozantno delo. Čuli smo već šta je sve objavio. Tu su osim pripovedaka i romana, njegove drame, esejističko-dokumentarističko-publicističke knjige, kao trotomni Goli otok i još neke koje su posvećene fenomenu političkog zločina sa kojim je Mihailović nastojao da izađe na kraj i izašao napokon, u više knjiga, što ne treba zaboravljati kad hoćemo da ocrtamo profil Dragoslava Mihailovića zbog čega sam i pozvan za ovu priliku. Uz to Dragoslav Mihailović je učinio nešto što nije mnogo, koliko ja znam, naših pisaca činilo. Posvetio je dosta truda i energije, i ljubavi da bi jednoga pisca koji je još za života bio zaboravljen, a i umro je prerano, vratio u književnost. Jednoga zlatnoga pisca, mislim na Miroslava Popovića, oko čijih se pripovedaka i ostavštine, naročito knjige o Golom otoku, Mihailović posebno trudio. Bez toga bi ovaj divni, veliki srpski pisac, još uvek nedovoljno osvetljen, zapravo ostao u potpunoj tami.
E, sad, kako se pojavio Dragoslav Mihailović? Kada se toga setimo, mislim da ćemo dobiti precizniju predstavu o njegovom značaju danas. Jer odista malo je naših pisaca čije se knjige toliko čitaju, posmatrano kroz jedno dugačko vreme. Sad smo čuli da je ponovo objavljen roman Kad su cvetale tikve iz 1968, odnosno, sada je pred nama 27 izdanje tog romana. Svedok sam koliko je kod mladoga sveta oduševljenja tim romanom. Neki mlad čovek koji za književnost nije preterano zainteresovan, došao je do primerka i pročitao ga. Znajući mene i moju profesiju upitao me — bogati, ko je taj, ima li još koju knjigu? To je neka vrsta sindroma, jedne književne pojave tako retke u našoj književnosti. Mi nemamo mnogo takvih pisaca! Šta se to desilo 1968? Pazite, tada su na sceni ne mali pisci, već pisci najvećeg formata, pisci koji ispunjavaju srpsku književnost druge polovine 20. veka. Samo toga da se setimo — i odjednom Tikve Dragoslava Mihailovića, nekoliko pripovedaka iz knjige Frede, laku noć, i samo o tome svipričaju. Ima izraz jednog francuskog pesnika koji spada u korpus modernista, onih koji su hteli sve da menjaju, koji je rekao da dobra knjiga mora da vas udari kao pesnica u glavu. Čini mi se da ako ima knjiga kojima ta izreka pristaje, to su knjige Dragoslava Mihailovića, počev od pripovedaka kao što su Lilika, Gost ili Boginje, pa onda romana Kad su cvetale tikve, do ovih koje je pisao poslednjih desetak-petnaest godina. To su knjige koje doživljavate kao snažan, i to sasvim određen potres. Potres koji, naime, traži odgovor. To nije potres koji doživite, zaboravite, sklonite se i idete dalje. Morate prema njemu da se nekako postavite, da vidite šta je bilo i da se prisaberete. Na to je verovatno mislio onaj francuski pesnik modernista kada je rekao da dobre knjige moraju biti kao udarac pesnice u glavu. I knjige Dragoslava Mihailovića su takav potres koji izaziva. Čime? Dugo sam se bavio ovim pitanjem, odnosno, tražio odgovor na to pitanje, i mislim da se do tog odgovora ne može doći nekako naprečac, nego nekim redom. I prvo na šta nailazimo čitajući Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, Čizmaše jeste značenje jezika, tog karakterističnog govora s kojim se srećemo na stranicama Mihailovićevih knjiga. Te knjige, pomenute pripovetke i romani, stvaraju smesta iluziju neposrednog kontakta sa živim ljudskim glasovima, čujemo, štaviše, ne samo da ih čujemo nego kroz to kako ih čujemo, tako ih i vidimo. Mislim na vrlo konkretne stvari. Ako se sećate prvih utisaka iz čitanja Dragoslava Mihailovića, recimo Petrijinog venca, ja ću biti slobodan da se podsetim nekog svog iskustva. Junaci, pripovedači, lica Dragoslava Mihailovića, po pravilu projektuju sagovornika, nekome se obraćaju, nekome ko nije sasvim konkretizovan, ali kao da je tu. Govoreći svoju strašnu, tragičnu priču, Petrija nudi svog sagovornika cigaretom, kafom i rakijicom. Doživeo sam da u jednom trenutku reagujem spontano, da ne kažem instiktivno, da reagujem sa: ne, hvala — toliko vas uvede, toliko se učini prisutnom, da vi ne samo što čujete već i vidite, počinjete da doživljavate njeno fizičko prisustvo. To je ogroman kvalitet, to je šekspirovski kvalitet! Samo junaci najveće literature ostvaruju taj kvalitet. Ima jako mnogo velikih knjiga, romana, čiji su junaci zaista živi, i mi govorimo o njima kao da su živi, razgovaramo sa njima na neki način. Ali, malo je onih koji doista išetaju sa stranica knjige, pa nam se čini kao da ih možemo rukama dodirnuti jer izazivaju iluziju neposrednog prisustva. Mihailović je to postizao, pre svega, specifičnim korišćenjem njihovog jezika, govora koji je odstupao od tzv. književne norme. To je ili urbani sleng kao u romanu Kad su cvetale tikve, ili govor na koji smo navikli da mislimo kao o dijalektu, u slučaju Petrijinog venca, ali je to autentičan govor, njihov, oni u njemu ne greše i oni kroz takav govor iskazuju sve ono što čini nekakvu dubinu, metafizčku dimenziju njihovog postojanja, literarnog postojanja u krajnjoj liniji Mihailovićeve umetničke zamisli.
Drugi razlog snage Mihailovićevog delovanja manje se primećuje, manje je šokantan, manje bije kao pesnica. Uglavnom, više se tiče istorije književnosti. Mihailović je u svojim knjigama, a da to nije napadno, aktivirao cele snopove onoga što je tradicionalno za srpsku književnost, a bilo je odnekud i u literaturi između svetskih ratova, naročito u literaturi posle 2. svetskog rata, do pojave Dragoslava Mihailovića, otklonjeno. Sve ono što se ticalo seljačkog života, malovaroškog života po Srbiji, prestalo je da postoji u srpskoj književnosti. Prešlo je u domen onoga što su, po Beogradu bar, građani nazivali „pejzansko“, i sad, gde ćete vi da pišete o „pejzanskim“, o seljačkim stvarima. Odjednom, eto tih seljačkih stvari u knjizi koja nas tako svojim govorom, načinom kako je napravljena, potresa. Mihailović je sa punom snagom vratio ono što je u visokoj meri tradicionalno, na čemu je nastala, zapravo, srpska umetnička proza. Aktivirao je i tematski i jezički, karakterološki i psihološki, kroz svoje likove, sve ono što je bio korpus tradicionalnih vrednosti srpske književnosti. I to neprimetno na jednoj strani, na drugoj sa punom snagom. Dva su tu momenta koja su po mom saznanju pomogla Dragoslavu Mihailoviću. Jedno je način na koji on postavlja lica koja govore u ono što bismo rečnikom književne kritike nazvali književna situacija, govorna situacija. Junaci Mihailovića po pravilu progovaraju iz takve situacije u kojoj njima nema druge nego da pričaju svoju priču. To nisu dokoni ljudi koji su negde seli i u ćaskanju pod nekim napadima taštine žele da svoj život opravdaju. Oni se kroz svoju priču grčevito bore, ne da opravdaju svoj život, nego da ga odbrane, i da prežive na neki način. Njima nema druge nego da pričaju priču. Ta govorna situacija je prisutna od pvih reči u Mihailovićevim knjigama i deluje veoma snažno. Uz to, pisac po pravilu bira i profiliše svoja lica, svoje junake, da u njima postoji veoma visoko razvijena svest o vrednostima. Svest o ljudskim vrednostima, umeće razlikovanja dobra od zla, razlikovanje plemenitosti od podlosti, sve ono što čini spektar kodeksa vrednosti, etičkih vrednosti, razume se, pre svega. Oni poseduju taj spektar, kao god što poseduju sposobnost, neku strastvenost u sklonosti iluzijama da te vrednosti dovedu u pitanje. Ali, upravo kad su te vrednosti dovedene u pitanje, dakle u onim graničnim situacijama kada se gubi život, kada se gubi osnova, razlog za život, oni počinju da se ponašaju tako da postaju ono što zovemo nezaboravne literarne figure. Spremni su da izgube život, ali da ne odustanu od svojih vrednosti. U romanu Čizmaši ima jedan reprezentativni primer, meni se čini, kada se taj „čizmaš“, središnja figura romana, u zatvoru, nekakvom, vojničkom, gde mu je glava u torbi, susreće sa nekim robusnim generalom. General je hulja, preispoljna hulja, uz to bahat čovek spreman na svakakvu nepodopštinu, i spreman je da tuče ovog nesrećnog podoficira. U tom trenutku, kad mu je glava u torbi, kad sme sve osim da se otvoreno i direktno surotstavlja tom generalu, on upravo to čini. Ne dopušta udarac na svoju čast. I suprotstavlja se primivši na sebe sve ono što mu sleduje. Svu štetu prihvatajući unapred. Ta sposobnost da se u odsudnim trenucima zastupaju vrednosti uz razvijenu svest o njima, to je nešto što je ušlo u osnovu pripovedačke umetnosti Dragoslava Mihailovića, u nešto što sam ja bio slobodan da nazovem — tragičko viđenje, tragičko osećanje sveta. To je, razume se, u najvećoj meri pomoglo Dragoslavu Mihailoviću da razreši jedan, verovatno, u njegovom životu nakrupniji i najstrašniji problem, problem političkog zločina vezan za Goli otok, za titovske političke zločine, logore samouništenja, (kako ih drugačije nazvati). Dragoslav je sa tim „prtljagom“ svojih umetničkih otkrića uspeo da prođe kroz temu Golog otoka, to jest, da izađe iz tog paklenog kruga tematike Golog otoka, ljudskog stravičnog stradanja, isplaniranog satiranja, i da iz toga izvuče određene umetničke rezultate kakve nalazimo u njegovim knjigama Zlotvori, Treće proleće, Lov na stenice i knjigama publicističkog karaktera o Golom otoku.
Najzad, skrenuo bih pažnju na jednu stvar koju do sada nisam uočio u Mihailovićevim pripovetkama, a sada mi se čini neobično važnom. Postoji u prozi ovog pisca jedan lik, jedno lice, koje najlakše izmakne pažnji, uz Petriju, Ljubu Vrapčeta iz Tikava i druge poznate figure, a postoji već u ranim pripovetkama i tu je sve do novijih stvari; dakle, jedan lik koji identifikujem kao autobiografski lik. Postoji u Frede, laku noć pripovetka Gost, tamo nije neko ko nam se nameće svojim govorom, nekim autentičnim robusnim slengom, ili dijalektom da nam iskaže tragičnu sudbinu svoga postojanja. Naprotiv, to je neko ko je vrlo oprezan, koji se koristi književnim jezikom i koji samo nastoji na što preciznijem ocrtavanju onoga što je nekakav horizont njegovih uspomena, njegovih saznanja sveta, njegove patnje, jer je po pravilu, već od te prve pripovetke reč o nekome ko je samac, živi u užasnim materijalnim uslovima, opterećen nimalo veselim sećanjima, i slično, dakle, neko lice koje je u sasvim tamnoj, sumornoj auri. To se lice javlja i kasnije. Imamo ga najizraženije u pripovetkama iz zbirke Uhvati zvezdu padalicu, u pripovetci Pas, u istoimenoj pripovetci Uhvati zvezdu padalicu i još nekim pripovetkama te knjige Dragoslava Mihailovića. Čovek se iznenadi kako je moglo to da mu promakne, a koliko Dragoslav piše toliko ja čitam to što on piše, a da nisam zapazio prisustvo tog posebnog lica, tog lica koje čak ima svoje lirske motive. Od prve pripovetke Pas iz knjige Uhvati zvezdu padalicu, pominje se neka kapija, biće u Ćupriji, negde u rodnom mestu, sa dva mlada jablana, pa su to nekad dva treperava i šuštava jablana ali su nekad i dve topole. Očigledno je nešto sasvim konkretno u vidu, nešto autobiografsko što je preraslo u lirski motiv. I sad, kad se čita Mihailovićeva stvar, gledajući ovo lice njegove proze, i kad dođete do ključne knjige u ovom smislu, do knjige Gori Morava, koja je već sa fotografskim materijalom autobiografska, mislim da postaje jasno da egzistira ne samo to lice, lice autobiografsko u njegovoj prozi, nego i jedan aspekt te proze koji je, koliko ja znam, a u mom slučaju sigurno, bio zanemaren. Međutim, nije li to lice ono koje nam može pomoći da shvatimo izvorište i snagu, onu strašnu udarnu snagu junaka proze Dragoslava Mihailovića, ako vidimo i njih sa tom senkom autobiografskog lica. Lica koje je opterećeno svojim detinjstvom, ali i ozareno njime, lica koje se vezuje za Ćupriju, za određenu porodicu, za određene ljude. Svi ti ljudi, sve što je nagovešteno uz ovo posebno autobiografsko lice u prozi Dragoslava Mihailovića, slutim odnekud, prisutno je i u onome što daje snagu i istaknutim figurama njegove proze, kakve su Petrija, Ljuba Vrapče, Lilika i drugi.
Ljubiša Jeremić | Novine Beogradskog čitališta | Broj 32 | April—Maj 2008.
